CRKVE DIKA SELA LOZOVIKA: Obe svetinje, posvećene apostolima Petru i Pavlu, sagrađene u 19. veku
Uvek kad dođem crkvi u Lozoviku za oko mi zapadne nekoliko stvari – veličina nove crkve sagrađene krajem 19. veka i kontrast koji joj čini mala crkva brvnara sagrađena sedamdeset godina ranije, prostranstvo porte koja ima više od dva hektara i najveća je koju sam ikad video i ogromni, ćutljivi stoletni hrastovi koji se dižu nad gajem koji oivičava crkveno dvorište.
Ako je tako, a iskustvo stečeno iz mojih poseta brojnim pravoslavnim hramovima govori da jeste, Lozovičani su ljudi široke duše, koji ne škrtare. Posebno kad je njihovo selo i njihova crkva u pitanju.
Igrom sudbine, na ulazu u portu nailazim na crkvenjaka Jaroslava Milišića. Moj zemljak iz Blagaja kod Kupresa. Kosi travu oko nove crkve. U prvi mah, zbog kacige na glavi, jedva ga prepoznajem. Jaroslav, srpsko-ruski sin. Kao što mu i ime kazuje. U potrazi „trbuhom za kruhom“ otac Simo davno napustio roditeljski dom ispod gore Stražbenice, iz Novog Sela otišao u Beograd, a iz majčice Srbije u majčicu Rusiju. Tamo se oženio sa Ruskinjom. Sinu dali ime Jaroslav, a kad je odrastao sin se oženio sa lepoticom iz Velike Plane. Jelicom, kćerkom sveštenika iz Donje Livadice Stojčeta Đorđevića. Koji je, opet, u Veliku Planu doselio sa visova koji se dižu iznad manastira Prohor Pčinjski. Svi odnekud došli.
POZDRAV IZ TRAVNIKA: Nema Ive Andrića, a nema ni Srba
SRBI SA KUPREŠKE VISORAVNI BAŠ OPEVALI IZGUBLJENI ZAVIČAJ: Više od 50 pesama o Kupresu, Janju i Vitorogu
OD KUPRESA, PREKO MANjAČE, DO BANjALUKE: Stada ovaca zakririla krajišku planinu (FOTO)
Pitamo se za zdravlje. Jaroslav mi saopštava da on i Jelica očekuju i drugo dete. Kroz šalu primećujem da će uskoro kolonija nas Kuprešana u Velikoj Plani biti brojnija za još jednog člana. A daće bog da ove godine položi i poslednji ispit na bogoslovskom fakultetu, pa da radost u domu Milišića bude potpuna.
Na livadi, levo od staze koja vodi do crkve, pa sve do stotinu metara udaljene šume, beskrajno more belih cvetova. Hajdučka trava. Jedna od najlekovitijih biljaka, kojima su srpski hajduci vidali rane kojih su dopadali napadajući Turke i drumove. Ima je toliko da sam u jednom trenutku pomislio da je u pitanju zasađena plantaža. Iznad livade se širi opojni miris lekovitog cveća i žubor razdraganih pčela. I njima dodijale dugotrajne kiše.
Na klupama u hladu kod crkve dočekuju me sveštenik Andrija Popović i profesor Darko Ivanović. Najveći hroničar Velike Plane. Zaljubljenik u njenu istoriju. Sto ispred njih zatrpan papirima i staroslavnim crkvenim knjigama.
- Profesore, je li to nova knjiga na vidiku?
- Jeste, o Lozoviku.
- Koja će to biti po redu o ovim našim krajevima i ljudima?
- Ne brojim, ali mislim da sam ih napisao više od trideset. Da li ti spremaš neku novu knjigu?
- Predao sam u štampu knjigu Bitka za Kupres, moj ratni dnevnik.
Dogovaramo se da jedan drugom govorimo na promociji. Ivanović napisao trideset knjiga a tek prošle godine, na moj predlog, dobio plaketu za dan opštine. Podsećam ga na tu činjenicu.
