NEKADA NOVORUSIJA, SADA UKRAJINA: Evo zašto je ova ogromna teritorija PLODNE ZEMLJE uvek bila važna za Rusiju
Severna oblast oko Crnog mora gde se sada vode borbe, kao i Nikolajev, i Herson, i Marijupolj i drugi gradovi regiona, od posebnog su značaja za istoriju Rusije. Kako su sve te zemlje pripale Ruskoj imperiji, koje gradove je tamo Rusija osnovala i zašto su svi oni toliko važni?
RUSI POSTAVILI ULTIMATUM NAŠIM KOMŠIJAMA: Od njihovog odgovora zavisi sudbina Srbije
VELIKA PODRŠKA RUSIJI IZ KOSOVSKE MITROVICE: Osvanuo MURAL sa ruskim tenkom i slovom "Z" uz jednu MOĆNU PORUKU! (FOTO)
NIŠTA VIŠE NEĆE BITI ISTO: Lider DNR potpisao važan UKAZ, doneta ključna odluka, Kijev treba da se zabrine!
Od kraja XV veka, kada je car Ivan III osnovao rusku centralizovanu državu, Rusija se nepokolebljivo kretala ka jugu. Isprva je razlog tome bila potreba da se obuzda pretnja od stalnih napada krimskih Tatara. Nakon toga trebalo je naterati Turke da odustanu od pretenzija na Južnu Rusiju, one zemlje koje su u XVIII veku počeli da nazivaju Novorusijom.
Ostatak Zlatne horde, odnosno Krimski kanat udobno se smestio na blagodatnom Krimskom poluostrvu. Njega je okruživao zaštitni pojas od stepa sa retkim izvorima vode i postojalo je idealno mesto za odbranu – Perekopska prevlaka, gde je mali odred mogao uspešno da zaustavi celu vojsku. Ali, glavna odbrana Krima sastojala se u tome, što je kanat bio vazal Osmanske imperije. Moćna država pred kojom je u XV-XVII veku drhtala cela Evropa.
Napadi nomada i stvaranje pljačkaške države
Koristeći se svojom nekažnjivošću, krimski Tatari formirali su posebnu vrstu privrede – pljačkašku. Pljačkaška država je oblik postojanja nomadskih zajednica na periferiji evropske civilizacije. Ona se pojavljivala tamo gde su bili, sa jedne strane, gusto naseljeni starosedeoci, a sa druge strane nomadi koji su se nalazili u blizini i koji su mogli brzo da mobilišu mnogobrojnu i mobilnu vojnu silu. Stalne pljačke suseda starosedelaca činile su značajan udeo u privredi naroda, koji su koristili ovu vrstu privrede.
Najviše su pljačkani, pre svega, Rusi. Upravo je njihova mlada granica izlazila direktno na nepregledne ravnice od Dona do Dnjepra, tako pogodne za kretanje tatarske konjice.
U Krimskom kanatu čak je bio utvrđen poseban običaj. Mladi tatarski vojnici morali su da dokažu svoju hrabrost i sposobnost da prehrane porodicu, kao i da sakupe sredstva za otkup neveste. Da bi to postigli, dva-tri puta godišnje su išli u pljačku, vraćajući se kući s plenom.
Glavna dragocenost bili su zarobljenici. Ruski muškarci smatrani su snažnim i jakim robovima, a mlade Slovenke, koje su bile veoma cenjene zbog svoje lepote, prodavane su za basnoslovan novac na pijacama robova u Istanbulu i Aleksandriji. U Rusiji su čak bili prinuđeni da uvedu posebnu stavku državnih troškova: otkup pravoslavnog stanovništva koje se nalazilo u ropstvu kod Tatara i Turaka.
Zbog stalnih pljački u XV-XVI veku ogromna teritorija od obala Crnog mora do Brjanska i Rjazanja potpuno je opustela. Plodni černozemi, koji su u vreme drevne Rusije donosili bogatu letinu, odavno nisu obrađivani i prozvani su Divlje polje. Litvanski kneževi su s mukom držali odbranu na liniji Kijev-Černigov.
Velika moskovska kneževina pokušavala je da zaustavi krimske napade na reci Oki. Tatari su lako dolazili do Rjazana, a onda i do Moskve.
