"MAMA, TATA, VOLIM TE": Jezive tajne BANJIČKOG LOGORA koji se razlikuje od svih na svetu zbog JEDNE PRIČE
Banjički logor, osnovan pre 80 godina, razlikovao se od svih drugih na svetu po jednoj stvari. Strašna je i jeziva, ali i posebna, za divljenje i svako poštovanje! Čak 26 žena dogovorilo se te 1944. da ne idu ko ovce na klanje pred naciste. Prebile su nemačkog oficira, znajući da će ih odmah ubiti, ali će bar časno umreti!
JAKO NEVREME KOD LAJKOVCA ZAUSTAVILO VOZ: Drvo palo na vagon, putnici se uspaničili i čekali da ih izbave
"Nisam se vakcinisao i sada mi je krivo zbog toga" Kajanje ljudi koji su završili u bolničkoj postelji zbog korone
JOŠ JEDNA VELIKA SMENA TURISTA - UŽASNE GUŽVE NA GRANICAMA: Ovoliko čekaju putnička vozila na graničnim prelazima
"Dedinje"
U dve sobe na adresi Pavla Jurišića Šturma 33, istoj onoj gde se u Vojnoj akademiji najbolji školuju da služe otadžbini, muzej je Banjičkog logora. Neupadljiv i nekako skriven čuva sećanje na stradanje, mučenje i strašne godine okupacije.
Pre nego što uđete u te sobe stradanja i bola dočekaće vas ogromna slika - nalik čuvenoj Pikasovoj "Gerniki", jednoj od najvećih antiratnih simbola. Naša je delo logoraša i slikara Miloša Bajića i omaž je tom neviđenom kolektivnom samoubistvu od 11. septembra 1944.
- Logor je ubrzano pražnjen u septembru 1944, a logoraši likvidirani ili slati u konc-logore Rajha. I čak 26 žena se dogovara da praktično izvrši samoubistvo. Zaista je neverovatno da nijedna iz sobe nije bila protiv. Računale su da nema nade za njih i to je visokosimbolički čin i jedinstveni slučaj. Da ne bi išle kao ovce na klanje, rešene da pokažu bunt i časno umru, prebijaju nemačkog oficira kad je ušao u sobu. Oni, inače, među golorukim logorašima nisu nosili oružje. Uletela je straža, 24 su odmah ubijene, dve su našli ranjene pod telima i dokrajčili ih - priča Andrej Ćirić, stručni vodič muzeja.
To je bilo gotovo na samom kraju postojanja Banjičkog logora, a početak je bio 5. jula 1941, kada je osnovan koncentracioni logor, zvanično nazvan "Dedinje", na mestu kasarne. Beograd je bio jedina okupirana prestonica Evrope koja je u gradskom jezgru imala četiri logora. Po obodima grada bila su streljanja na čak 26 lokacija, a Jajinci su najgore stratište.
- Bila je ovde i gotovo kompletna Akademija nauka, intelektualci, pokret otpora, ali i ravnogorci, Romi, Jevreji... Oko 40 odsto bili su politički zatvorenici, pa je postojala i kontrola nad procesom umiranja kako bi ih sačuvali i trgovali njima. Zatočena je krajem 1942. i Jelica, žena Draže Mihailovića, kako bi izvršili pritisak na njega. Ovde su ljudi i strašno mučeni prebijanjem, pa i vatrom... - kaže Ćirić.
Nedostatak hrane
Ipak, najveći broj logoraša bili su obični taoci, među kojima su birani za likvidacije po principu 50 za ranjenog Nemca, a 100 za ubijenog.
- Banjica je bila koncentracioni logor u pravom smislu te reči, trijaža - ko će na streljanje, ko na prinudni rad, na Donji Kalemegdan, ili širom Evrope, ili u logore Rajha. Najveći broj njih je tu bio bez izlaza, misleći da li će u smrt ili će biti pušteni - priča Ćirić.
Kad je brod krenuo da tone, Nemci su uništavali knjige, pa tačnih brojeva ubijenih i zatočenih nema. Po zvaničnim podacima, 4.286 žena, dece i muškaraca je ubijeno, odnosno slato na streljanje, uglavnom u Jajince.
- Pretpostavlja se da je bar oko 3.500 više ubijenih i umrlih. Takođe, pretpostavlja se da je u samom logoru likvidirano ili umrlo oko 150 ljudi. Najmlađa žrtva je dvogodišnje dete, umrlo zbog loših uslova - objašnjava Ćirić, i dodaje da su Nemci planirali, što svedoči ovde izloženi plan, da otvore u Banjici krematorijum 1943, ali im je bio preskup.
Po knjigama, bilo je ukupno oko 23.000 logoraša, priča Ćirić, ali uistinu više, možda oko 30.000, jer nisu upisivani oni koji su tu bili dan-dva pre egzekucije, kao i mnogi koji su odvođeni na prinudni rad i u logore Rajha.
Ovde se umiralo zbog nedostatka hrane ili nege.
- Jelo se slabo. Uglavnom su se oslanjali na pakete hrane od porodica, ali stražari su uzimali najbolje iz njih. Nemci su im davali malo kaše i pružali minimalnu zdravstvenu zaštitu, ali samo zato da ne bi izbila neka epidemija jer su u logoru bili i njihovi ljudi - priča Ćirić i dodaje da su logoraši mogli jednom dnevno u "toalet" na ogroman kazan i po 10 minuta.
Prva soba, puna slika i vitrina, kazuje nam da su logoraši bili i svakojaki "umetnici" - minijaturne lutke i figure gospođa, papuča, seljaka, gospode, pudli... govore ko je odakle došao, kakve je živote i navike imao. Ima tu i šaha, karti... "Mama, tata, volim te"... izvezeno na maramicama posebno je dirljivo.