Vaše dete više nije živo: Ispovest Dušice koja je na hodniku Narodnog fronta od doktora čula jednu od najgorih vesti

Ignjatova mama / Izvor: Foto: Facebookprintscreen/Ignjatova mama

Dete koje si želela da imaš voliš podjednako od momenta kad saznaš da si trudna, i boli te njegov gubitak ma kad da se on desio.

Majka iz Srbije stajala je u hodniku "Narodnog fronta" nakon što joj je doktor saopštio jednu od najgorih vesti koju jedna žena može da čuje - vaše dete više nije živo. Dušica Stamenković odlučila je da progovori o bolnoj temi o kojoj se u našem društvu retko priča tako što je postavila neobično pitanje - znate li šta su dugine bebe?

Dušica često i otvoreno priča o lepoti roditeljstva, ali sada je odlučila da u svom blogu "Ignjatova mama" opiše jedno od najbolnijih iskustava u životu žene - pobačaj. Njenu ispovest prenosimo vam u celosti.

HEROJI IZ URGENTNOG CENTRA: Evo kako su ISTOVREMENO porađali i operisali Anu (31)! Otac PONOSAN!

Ljubinka i Radisav su već 70 GODINA U BRAKU! Njihova priča će vas raznežiti (VIDEO)

DVE OPERACIJE ISTOVREMENO: Hrabar podvig lekara u Urgentnom centru - operisali GLAVU TRUDNICI na porođaju!

"Oduvek sam želela malu razliku među decom. Oduvek sam znala da želim drugu bebu čim istekne porodiljsko za prvu bebu. Sećam se, počela sam da radim u utorak a u subotu je trebalo da dobijem. Ali trudna sam, 100%, znam da smo ponovo uspeli iz prvog pokušaja. I, kakva slučajnost, u subotu je 4. februar, isti datum kao kad sam saznala da sam trudna sa Ignjatom. Na internetu postoji kalkulator da se izračuna predvidjen termin porodjaja, i gle slučajnosti, termin je za Ignjatov drugi rođendan. Divno! Savršeno!

Još samo da dođe subota da uradim taj test, da potvrdim da sam trudna, i otvoriću trudničko bolovanje i nastaviti da uživam sa Ignjatom. Ta četri dana na poslu proći će već nekako, bio je raspust pa je mama bila tu. Ona, brat i sestra su ga čuvali naizmenično. Konačno subota. Nikako da izbacim muža iz kuće da uradim test na miru.

I konačno! Dve crte! Skakala sam od sreće! Šapnula sam Ignjatu da ću mu roditi brata ili sestru. Mužu sam na slici mene i Ignjata napisala "Volimo te nas troje", odmah je shvatio i ljubio nas. Uspeli smo! Morala sam da sačekam ponedeljak kako bih otišla kod ginekologa da mi potvrdi trudnoću i da otvorim bolovanje. Ginekolog nije na ultrazvuku video plod, jer je bilo previše rano, kasnila mi je samo 3 dana. Poslao me je da uradim betu. Rezultati stižu tek sutra popodne.

Utorak- najteži dan na poslu ikada! Tad sam radila u starijoj jaslenoj grupi. Radila sam međusmenu, a koleginica ima povređenu kičmu i ne sme da presvlači decu, niti da ih stavlja na noše. Tog dana je bilo 17 beba. 17! Jedan od obroka je bio krem sir na hlebu. Hranila sam jednu Taru koja je toliko tužno plakala za tatom,da mi se srce stezalo kad je pogledam. Mahinalno sam olizala prste od krem sira, pošto sam je nahranila, jer sam je sve vreme mazila i tešila da ne bi bila toliko tužna. Dan nikad duži, jer prisutnost dece nikad nije bila veća. Nakon spavanja svima su propustile pelene pa sam morala svakog kompletno da presvučem. Svakog sam podizala na pult, jer sam tako navikla Ignjata da presvlačim. Nakon ručka svi su se ukakili. Ali baš svi. Ponovo sam svakog presvlačila, svakog podizala na pult. Pelene nije nosilo 5-6, ali ostali jesu. Nekako mi se konačno završila smena. Bila sam toliko iscrpljena i umorna, ali ipak srećna jer konačno dem po rezultate bete. Sve je bilo u redu, doktor mi je odmah otvorio trudničko bolovanje. Javila sam glavnoj vaspitačici i direktorki. Mojoj sreći nije bilo kraja.

