SEĆANJE NA BOMBARDOVANJE: "Došao sam do Terazija, gde sam video mrtve cvećare"

Aleksandar Lebl danas ima 93 godine i bombardovanja Beograda 1941. seća se kao da je bilo juče.

“Bombardovanje me je zateklo u kući u kojoj i danas živim. Bilo je iznenađenje, tek što smo bili ustali... Posle prvog talasa bombi krenuo sam u grad. Nestalo je struje i vode. Došao sam do Terazija, gde sam video mrtve cvećare. Tu me je zateklo novo bombardovanje. Uleteo sam u podrum „Kasine“ i tu sam ostao do večeri. U povratku kući gledao sam kako gore kuće i zgrade“ priča Lebl.

Nakon toga je napustio Beograd. Stigao je do Niša, a onda je otišao u okolinu Čačka, gde je u rudnicima radio njegov otac.

Nacističkog razaranja Beograda seća se i teniska zvezda Radmilo Armenulić, koji je tada imao tek godinu dana.

“U Beograd sam se vratio 19. aprila, i to baš na dan koji je bio zadnji rok da se svi Jevreji prijave. Nemci su, naime, vrlo brzo nakon ulaska u grad izdali naređenje da se svi Jevreji prijave, a oni koji to ne učine biće streljani. Nakon prijavljivanja su svi sposobni poslati na rad. Ja sam raščišćavao grad, uklanjao leševe. Najgore je bilo u Bosanskoj ulici, odnosno Ulici Gavrila Principa. Tu je bilo mnogo porušenih kuća i mrtvih ljudi, koje smo odmah po otkopavanju sahranjivali“, kaže Lebl.

DANAS se SEĆAMO ŽRTAVA bombardovanja Beograda 1941. godine!

“Porodica je imala stan na Dorćolu. Tog dana su sve okolne zgrade, osim naše, bile pogođene. Sećam se tog treska, plamena, dima... Bilo je strašno. Bili smo ispod kreveta jer je otac govorio da, ako nešto i padne, pašće na krevet“, priseća se Armenulić.

Dodaje da je vreme rata provodio u podrumu, dok se u njegov stan uselio nemački oficir.

“Hranili smo se konzervama kad smo ih imali, ali najviše su se jeli popara, hleb i mast“, navodi on.

Kao nešto ružno iz ratnog vremena Armenulić pamti to što su partizani njegovom ocu, koji je bio kraljev oficir, uzeli sablju i čizme.