- E moj profesore, da se ja nisam doselio u Veliku Planu, ti si mogao napisati još 30 knjiga ne bi te se setili. Ne bi došao na red za nagradu od nekih koji su je dobili a ni rođena majka im je ne bi dodelila.
Sveštenik Andrija je poreklom iz Šapca. U Lozoviku službuje sa rođenim bratom, Ilijom. Lep primer bratske sloge među Srbima.
Vodi me da fotografišem unutrašnjost starije i manje crkve. Brvnare prekrivene neuobičajeno uskom šindrom. Posvećena je Svetim apostolima Petru i Pavlu. Zanimljivo je da je crkva podignuta zahvaljujući nekom ko se preziva - Raspopović.
Pobožni Lozovičanin Hadži Ilija Raspopović, čiji spomenik se nalazi ispred oltarske apside crkve brvnare, je oko 1820. godine, znači pre tačno dva veka, pošao na hodočašće u Svetu zemlju. Na putu je ostao tri godine dana. Posetio je brojna mesta i svetinje. Oči i dušu napojio svakolikom lepotom. U svoje selo na obali Morave se vratio sa zvanjem hadžije i oduševljenjem sa onim što je video.
- Čovek da vidi crkvu Groba Gospodnjeg u Jerusalimu, Svetu Sofiju u Carigradu, Crkvu svetog Dimitrija u Solunu i naš carski Hilandar, pa da mu nije žao da odmah umre – besedio je svojim komšijama. I nagovorio ih da zajedno podignu crkvu. Na njegovom imanju.
Radovi su započeti 1828. a završeni u proleće 1831. godine, kada je crkva, baš na Petrovdan, osvećena od strane mitropolita beogradskog Melentija Pavlovića. Isprva, sve dok i u njihovim selima nisu podignute crkve, u zadužbini Ilije Raspopovića su se osim Lozovičana molili i meštani susednih sela Miloševca, Saraoraca, Goloboka i Lugavčine.
ČUVAJU DUŠU OTETOG GRADA: Pravoslavne crkve u Sarajevu
OSIPAONICA KOD SMEDEREVA: Selo ima dve crkve, ne zna se koja je lepša
JOŠ JEDNA LEPA VEST ZA VELIKU PLANU: Vlada Srbije će do kraja godine rekonstruisati put Krnjevo – Smederevska Palanka
Crkva je obnovljena 1931. godine sredstvima bogatog beogradskog trgovca poreklom iz Lozovika Kuzmana Nikolića i njegove verne ljube Zorke. Nakon toga je još dva puta temljeno rekonstruisana, a poslednji put je to bilo 2004. godine.
Nedaleko od dve crkve je ogroman hrast. Moćni i nemi svedok vekova. Jedan od njih desetak koji se ovde mogu videti. Glasno pitam šta sve ovo drvo pamti, koje prirodne i ljudske katastrofe, koje lične tuge i radosti, koje padova i vaskrsnuća naroda srpskog. Svakog ko dva veka ulazi u ovu svetinju on je dočekao i ispratio.
Možda je baš u njegovom hladu čuveni srpski pesnik Vojislav Ilić Mlađi dobio inspiraciju da počne da se bavi poezijom, dok je dolazio da poseti svog dedu Aranđela Ilića, koji je u školi koja se nalazila pored crkve lozovičku i saraoračku dečurliju pisanju, čitanju i računanju učio.
- Eto, izdržao je i prošlogodišnju oluju, sa orkanskim vetrom, koja je poharala Lozovik i Golobok. Ni grana mu nije falila. Dolazili su ovi iz Smedereva iz zavoda za zaštitu spomenika. Rekli su nam da možemo da mu odsečemo nekoliko grana, koje su se nadnele nad groblje i ništa više – dodaje sveštenik Andrija Popović.