Uveče je muž jeo eurokrem. Osetila sam miris i pripala mi je muka. Čekaj, nemoguće je da osetim mučnine tako rano! Mučnina nikako da prodje morala sam da se ispovraćam. Uvijala sam se od mučnine i bola u želucu. Povrćanje je trajalo čitavu noc! I gutljaj vode ako bih popila, trčala sam da povratim. Bila sam prestravljenja, neće valjda dugo da traju mučnine,ovo je horor,ne mogu da funkcionišem! Oko 4-5h ujutru prijalo mi je da pojedem kivi. Na trenutak mi je bilo bolje, konačno sam mogla da zaspim, ali ubrzo sam i to morala da povratim. Popila sam dva gutljaja vode i vratila se u krevet. Ubrzo ponovo ustala. Osećala sam mrak. Da tonem. Da samo želim da ne osećam ništa i da spavam, i da prestane više taj osećaj gladi. Trgnuo me je snažan udarac, nisam odmah shvatila odakle dolazi. Osetila sam strašan bol u glavi, dodirnula je i videla da su mi ruke krvave. I dalje mi se povraćalo. Osećala sam sestru koja me je grlila i dozivala. Ja sam samo ponavljala da mi se spava i da mi se povraća. U wc solju je kapala krv sa moje glave. Sestra me je umila, odvela do kreveta i pozvala hitnu pomoć. Srećom te noći je ona spavala kod nas, inače bih bila sama sa Ignjatom, muž je već otišao na posao, tako da ne znam šta bi bilo da mi nije sestra bila tu.

U domu zdravlja su mi samo isprali ranu na glavi i poslali na VMA. Samo sam ponavljala da ne zaborave da sam trudna, ako se ponovo onesvestim. Na VMA sam čekala tri sata da me konačno ušiju, a muž je izašao s posla i došao. Ušivanje je bolelo je kao djavo! Jako je bolelo je brijanje kose na tom mestu, a ubodi manje-vise, ali kad zategne konac, majko mila! Bez anestezije. Tri kopče. A onda vezivanje tzv.mašnice. Bolelo je užasno! Nisu mi snimili glavu zbog trudnoće. Pustili su me kući jer imam već bebu kući, ali su rekli da strogo mirujem par dana, zbog glave. Izašla sam iz ordinacije, muž je sedeo u čekaonici. Sagla sam se da ga poljubim, a sledeće čega se sećam je njegovo dozivanje i unezveren pogled, i ponovo isti plafon iznad moje glave, isti krevet. Vratili su me na isto mesto! Čujem doktora da priča nešto "Trudnica, rana trudnoca, hitno…" Uradili su mi, mislim, EKG i prikljucili infuziju. Toliko sam bila iscrpljena da se ni ne sećam svega.

Konačno smo sanitetom krenuli kući. U sanitetu je bio i jedan deda koji je morao da leži. Ja sam jedva izdržala vožnju da sedim. Baš sam se osećala loše, boleli su me mišići. Valjda zbog dehidratacije. Kod kuće sam na vešu primetila braonkasto-crvenkast trag. Ma, nije to ništa. Znam da je na početku trudnoće moguće blago krvarenje. Sutradan je bio jači trag krvi. Otišla sam kod ginekologa. Prepisao mi je utrogestan. Po dva, ujutru i uveče. Popila sam dva i otšla da spavam. Probudio me je osecaj obilnog curenja krvi. Ne, nemoguće! Nemoguće! Ležala sam i grlila Ignjata.

Čim je svanulo hitno kod ginekologa. Kaže ima slučajeva da sa ovako jakim krvarenjem opstane plod, nista ne mora da znači. Odlazim u Narodni front, hitno. Ne znam ime doktora, ali je bio predivan! Dugo me je pregledao vaginalnim ultrazvukom, i na kraju rekao da ponovim betu i vratim se. Sećam se, stajala sam pored muža,doktor je držao papir. Nisam se dala sve vreme, do tad. Rekao je da ne brinem, da mu je žao, ali je dobro sto je sve samo otišlo pa nije potrebna kiretaža, jer to znači da ću ubrzo moći ponovo da pokušam, kad se osetim spremnom za to.

Tresla sam se. Ukopala sam se tu u tom holu u bolnici. Moja sestra me je zagrlila. Želela sam da se otrgnem, da pobegnem, da ne vidim nikog, da me ostave svi. A nisam mogla noge da pomerim. Nisam osećala sopstvena kolena. Nisam zelela više da udahnem vazduh. Neki osećaj kao da ni ne zaslužujem da ga udahnem više ikad.