Borbe s nomadima i jačanje Rusije
Vremenom su Rusi naučili da se bore s nomadima. Na južnoj granici reke Oke je 1566. godine izgrađena Velika zasečna crta. Ali, čak ni stalna linija pogranične odbrane nije uvek pomagala. Kada je ruska država već uspešno osvojila Kazanj i Astrahan 1571. godine i ratovala na Pribaltiku, tatarska vojska Devlet Girej kana došla je do same Moskve, opustošila je i u potpunosti spalila.
Međutim, postepeno je ruski poredak počeo da prevazilazi smelost nomada. Godine 1591. Krimljani su poslednji put uspeli da dođu do Moskve. A u XVII veku, za vreme Romanovih, Rusija je postala dovoljno jaka da bi gotovo u potpunosti mogla da zaustavi napade.
Ipak, Osmansko carstvo nastavilo je da smatra celu oblast oko Crnog mora svojim zemljama. Turci su se neprestano mešali u poslove Kozaka, koji su naseljavali Malorusiju, koju su još zvali Hetmanščina, od titule "hetman". Tako se nazivao glavešina Zaporoške seče, poglavar maloruskih Kozaka, koga je isprva imenovao poljski kralj, a zatim, nakon ujedinjenja Hetmanščine sa Rusijom, dobijao je vlast po nalogu Moskve.
Povratak na istorijske zemlje drevne Rusije
Godine 1669. Osmanlije su uspele da na svoju stranu privuku hetmana Petra Dorošenka. On je priznao vazalsku zavisnost Malorusije od Turske, izdavši ruskog cara i prekršivši uslove Sporazuma u Perejaslavlju iz 1654. godine. Rat je bio dug i težak. Po njegovom završetku, desna obala Ukrajine i Podolje našli su se pod turskom vlašću. Kasnije su te zemlje osvojili Poljaci, koji su porazili Osmanlije kod Beča 1683. godine.
Tokom vladavine princeze Sofije, ruska vojska je prvi put došla do Perekopa, savladavši suve stepe, gde su Tatari bunare zatrpavali zemljom i trovali vodu. Vojska je bila previše oslabljena i glavnokomandujući vojskom Golicin nije odlučio da juriša na perekopska utvrđenja. Redovna vojska, koju je formirao Petar I i transformacija Rusije u modernu evropsku državu promenili su odnos snaga u korist Rusije.
U XVIII veku počeo je zaokret unazad. Rusko carstvo počelo je da se vraća na istorijske zemlje drevne Rusije. Otpočela je ruska rekonkista. Upravo ovako je dočekan u Rusiji rat sa Turskom – kao sveta dužnost da se u sastav Rusije vrate zemlje koje su nekada pripadale prvim kneževima Rjurikovičima.
Oslanjajući se na ideju te velike misije, kao i imajući za povod stalne napade krimskih Tatara i mešanje Turaka u ruske interese u Poljskoj, Rusija je 1735. godine objavila rat Osmanskom carstvu. U tom momentu je ruska vojska ovenčana slavom zbog pobede nad Šveđanima spadala u red najboljih u Evropi. Njome je rukovodio istaknuti komandant i vojni administrator feldmaršal Burhard fon Minih.
Jačanje ruske vojne mašinerije i novo poglavlje u bici za jug Rusije
Dana 30. maja 1736. godine ruski pukovi približili su se nepristupačnom Perekopu, a već 1. juna osvojen je u jednom jurišu. Tatari su bili toliko iznenađeni uspesima Rusije da su predali prestonicu kanata Bahčisaraj bez bitke i otišli u stepe. Savršenstvo vojne mašinerije Ruske imperije sada je omogućilo da se bez posebnog truda organizuje snabdevanje velike vojske, koja se kretala stepom, što se donedavno činilo nepremostivom preprekom.
Mada je 1730-ih godina Rusija već mogla da nanosi Turcima ratne poraze, započeti osvajanje Novorusije još nije bilo moguće. Vreme za nastavak rekonkiste otpočelo je tokom vladavine carice Katarine II. Ruska država se tada veoma brzo razvijala, vrtoglavo se povećavao broj stanovnika, rasla je privreda, širila se trgovina, gradile se fabrike, znatno se uvećao prihod državne kase. Rusija je postala jedna od vodećih država sveta. To je omogućilo otvaranje novog poglavlja u bici za jug Rusije.