S druge strane groblja iz listopadne šume u nebo štrče osušene grane drugog hrasta, koji je, posle ko zna koliko vekova nadgornjavanja sa ljudima, vetrovima i mrazevima, izgubio bitku sa prirodom.
Njegove grane podsećaju na rogove jelena vitoroga.
- Iz zavoda su nam rekli da njega možemo da srušimo.
- Ja ga ne bih rušio. Prelepo izgleda. Spomenik vremenu i prirodi. Tamo nikom ne smeta, nek traje koliko traje. A horizont izmad šume bez njega neće biti isti.
Na ulazu u novu crkvu, pop me upozorava da je, po odluci vladike Ignjatija, zabranjeno da se slika freska levo od ulaznih vrata. Čuvena "problematična" freska, o kojoj se dosta pisalo i pričalo.
Na njoj je naslikan susret Isusa Hrista sa đavolom u savremenoj civilizaciji. Susret utemeljivača hrišćanstva sa svojim večnim protivnikom događa se na prelazu između čiste i netaknute prirode i civilizacije koja sa sobom nosi poroke poput kockarnica. Sa strane đavola nalazi se i banka koja simbolizuje zelenašenje, o kome se govori još u Bibliji, kao i nuklearna elektrana. Iznad ovog neobičnog scenarija kruže i avioni, a tu su i vozila policije i vatrogasaca, koja se tumače kao simbol haosa. Slika i prilika brutalnog feudalizma u kojem živimo.
Kada je krajem devetnaestog veka Lozovik postao ovo što je danas, jedno od najvećih sela u Srbiji, dotadašnja crkva brvnara postala je tesna da primi sve vernike koji su u nju dolazili. Meštani Lozovika i komšije iz Saraoraca su odlučili da sagrade novu crkvu, istu kakva je postojala u četrdesetak kilometara udaljenoj Rači. Ministarstvo crkvenih dela i crkveni velikodostojnici u stonome Beogradu su smatrali da bi to bilo preterivanje, pa su dozvolili zidanje iste crkve ali smanjenih dimenzija.
MESTO U KOJEM SRNE I JELENI BEZBRIŽNO PASU PO SEOSKIM LIVADAMA: Marićka kod Prijedora
KAMEN I NEBO: Prizori sa Kupreške visoravni (FOTO)
OVAJ VODOPAD JE VISOK 43 METRA: Pozdrav sa Blihinog skoka kod Sanskog Mosta
Nova svetinja je započeta 1888 a završena pet godina kasnije. Tih godina je urađen i ikonostas koji neki smatraju istinskom galerijom srpskog slikarstva s kraja devetnaestog veka. Na veličanstvenim ikonama su potpisi čuvenih slikara iz tog vakta i zemana Svete Todorovića, Milana Milanovića, Đorđa Krstića i drugih. Na Petrovdan 1894. crkvu je osvetio srpski mitropolit Mihailo.
Dvadesetak godina kasnije crkva je ponovo postala mala da primi sve one koji su želeli da se u njoj bogu pomole i sveću zapale. Ovaj put su to bili ratnici, koje su kralj i otadžbina pozvali u Prvi balkanski rat, da od bandita iz Male Azije oslobađaju razapeto Kosovo, rodno mesto srpske državnosti i duhovnosti i Staru Srbiju, rodno mesto pomenutog sveštenika Stojčeta i još mnogih „starosrbijanaca“ čiji potomci žive u Velikoj Plani i okolini.
Jedan rat je smenio drugi, zatim je došao i treći, još duži i krvaviji, šest godina se Lozovikom i Pomoravljem fijuk košave sa Dunava mešao sa lelekom majki, udovica i siročića. Kad je skupo plaćena sloboda osvojena i ugrađena u tvorevinu nazvanu Jugoslavija, u stroju Lozovičana koji su čekali da se ispovede u svojim crkvama nije bilo skoro 500 njihovih komšija, braće, sinova, ratnih drugova.