Danima sam se osećala grozno. Osećala sam se iznevereno od strane sopstvenog tela. Kako meni to da se desi, kad sam ja jaka i ja mogu sve! Zašto meni, koja čitav život radim kao konj da bih se izborila za svoje mesto pod suncem! Zašto meni, Bože, zar sam ja zaslužila da nakon toliko rada i truda čitavog života prolazim kroz ovo… A zatim pitanja šta sad da radim? Moram na posao! A Ignjat? Nema ko da ga čuva! Moraće da ide u vrtić. I ko zna kad ću ponovo biti trudna. Šta ako više nikada ne budem mogla da iznesem trudnoću… I razna druga pitanja. Dani su se sveli na to da jedva čekam noć, da zaspim sa nadom da se neću ni probuditi jer nemam vše snage da razmišljam o svemu tome. A i danima trpim toliku bol u glavi od onog udarca… Najteže mi je bilo kada bi me neko tešio rečima "Imaš Ignjata"- jer ja sam i tu bebu želela da imam! A još teže kad kažu "Bolje je ranije da imas pobačaj, nego kasnije." Sta je tu bolje! Bolje je jedino da nemaš nikad pobačaj bebe koju si želela da imaš! I još gore "Ma šta ti je, to nije ni bila beba, to je samo plod!" Svaka beba je prvo bila plod. I Ignjat je bio plod. Dete koje si želela da imaš voliš podjednako od momenta kad saznaš da si trudna, i boli te njegov gubitak ma kad da se on desio.

Kad sam konačno posle dve nedelje skinula konce i konačno oprala kosu, osetila sam se da sam ipak živa. Trudila sam se. Ubrzo sam se vratila na posao. Trudila sam se da se ponašam normalno. U sebi sam se raspadala. Najviše zato sto mi je sestra u sredu uveče rekla da neće moći da čuva Ignjata, a trebalo je da počnem da radim u petak. Muž je na poslu pisao zahtev da radi samo noćne 12časovne smene, kako bi bio sa Ignjatom dok sam ja na poslu, i tad sam ga zavolela još više. Plakala sam zbog olakšanja što će Ignjat biti zbrinut, imala sam neki glup osećaj kao da muž time čini meni uslugu, a on je, zapravo, samo bio roditelj svom detetu.

Na poslu su svi pitali šta se desilo, kako… Prepričavanje svega iznova i iznova me je ubijalo, a trudila sam se da se ponašam kao da se ništa nije desilo. Videla sam u dnevniku da i ona devojčica Tara nije dolazila tih mesec dana u vrtić, počev od onog dana kad je meni pozlilo. Pretpostavljam da sam od nje dobila taj stomačni virus, kad sam olizala prst pošto sam je nahranila. Ta Tara je bila moj lek. Melem za moju ranjenu dušu, za moju utrobu. Ona je plakala za tatom, a ja sam je tešila i plela kikice da se tata oduševi. Mala slatka crna devojčica, kad bih samo ja imala jednu takvu!

Sa mužem nikada nisam pričala o tome kad ćemo ponovo pokušati da imamo bebu. Zatrpala sam sebe honorarnim poslom, pored posla u vrtiću, samo da uposlim misli, da nemam vremena da razmišljam o sopstvenom telu koje me je izdalo. Imala sam mnogo anketa jer je preduzborna kampanja bila u toku, pa nakon vrtića dolazila sam kući da stavim ručak da se kuva, podojim Ignjata i uspavam ga, pa sam išla da radim ankete. Vraćala se da dovršim ručak, sipam Ignjatu ručak da se hladi, probudim muža da ga hrani, pa ponovo odlazila da radim ankete. Vraćala se da spremam Ignjatu večeru, ispratim muža na posao, okupam Ignjata i uspavam ga. U tom periodu noću je sisao na 20-40minuta. Sigurna sam da je osećao moju napetost, pa se zato toliko često i budio. Muž je spavao dnevno po 3-4-5 sati, pa išao na posao u smenu od 12 sati, plus još 2 sata u prevozu. Ne znam kako smo pregrmeli taj period. Uglavnom, nismo pričali o tome kad ćemo ponovo pokušati da imamo bebu, došlo je spontano.

Jednom, mesec dana nakon spontanog pobačaja.

