ČUDO NEVIĐENO! Živadinki ni udar voza nije mogao ništa: Sigurna sam da nema smrti bez sudnjega dana! (FOTO)
Ta sreća pogledala je 1976. godine Živadinku Joković (68) iz Mršinaca, iako ima položeno za automobil više je volela da na posao ide lokomotivom koja često prolazi pored njene kuće, nakon onoga što je preživela tog jutra sigurna je u to da nema smrti bez sudnjeg dana.
NE HODA I NE PUZI: Pomozimo maloj Lenki (3) da zakorači u dečiji svet odrastanja (FOTO)
"VIŠE ME ZOVU DARA NEGO BILJA" Osvojila je srce publike a sada ponovo RASPLAKALA Srbiju: Nikada nisam bila na moru!
ŠERBEDŽIJA PODELIO INTIMNU PRIČU O BALAŠEVIĆU: Pismo iz Londona za njegovog derana Balaša (VIDEO)
- Tri godine radila sam u Kraljevu i putovala tamo. Uvek malo prikasnim, ali su me mašinovođe poznavale i redovno sviraju da bih potrčala. Poslednje što sam tog jutra pomislila bilo je: šta ima da svira kad tu tri voza mogu da prođu - kazala je Živadinka Joković.
Ali, kad nešto hoće da se dogodi, tu spasa skoro da nema. Živadinka se seća se svakog trena iz tog dalekog jutra, dok je hitala ka stanici nedaleko od kuće u ovom pomoravskom selu.
- Mašinovođa je, međutim, samo tog jutra išao u skretanje na drugi kolosek, lokomotiva me udarila i letela sam 12 metara kroz vazduh. Tog trena sam se onesvestila, tašna mi je bila sa desne strane, torbica sa ručkom na levoj i tako - kazala je čačanka.
Za svoje ukućane, Živadinka je pravi heroj, iako je 35 godina radila u državnoj službi bez dana bolovanja, ono što je preživela tog dana su se i lekari čudili.
- Svi su bili u šoku, teško je bilo svima, meni možda najteže. Sin je plakao i pitao: Zašto si, mama, išla prugom, što nisi išla kolima? Danas, bez obzira na sve što se desilo, ne plašim se voza, ali retko putujem njime. Već 47 godina vozim kola. Ja sam 35 godina radila bez bolovanja, prazan karton sam donela iz Medicine rada, tome se čude i lekari - istakao je njen suprug, i dodao da "Tek drugog dana sam se uplašio i počeo da drhtim. Ko da ostane bez žene sa malim detetom?"
Sve pojedinosti iz tog sudbonosnog ali po ovu porodicu i srećnog jutra, pamti Živadinkin dever Radosav Joković.
- Na tom mestu je bio ukrštaj vozova, mašinovođa je nju video i svirao je, ona je međutim otišla na treći kolosek. Voz ovamo, kad ono bio ukrštaj na drugom koloseku, ona se pomerila na drugi, i kada je voz prelazio na drugi, mašinovođa je kočio ali nije uspeo da stane na vreme. Stigne je i udari, ona je ostala ispod lokomotive, i skroz do prvog vagona. Sreća pa nije raširila ruke, mašinovođa kada je zakočio voz izašao je da vidi šta je sa njom, a ona ga je pitala da slučajno negde nije uprljala kaput. Nju je lokomotiva stigla i udarila, a ona je pala između šina, ali tako je lepo pala da je voz nije nigde zakačio i unakazio. Tako da njoj ni voz ne može ništa - izjavio je dever.
Stasita žena kaže da je rodom Lalinka, iz jednog sela kod Grocke, žali se da joj je lokomotiva onog jutra prešla preko rukava pa je morala da krpi kaput, i punog srca priča o svom unuku Bogdanu, atletičaru koji studira DIF i prvaku Srbije na 800 metara.
- Šta je život? Te noći sanjala sam ružno i ujutro otvorim sanovnik, evo ga još tu na mom stolu, i tu piše da je moj san značio: smrt u porodici ili opasnost po život. Sredim se, odem do kola, ali nisu htela da upale. Zato okrenem na voz. Ni on mi nije mogao ništa - zaključila je penzionerka "Telekoma".