"PROBUDIM SE SVAKE NOĆI I ČUJEM ZVUKOVE" Dok ostatak Srbije mirno spava, oni preživljavaju pakao, a najteže im je da objasne deci

Užasi rata, raspad porodica, odlazak u nepoznato - svakodnevica je izbeglica i migranata. Uz sve vidljive posledice, poput fizičkih, postoje i one isto toliko teške i razarajuće, a na prvi pogled nevidljive - mentalni poremećaji i bolesti. Prema podacima izveštaja ,,Mentalnog zdravlja izbeglica i migranata”, koje je sproveo Crveni krst Srbije u partnerstvu sa PIN-om, najčešće teškoće s kojima se suočavaju su simptomi post traumatskog stresnog poremećaja, depresije i anksioznosti. Čak tri četvrtine izbeglica ih pokazuje.

"Osećam se kao da ništa ne mogu da uradim kako treba. Ujutru mi je jako teško da ustanem iz kreveta, nemam volje ni za čim, a i kada ustanem, ne vidim više nikakav smisao, niti imam nadu da će se ova situacija ikada promeniti. Kažu mi da samo treba malo da se potrudim, a ja nemam snage ni za šta. Više me ništa ne čini srećnim - ni ljudi oko mene, ni sport, ni filmovi koje sam voleo da gledam - nekako kao da je sve izgubilo smisao i da jedino što mi preostaje je da zaspim i ne budim se".

Post traumatski stresni poremećaj (PTSP) je poremećaj mentalnog zdravlja koji se javlja kao posledica izloženosti ekstremnom stresu, odnosno nakon doživljavanja jednog ili više traumatskih iskustava. Iako se češće javlja kod muškaraca nego kod žena, među raseljenom populacijom u Srbiji procenat poremećaja nije rodno različit. 

Tako je jedna 29-godišnja žena iz Avganistana izjavila: "Tokom dana se bavim decom, i delimično uspevam da ne mislim na prošlost. Noću je, ipak, drugačije. Jako loše spavam, često imam strašne noćne more u kojima kao da ponovo proživljavam sve što mi se desilo. Najčešće se probudim u pola noći, prestravljena, i ne mogu ponovo da zaspim. Najteže mi je zbog dece jer se plašim da nekada previše burno regujem na sitnice, nekada im ne dam da izađu napolje jer imam osećaj kao da će se ponovo nešto strašno desiti, nekad čujem zvukove koji me plaše – znam da nisu pravi ali se i dalje preznojim i treba mi vremena da se smirim".

U pogledu anksioznosti, izraženi simptomi zabeleženi su od 18.9% izbeglica i migranata u Srbiji. Kako se navodi u izveštaju, znatno češće se javljaju izolovani simptomi anksioznosti koji su u značajnoj meri povezani sa trenutnom životnom situacijom i ineizvesnom budućnošću. Tako, gotovo polovina njih (45.6%) saopštava da "previše misli", dok njih 26.8% oseća nervozu i saopštava da često "drhti iznutra", a 37.2% njih saopštava da ih "ne drži mesto" odnosno da osećaju nervozu koju imaju potrebu da prazne kroz kontinuiranu fizičku aktivnost.

Na radionici za predstavnike medija u Beogradu koju je organizovao Program za razvoj Ujedinjenih nacija (UNDP), u sklopu Podrške Evropske unije upravljanju migracijama u Republici Srbiji, rečeno je da su nadležna lica koja pružaju usluge psihološke zaštite i podrške prošli i dodatne specijalizovane edukacije.

"Trenutno 13 Zavoda za javno zdravlje vodi brigu o raseljenim licima na taj način. Mi tu naravno imamo i velike izazove po pitanju narušenosti njihovog zdravlja, s obzirom da imamo različitu populaciju, različite centre. Kao što sam pomenuo primer Obrenovca, gde imamo pored stalno zaposlenih i dodatnog psihologa koji permanentno radi u centru. Da bi dostupnost ovih usluga bila još veća, mi finansiramo dodatne usluge koje su isključivo namenje i trebale bi da pospeše rad službi za psihološku zaštitu", izjavio je Aleksandar Ranković, savetnik u Ministarstvu zdravlja.

"Gde je najveći problem? Problem je ta visoka traumatizacija: bili su u ratu, prošli su na putu mnoge nedaće i mnoge probleme i to će na bilo koga uticati. Gde je izlaz u toj situaciji, da ta visoka traumatizacija ne pređe u sledeći stadijum? To je ta organizacija prihvatanja i njihov osećaj bezbednosti ovde, zadovoljavanje nekih elementarnih životnih potreba. Ja se opet vraćam na onu organizaciju slobodnog vremena, jer kada sve to saberete - misli, sećanja i reminiscencije koje imaju od momenta odakle su otišli, zbog čega su otišli, šta su doživeli dok nisu došli ovde. To je jako bitno i na tome sistem socijalne i porodično-pravne zaštite radi, kroz zapošljavanje terenskih socijalnih radnika, u saradnji sa nevladnim sektorom. Nama su NVO glavna podrška u organizaciji slobodnog vremena izbeglica i migranata", rekao je Dragan Vulević, posebni savetnik ministra za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja.

"U centrima za smeštaj izbeglica, tražilaca azila i migranata teško je odlučiti kome pomoći i sa kakvim poremećajima da se slučajno ne napravi sekundarna traumatizacija i onda se tu vrlo pažljivo postupa sa ljudima i sve se radi uz pomoć prevodioca. NVO sektor je prisutan u centrima i van centara, imaju te vannastavne aktivnosti i trude se da organizuju slobodno vreme njima, a sve u dogovoru sa Komesarijatom i drugim nadležnim organima", rekla je Mirjana Milenovski iz UNHCR-a.

Iako ne postoji velik broj stvari koje obično stanovništvo može da učini na ovu temu, empatija je uvek prvi korak.