BIO JE ČUVAR, UČITELJ I MAJSTOR SEVDAHA: Na današnji dan rođen je veliki Zaim Imamović
Za ljubitelje i poštovaoce bosanskog, ali i celokupnog muzičkog nasleđa Balkana, današnji dan, 26. u mesecu avgustu, ima specifičnu važnost, budući da je reč o danu na koji je rođen čovek koji je bio jedan od najzaslužnijih za postojanje i očuvanje onoga što danas prepoznajemo kao tradicionalnu sevdalinku. Reč je naravno o Zaimu Imamoviću, pevaču, kompozitoru i tekstopiscu, velikanu koji je nadahnuo generacije muzičara, i čiji se uticaj proteže do današnjih dana...
Ovaj skromni čovek, koji je ostavio sve samo ne skroman trag u ovdašnjoj kulturi, svet je ugledao davne 1920. godine u Mrkonjić Gradu, napustio ga je 2. februara 1994, a svoju muzičku karijeru započeo je 1945. godine kao pevač Radio Sarajeva. Reč je o službi koja danas mnogima može delovati egzotično – Zaim je bio među muzičarima koji su u posleratnom periodu, za mesečnu platu, uživo svirali i pevali u okviru radio programa, i na taj način ostvario je veliku popularnost i stekao ljubav publike širom nekadašnje SFRJ. Čuvene je anegdota o čoveku koji je, kupujući radio aparat u prodavnici u Zagrebu, napomenuo da bi hteo da kupi radio, ali samo “ako u njemu peva Zaim”.
Izvodeći ih na radiju, i snimajući, Zaim je mnoge sevdalinke, kao što su “Mujo kuje konja po mjesecu”, “Od kad sam sevdah svez’o”, “Okreni se niz đul-bašču”, “Evo ovu rumen ružu”, i druge, spasao od zaborava, ali se istakao i pišući nove pesme po uzoru na izvorni duh sevdaha, među kojima je jedna od najpoznatijih “Sve behara i sve cvjeta”.
Neke od ovih pesama, verovatno i većina, poznatije su današnjoj publici u izvođenju velikog Safeta Isovića, Pavarotija bosanskog sevdaha, ali nikako se ne može zaboraviti da su čitave generacije sevdalija bile Zaimovi učenici, i da upravo među njih spada i Safet. Uostalom, evo kako je on to svojevremeno sopstvenim rečima objasnio, u jednoj emisiji o Zaimu: “Imamović je jedna izuzetna ličnost, jedan poseban čovek i jedan vrlo osoben pevač. Ja i moja generacija, još u vreme kad smo bili deca, slušali smo ga sa velikim oduševljenjem, i još od tih početaka, puno smo učili od njega. On je čovek od kojeg mnogo može da se nauči. Mislim da je to cela moja škola. Slušajući Zaima može se naučiti kako treba da se peva naša izvorna gradska pesma, sevdalinka.”
Kafanska lektira
U kafani se uživa u dobroj kapljici, ali i u čašici razgovora. A reči nas često vode do velikana koji ostaju velikani i posle gašenja poslednjeg svetla u lokalu. Da li pesmom, ili nekim drugim podvigom, upisali su se u „Kafansku lektiru“, i njihovo ime uvek se poteže kada se za stolom pretresu sve dnevne teme i prvih sedam piva, kad se ostane bez cigareta, i počne da se žali za prohujalim vremenima. Dobro došli u rubriku koja je posvećena njima!
Dela Zaima Imamovića i njegovih saradnika uveliko prevazilaze razmere “Kafanske lektire”, premda su i njen neizostavni deo, i spadaju među najznačajnije podvige u okvirima balkanske kulture. “Zaim je deo generacije oko Drugog svetskog rata koja je potpuno promenila tu muziku. Trebalo bi dosta vremena da se uopšte nabroji šta su oni sve uradili”, reči su kojima je Zaimov značaj pokušao da objasni njegov unuk i savremeni interpretator i autor sevdalinki, Damir Imamović, koji je pre nešto više od deset godina krenuo stopama svog dede i svog oca, Nedžada Imamovića. “Ono što je meni inspiracija u njegovom radu, kao i u radu drugih ljudi kao što su Jozo Penava, Ismet Alajbegović Šerbo i mnogi drugi pevači, muzičari i autori sevdaha, jeste taj proces u kojem su oni ono što su nasledili kao tradiciju, radikalno promenili. Ono što mi danas znamo kao tradicionalni sevdah jeste zapravo to što su oni uradili, od kraja tridesetih do šezdesetih godina prošlog veka.”
Umilne i duboke pesme koje u to vreme još nisu podlegle ubrzavanju, i čiji umetnički imperativ još nije bio podlegao komercijalizaciji i estradizaciji koje će nastupiti tokom narednih decenija, Zaim Imamović je izvodio jednostavnim i odmerenim vokalom, bez previše egzibicija, trilera, tiho i polako, a moćno – izražavajući suptilnu i tananu emociju.
Zaim je pevao nenametljivo, ali impresivno, a slično je i živeo, sudeći po svedočenjima savremenika, i onih koji prenose njihove reči. Među čuvene priče o njemu spada i ona da je sa turneja donosio kofere pune ogromnih svota novca, predavao ih na kasi Radija, a onda odlazio po svoju redovnu platu. Postoji i anegdota o tome da mu je, posle jednog koncerta na Brionima, Josip Broz Tito rekao: “Zaime, treba li ti šta?”, a da je pevač rekao da ne treba. Jedan od generala iz Titove pratnje mu je prišao i rekao: “Pa, bre, druže, jeste li zdravi? Ljudi dobijaju vile, stanove, a vi nećete ništa...” Nastavak ove priče kaže da je Zaim susret sa Titom kasnije ipak iskoristio, ali ne za sebe, već da bi pomogao svom prijatelju, muzičaru iz orkestra, da dobije stan.
Karakter velikog umetnika, uostalom, hvalospevom je opisao i Safet Isović, te prenosimo još jedan njegov citat: “Zaim Imamović je bio čovek građanske orijentacije, prelepih građanskih manira, besprekorno pedantan, uvek umeren i odmeren, vrlo često izuzetno duhovit. Svima je poznato da je bio doajen i bard i da je sačuvao sevdalinku od zaborava, i svojim je kompozicijama nadgradio. Čovek u svakom smislu vredan pažnje.”
Žitelji današnjice lako će podleći zabludi da je sevdalinke koje je Zaim pevao, i njegove interpretacije, pregazilo vreme, budući da govore o davno prohujaloj prošlosti, u kojoj su, bar naizgled, vladala neka drastično drugačija pravila. Istina je, naravno, daleko od toga, jer umetnički kvalitet, lepotu, i dubinu osećanja ne može da izbriše nijedna moda. Stilovi i ukusi se menjaju, ljudi dolaze i odlaze, ali ove vrednosti ostaju van vremena.