Pet stotina junaka i mučenika, koji su osvajanje slobode i stvaranje Jugoslavije platili svojim životom. Nedosanjanim snovima. Neljubljenim ljubama. Nepročitanim slavama. Neistrčanim pešačkim i konjičkim trkama. Nerođenim naslednicima i nezaljuljanim kolevkama. Ostale su njihove kosti zverima, vetrovima i kišama od Cera i Kolubare, preko Prokletija, do Kajmakčalana.
Vremenu i nezaboravu. Dok je Lozovika. I Srba u njemu.
Dok su srpski vitezovi ginuli i umirali od gladi po balkanskim bespućima, u Lozoviku se odomaćila okupatorska austro-ugarska vojska. Preci ovih što nas danas uče kako da budemo civilizovani, a u okupiranoj Srbiji su se ponašali kao varvari.
Kao dokaz svojih civilizacijskih i hrišćanskih dometa, Austrijanci su u portu crkve Apostola Petra i Pavla smestili konjički eskadron, crkvu preuredili u konjušnicu a zvona iz zvonika opljačkali i odneli svom ćesaru. Do poslednjeg. Da i od njih liju granate za ubijanje srpskog naroda. Srećom i među bečkim varvarima se našlo razumnih ljudi koji su uslišili molbe starih Lozovičana, tako da švapski konji ipak nikad nisu prekoračile prag lozovičke crkve.
Nova zvona su postavljena 1932. godine a sadašnji izgled crkva je dobila nakon temeljne rekonstrukcije 1986. godine, kada su potpuno zamenjeni krov i fasada. Poslednja decenija prošlog veka "potrošena" je na oslikavanje unutrašnjosti crkve. Ideje za oslikavanje je davao prota Novica Manojlović, a živopisac Zoran Grebenarević je na zidovima te ideje pretvarao u freske, koje danas posetioca ostavljaju bez reči.
Nakon obilaska nove crkve put me nosi u šumu na oko 150 metara severoistočno od svetinja. A tamo me dočekuje još jedan hrast gorostas, čija jedna polovina se sasušila, a druga polovina se i ovog proleća okitila zelenim lišćem. I u starini očuvala nadu da će se još sunca nagrejati i ptičijeg cvrkuta kraj utihnule Morave naslušati.
HRAST GORŠTAK IZ MARIĆKE KOD PRIJEDORA: Star 600 godina, sa obimom od 22 koraka
NAJVEĆA TAJNA ALEKSANDRA PUŠKINA: Najčuveniji ruski pesnik je praunuk bivšeg roba jednog Srbina
POZDRAV IZ MANASTIRA KLISINA KOD PRIJEDORA: Zadužbina Nemanjića i Kotromanića
Uz koren drveta postavljenjna tabla, ali vreme i rđa su učinili svoje pa slova više ne mogu da se pročitaju. Jaroslav mi objašnjava da se među meštanima iz generacije u generaciju pronosi predanje da je hrast nikao u vreme kada je Despot Stefan Lazarević zidao Smederevo. Možda jeste, možda nije. Možemo samo da nagađamo.
Po izgledu, veličini i obimu hrast me podseća na hrast lužnjak u dvorištu crkve posvećene Proroku Iliji u Marićki kod Prijedora, koji po mišljenju stručnjaka živi svoj sedmi vek. Koracima merim obim isprepletenog korenja. Dvadeset i jedan korak. Korak manje od svog rođaka iz Bosanske Krajine.
Ne znam zbog čega, ali dok sam gledao izbrazdanu koru starog hrasta, setio sam se stihova iz pesme Đure Jakšića Otadžbina.
- I ovaj kamen zemlje Srbije što, preteć suncu, dere kroz oblak,
Sumornog čela mračnim borama o vekovečnosti priča dalekoj,
Pokazujući nemom mimikom obraza svoga brazde duboke.
Nije kamen, ali kao da jeste. Nosi istu simboliku i poruku.