"Latinsko značenje imena RENATO mi je odredilo put, a samoubistvo Branka Ćopića ZAUVEK PROMENILO ŽIVOT"

On je alas, čuvar reke i ljudskih života. Ljubav prema vodi promenila mu je život i dala novu svrhu. U svojoj konobi kod Pančevačkog mosta, pored toga što se bavi ugostiteljstvom, on i stražari. Oči su mu uprte u most, a ruke ka čamcu.

Uvek na oprezu, ukoliko vidi da je neko preskočio ogradu spreman je na još jednu borbu sa smrću. Mnogo puta je pobedio, ali bilo je tragičnih ishoda.

On je Renato Grbić, heroj Beograda i spasilac onih koji rešenje vide na dnu Dunava.

- Ne osećam se kao heroj, osećam se kao i svaki normalan čovek koji pripomogne kada zatreba. Reka je posebna, sve se dešava munjevito brzo i bitni su minuti, reka ne prašta i ona uzima. U tim trenucima sve je važno: godina, mesec, da li je voda hladna, da li čovek zna da pliva, da li je pao na stomak ili leđa - to je kao da je pao na beton. Mi, alasi, mi smo ti koji čuvamo i most i sve oko mosta i koji možemo da pružimo pomoć - kaže Renato.

Kaže da se ni nakon toliko godina ništa nije promenilo kada vidi čoveka u vodi - i dalje se oseća kao da srce hoće da iskoči iz grudi.

- Taj adrenalin, ne iz straha, već iz razloga da li ću da stignem na vreme. Kada ga ščepam u ruke i ubacim u čamac ja sam najsrećniji jer znam da sam uspeo u toj misiji. Osećam se kao da mi je ovo profesija, više nema razlike radi li se o živom čoveku ili lešu. Leš vadim kao bilo koju drugu stvar.

Rođen je 1961. godine, a kum mu je dao ime Renato, od latinske reči Renatus koja znači novorođen ili ponovo rođen, nekome dajete novi život. Pored ovoga, sagovornik objašnjava da je jasno da je još jedna stvar bila jasan pokazatelj čemu će život posvetiti.

- Kada sam bio momak, zabavljao sam se sa jednom devojkom, sedeli smo ispod, na klupi, a u tom trenutku je Branko Ćopić je skočio sa Brankovog most. Od tada počinjem ja da spašavam.

Svaki pogled našeg sagovornika je uprt prema mostu, čak i kada prelazi preko njega.

- Ukoliko vidim da neko stoji, obazirem se, okrećem se, gledam, napravim krug, vratim se da vidim je li taj čovek tu, ako jeste, dolazim u lokal, ulazim u čamac i onda krstarim ispod mosta.

Sagovornik je ispričao jedan od slučajeva: čovek stoji na mostu, sa kapuljačom, vidi se da je bolestan, sa cigarom u ruci koja mu se trese.

- Ja mu iz čamca doviknem „Šta ćeš da uradiš“, a on mi odmahuje rukom da se pomerim. Nastavim priču sa njim, kažem mu da imam lokal, da dođe, da popijemo rakijicu, a on meni i dalje pokazuje da se sklonim i ja se parkiram ispod mosta i vežem čamac za stub, da budem u blizini ako skoči. Posle pola sata, 40 minuta, a on i dalje stoji na mostu, i ja ga opet pitam hoće li se skloniti i da idemo kod mene na rakiju, kada ni to nije pomoglo, onda sam zvao policiju, pa su ga pokupili.

Kako kaže, bilo je dosta prilika da stoje ljudi na mostu, on sa bratom dežura čamcem dok ne stigne rečna policija, te onda odustanu.

Renata posebno brine jedna stvar, a to je to što se na samoubistvo odlučuje ima mnogo mladih ljudi, od 14, 15 godina.

- Davno sam spasao dve devojke. Jedna je imala  16 godina, sada na društvenim mrežama, pošto smo ostali u kontaktu, vidim da je srećna i zaljubljena, piše knjige, završila fakultet, dobila stipendiju. Druga je imala 18 godina, a njoj sam i na svadbi bio, postala je i majka. Bar znam da sam uradio pravu stvar.

Renato se prvog slučaja spašavanja seća i dan danas kao da je juče bilo.

- Čovek moje godište, ja i brat smo ribarili. Ugledao sam nešto u reci  i pomislim da je neko bacio smeće u reku. Kada smo prišli video sam da se u jakni nešto kobelja, i da čovek hoće da zaroni glavom, ali se održava na vodi. Prilazimo mu i upitamo ga šta to radi, a kaže kako hoće da se ubije - priseća se Grbić, a na pameti su mu ostale i reči koje je uputio čoveku u vodi.

- Bio je septembarski, lep dan, govorim mu da sunce sija, ptice pevaju i kažem mu da mi da ruku, a on opet zaroni glavu, ali ne može jer mu perjana jakna brani i iz trećeg puta ubeđivanja da mi ruku i ubacim ga u čamac. Dovedemo ga na mesto sadašnjeg lokala, a tada ovde nije bilo ničeg, samo šuma i dve ribarske kućice.