Godine 1768. turski sultan Mustafa objavio je rat Ruskoj imperiji. Osmanlije su želele da osvoje Podolje i Volinj, koje su im obećali poljski pobunjenici koji su otpočeli gerilski rat protiv Rusije. Poljaci su bili spremni da predaju svoje teritorije, samo da se izbave starateljstva Sankt Peterburga.
Ali, rat je doneo neviđeni uspeh ruskom naoružanju. I Turci i Poljaci bili su poraženi. Krim je na kraju rata dobio nezavisnost, a ruska flota se čvrsto utvrdila na Crnom moru.
Ovakvo naglo jačanje Rusije nije se mnogo dopalo vlastima u Stambolu. Turci su konstantno pokušavali da povrate uticaj u krimskim pitanjima i da tamo postave podobne kanove. Kao odgovor na to Katarina II se sa poslednjim kanom Šahin Girejem dogovorila o ulasku Krima u sastav Rusije. Tako se u Rusiji pojavila Tavrijska gubernija, a naporima kneza Potemkina počelo je ubrzano osvajanje Novorusije. Tamo su bukvalno za nekoliko godina nikli novi gradovi, seljaci su počeli da seju vekovima netaknute oranice, a trgovci da razvijaju nove trgovačke puteve. Zemlje su deljene besplatno – samo da kolonisti počnu da ih obrađuju i naseljavaju.
Kolonizacija Novorusije i njen značaj
Katarina II je 1787. godine u pratnji mnogobrojnih stranih gostiju putovala preko Novorusije do Krima. Svi su bili iznenađeni kako su brzo Rusi mogli da ovladaju tek nedavno oslobođenim zemljama od Turaka. Uzgred, legenda o "potemkinovim selima" tada je i nastala naporima francuskih diplomata – turskih saveznika. Oni su u nemoćnom besu zbog nemogućnosti da ometu Rusiju, širili lažne glasine o neuspehu planova Katarine II i kneza Potemkina.
Kolonizacija Novorusije odvijala se skoro isključivo iz ruskih gubernija, zbog čega sve do dolaska na vlast boljševika niko čak nije ni smatrao te zemlje ukrajinskim.
Ukrajina, pak, koja se tada zvala Malorusija, prostirala se na sasvim maloj teritoriji u trouglu Kijev – Černigov – Poltava. Rusi su osnovali Harkov (1654. g.), Odesu (1794. g.), Herson (1778. g.), Jekaterinoslav (1777. g., kasnije Dnjepropetrovsk, njega su Ukrajinci sada preimenovali u Dnjepr), Marijupolj (1778. g.), Nikolajev (1788. g.), Lugansk (1795. g.), Zaporožje (1770. g.), Donjeck (1869. g.) Doslovno sve što je bilo izgrađeno u Novorusiji, izgradili su ruska vlast i ruski narod.
Gonjeni žarom osvete, Osmanlije su 1787. godine ponovo objavile rat Rusiji. Ali, pobeda je opet pripada Ruskoj imperiji, donoseći slavu njenoj vojsci, na čelu sa Rumjancevom, Suvorovom, Repnjinom i ostalim istaknutim komandantima. Ruska rekonkista je slavno okončana.
Šta je na kraju Rusija dobila od svih tih ratova? Pre svega, bila je u potpunosti eliminisana pretnja od tatarskih napada, koji su vekovima iscrpljivali oblasti na jugu Rusije. Novorusija se pokazala kao izuzetno bogata i plodna zemlja, koja je postala glavna žitnica Rusije. U Novorusiji se formirao jak industrijski region, koji se početkom XX veka pokazao ne samo kao najvažniji izvor uglja i metala, već i kao centar za proizvodnju najrazličitijih industrijskih proizvoda.
Luke u Odesi i Marijupolju postale su glavne morske kapije Rusije na Crnom moru i izvori stalno rastućeg prihoda od izvoza žitarica i uglja.
Novorusija je oduzeta Rusiji Lenjinovom odlukom. Ruske zemlje bile su izložene nasilnoj ukrajinizaciji i u sovjetsko vreme, i naročito surovo nakon što je Ukrajina stekla nezavisnost. Ali, nikada nije nestala želja da se vrate u domovinu.
Više informacija o dešavanjima u Ukrajini pročitajte OVDE.