POMOGLA MI JE DA NAĐEM DRUGI PUT! "Danas imam 34. godine i mogu samo da kažem hvala"

Pisanje poezije je oduvek bilo moj „RnR“, način da izrazim stav i da se izborim sa stvarima koje ćutanjem postaju planina. Iako sam na početku krio da je pišem, najviše zbog toga što sam išao u "mušku" školu, na kraju sam se prepustio rečima. Postao sam urbana verzija Lenarda Koena, koji pored šešira i mantila, na nogama uvek ima bele patike sa prugama sa strane.

Koliko god da je oduvek postojala kao vid izražavanja, bilo kao pokretač bunta ili kao način izražavanja emocija, usled površnih stavova i etiketiranja, u periodu kada sam bio tinejdžer, poezija je bila na margini. Pred sobom sam imao dva puta: da nastavim sa onim što volim i što me čini posebnim, ili da se pod pritiskom mase povinujem i da ugušim to u sebi. Na moju sreću, do toga ipak nije došlo.

Odlučio sam da budem svoj, odnosno, da sledim prvi put. Glavni krivac za to bio je drugar koji me je zarazio rep muzikom. Iako nisam bio klasični klinac u širokim pantalonama, rep je bio jezik moje generacije, i koliko god nam se razlkovali stilovi, patike su morale da budu klasični “old school” fazon. Stil sam od tada menjao xzy puta, ali, adidas Superstar patike, kao i šešir, nikada. Naime, jedna od prvih grupa čije sam spotove gledao na VHS kasetama i na MTV-u, bila je Run DMC, od kojih sam bukvalno ukrao stajlnig i to u vidu nošenja patika i šešira. Taj način oblačenja, uz džins i mantil, negujem i danas, te sam vremenom postao neka urbana verzija Lenarda Koena.

Sve dalje je bilo u ritmu pesme "Walk This Way" od Run DMC-a.

Nakon izgrađenog “imidža”, inicijalno oduševljen repom, počeo sam da gledam pesme samo kroz lirski deo. Naime, kada izbacite muziku i ostavite samo slova na papiru, dobijete sofisticiranu, duboku i veoma jezgrovitu poeziju. Pravi "rap battle". Poeziju koja postaje vid raspoznavanja onih koji su odlučili da im emocije, stavovi, razmišljanja, kako o ljubavi, tako i o socijalnim, pa i globalnim problemima, nije samo jedna od stavki u razgovoru, već smisao i način borbe protiv vetrenjača.

Kasnije, kroz poeziju Milene Marković i Marka Tomaša, shvatio sam da je sasvim ok da izrazim sebe kroz svako stanje u kojem se nalazim. Pisanje je bilo taj razlog zašto sam svako jutro imao snage da ustanem iz kreveta. Seo bih na ivicu kreveta, obuo svoje omiljene bele patike, stavio šešir na glavu i izašao među ljude na ulicu.

Bilo da je sranje, bilo da je ljubav, bilo da je teskoba prihvatanja života i neminovnosti, poezija je jednostavno bila taj svet u kojem se nakon vrištanja slova na papiru, ništa nije menjalo, ali je makar bilo lepše jer je ono potrebno izrečeno.

Kasnije, kroz objavljivanje napisanog na društvenim mrežama, moj svet je postao jedna mikrosfera, gotovo klub pesnika u kojem sam se upoznao sa ljudima sličnim meni. Primera radi, Jovana Bajagić, pesnikinja iz Niša, prilazi svakodnevnici, ljubavi, životu i smrti u ciklusu pesama „Kako bi izgledalo tvojih dvanaest meseci samnom“ na način koji se može se porediti sa minijaturama i vanvremnskim delima Bertolta Brehta.

Konačno sam shvatio da je put koji sam odabrao, iako marginalizovan i često na meti podsmeha, bio onaj pravi. Vredelo je jer sam na njemu upoznao ljude koji rečima izazivaju tektonska pomeranja u grudima.

Iako danas, kao u svemu, i u poeziji postoji hiperprodukcija, pa i kopiranje stila pisanja, imamo autore koji pokazuju da su iskrena emocija ogoljena u rečima do srži, uz osvrt na najintimnije odaje uma i svakodnevnicu koja je često turobna, pravi put kada se radi o prepoznavanju iskrenosti kod čitalačke publike.

Danas, sa 34. godine i još uvek neobjavljenom zirkom poezije mogu da kažem samo jedno – hvala poeziji zbog svega što me je naučila, zbog svega što sam savladao u životu uz njenu pomoć. Što mi je držala i drži glavu iznad vode, pa i zbog toga što sam shvatio da su život i jing i jang.

Pomogla da izaberem onaj drugi put kada sam se našao na raskrsnici, pesnički, koji objedinjuje i urbani život u kojem ne izlazim iz adidas Superstar patika i povučenog, zaokupljenog sopstvenim mislima osobenjaka sa šeširom na glavi. Hvala joj što mogu da budem Lenard Koen u belim patikama na pruge i da me nije briga šta će ko da mi kaže zbog toga. Hvala joj što je jedan pokret koji promoviše bunt i kulturu.