Onda je usledila reakcija u priča muškarca iz reke: vadi otpusne liste iz Laze Lazarevića, uzima cigaru za cigarom, a Renato i brat su ga presvukli

- Nakon toga krenuli smo ka policiji koja je u to vreme čuvala most. Idemo kroz šumu, a on me pita imaš li neku motku? Rekoh: šta će mi motka? A on kaže: ma uzmi i udari me po glavi, ošamuti me. Šokirao sam se.Rezervisti su pozvali Hitnu pomoć i odveli su ga.

Renato žali što ne zna šta se desilo sa svim ljudima koje je spasio, što ne zna njihove sudbine.

- Jedna doktorka, neuropsihijatar mi je objasnila da su oni meni zahvalni do kraja života, ali ih je sramota da me pogledaju u lice.

Poslednji momak kog se spasio sigurne smrti bio je 30 po redu.

- Imao je 26 godina. Došao je na most,skinuo sve sa sebe i skočio. Malo pre toga mi je zazvonio telefon, sin me je zvao i rekao da su iz policije javili da je neko skočio s mosta. Kako smo ušli u čamac i krenuli čuli smo „Tu sam, tu sam“ panično. Kako smo stali do njega, on se tako uhvatio za čamac, i prebacio se kao sportista. Kada sam saznao koliko godina ima pitao sam ga šta će mu to, a on kaže da je imao lične probleme i da je želeo da razbije svoj unutrašnji strah. Doveli ga ove, obukli ga, kažem da mu daju čaj, a on traži rakiju - govori Renato i dalje pod utiskom.

Grbić je otkrio koji slučaj je najviše uticao na njega.

- Najupečtljivije mi je bilo vađenje Ljiljane Mitić koja je ispred restorana Madera ubila bivšeg muža i ćerku. To mi je bilo neverovatno jer znao sam da vadim dvostrukog ubicu. Ona je plutala od Brankovog mosta sa svojih 60 godina, malo krupnija u plišanoj crnoj trenerci… Sećam se kao danas da je bilo. Nijednu reč nije progovorila, bila je u šoku i od pada i od onoga što je uradila. Njen pogled je bio kroz vas i samo se čulo stenjanje. Doveo sam je u lokal i zvao policiju koja je ubrzo stigla u velikom broju. I posle deset dana je umrla od hipotermije.

Dobitnik je brojnih odlikovanja i nagrada: za herojstvo, podvig godine, naj beograđanin, vlasnik je počasnog pasoša na koji je posebno ponosan, a pre dve godine je od Tomislava Nikolića dobio orden Miloša Obilića i to mu je i najdraže odlikovanje, koje je, kako kaže, kruna na sve ovo.

Ipak, kroz razgovor i dalje naglašava da sebe ne smatra herojem, ali da mu prija način na koji ga ljudi posmatraju, kao i njihovo poštovanje. Priča o njemu prešla je granice naše zemlje, pa tako kada ode u inostranstvo i kaže ko je ljudi ga prepoznaju, već su čitali o njemu.

- Što se naših ljudi tiče, oni dolaze i namenski da se upoznaju sa mnom, kako anonimni tako i poznate ličnosti - kaže sagovornik, ne krijući koliko mu je drago što to izaziva kod njih.

- Ljudi me obožavaju! - kaže zadovoljno kroz osmeh i dodaje: - Posebno je lepo jer će mojim unucima sutra, kad mene ne bude, ostati nešto lepo od dede, da ne kažu da im je deda bio pijanac i klošar, već heroj.

- Čovek mi na fejbuku pre dve godine piše: "Čitajući i gledajući tebe odlučio sam da ti poklonim novi Jamaha skuter koji vredi 10.000 evra, sa prikolicom koja košta oko 2.000 evra". Ja u šoku pitam je li to skrivena kamera, a on me ubeđuje da nije, da je to meni potrebno i da će će njegov čovek doći kod mene. I stvarno dolazi momak, predstavi se  i zamoli me da krenem sa njim do marine da mi preda skuter. Ja i dalje nisam verovao. Odem sa njim i dobijem skuter nov. Kada sam se zahvalio čoveku, samo me je zamolio da na skuteru ne menjam ime "Mali princ".

Renato otkriva da to nije jedini poklon koji je dobio, već da mu neretko ljudi doneose slike, crteže, pesme koje mu pišu, a on u tome vidi pravu vrednost jer neko ceni to što radi.

- Jedan je život i nema reprizu. Treba da ga čuvamo. Svi mi imamo probleme, ali sve je rešivo, a porodica je tu veoma važna. Kada ti porodica priđe sve je lepše i lakše kad neko misli na tebe, ali kada te najdraži odbace, pomisliš čemu sve ovo kad me moji ne razumeju i ne žele da mi pomognu. Mislim da takvi slučajevi u velikom procentu utiči na to da ljudi dignu ruku na sebe. Treba da se volimo, pazimo jedni na druge i budemo ljudi. Danas je najteže biti čovek - poručuje dunavski stražar i dodaje:

- Učimo decu da budu dobri, pogotovu unuke. Moj unuk Vanja je najstariji, treći razred, obožava svog dedu, hoće da ribarimo, mlađi Mateja je maza i malo se još plaši vode, a Una - njeno ime znači "jedina", nam je mezimica pošto je jedina devojčica.