Kasnila mi je nedelju dana, iako nisam verovala u trudnoću, već da se ciklus poremetio zbog pobačaja koji se desio prethodnog meseca. Bio je 10.april. Test je bio negativan. Ok, bila sam u pravu, trudnoće nema, samo verovatno treba vremena da se ciklus vrati u normalu.

Uveče pogledam ponovo test, pa kao da se minimalno nazire druga crta. Ali nije rozikasta, nego kao senka, jedva vidljiva sivkasta crta. Ma to sigurno umišljam, a i prošlo je više od deset sati od kad sam uradila test.

Dani su prolazili, a i dalje je kasnila. Odlučila sam, čekaću 19.april pa ću da ponovim test. Volim taj datum! Uvek mi se lepe stvari dešavaju tog datuma. A i sreda je, volim sredu, i sredom mi se stalno dešavaju lepe stvari. I uradim test tog 19.aprila, i ugledam jasne dve crte. Ne sećam se kako sam se osećala. Ok, prvi put nam je uspelo odmah. Drugi put nam je uspelo odmah, ali i treci put da nam uspe odmah? Bože, hvala ti, ipak me voliš, ponovo si me nagradio ovom srećom!

Mužu sam kupila kinder jaje u koje sam ubacila test i ponovo ga zatvorila,i stavila na sto. On nikako da dodje s posla, kasnio je. Kad je konačno došao nije ni primetio kinder jaje! Kad sam mu rekla da je za njega, rekao je da mu se ne jede. Hej, njemu se ne jede slatko! Pa on bi i pošećeren kamen pojeo, a čuj, sad mu se ne jede slatko! Nekako ga ubedim da otvori jer se meni jede (kakva laž) i kad je video test, pitao je da li je to novi test (A jok, polovan! Kupila povoljno na kupindu, kao nov, koripćen samo jednom!) da li sam sigurna da je test pozitivan, i kako to tako odmah. Rekoh ne znam, ti mi reci kako odmah, a i šta se pitaš kad nam nije prvi put da to tako odmah bude.

Otšla sam na posao da saopštim da sam trudna, i da sam otvorila trudničko bolovanje. Jedna koleginica, starija, može majka da mi bude, rekla je "Sad jedi, nemoj da budeš na dijeti da bi bila mršava, pa da padaš u nesvest zbog gladi, i imas pobačaj!"

Ja zaista, zaista ne razumem čemu potreba jedne žene, jedne majke, majke koja je i sama doživela pobačaj u poodmakloj trudnoći, majke koja je u saobraćajnoj nesreći izgubila dete, da drugoj zeni koja je doživela pobačaj željene i planirane trudnoće, i ubrzo željeno ponovo zatrudnela, kaže tako nešto! A pitala me je ranije kako se desilo sve to, i isprčala sam kako. Tokom priče sam pomenula da sam bila gladna od celonoćnog povraćanja, a ne zbog dijete. Ako ne pijem coca colu i nisam ljubitelj slatkiša, a pritom sam mršava iako imam jedno dete, ne znači da sam na dijeti. Ali jednostavno neki ljudi su toliko ograničeni, da je nemoguće razuveriti ih i objasniti im bilo šta, jer oni veruju samo u ono što su zamislili u svojoj glavi. No, nebitno je to, ali kako jedna žena, majka, majka koja je prošla kroz gubitke rođenog i nerođenog deteta, ima srca da kaže drugoj ženi, majci, trudnici nakon proživljenog spontanog pobačaja tako nesto!? Ne shvatam i dalje. A toliko sam volela tu ženu. Obožavala sam je! Bukvalno obožavala. Tu ženu sam grlila svaki put kad bih je videla, a sećam je se još dok sam išla na praksu. Bukvalno mi je grejala srce kad je vidim. Uvek sam neopisivo osećala potrebu da je zagrlim. Valjda je zato moja povređenost njenim rečima toliko velika, i ne prolazi i dalje.

Samo sam izasla iz vrtića. Nisam otišla po svoj mantil i svoje klompe. Samo sam želela da udahnem vazduh van vrtića. Otvorila sam trudničko bolovanje, a Ignjat je nakon dva dana sam, spontano izbacio noćne podoje. Verovatno je osetio da sam rasterećena od stresa, pa je i on bio zadovoljniji. Sve je došlo na svoje. Uživala sam. Lekar je prepisao utrogestan. Pitala sam da li je sve u redu, a on je rekao baš ovako „Sve je u redu, nego kao hajde zbog prethodnog iskustva da kao čisto imamo neku sigurnost, mada i ako krene nešto loše ni utrogestan neće pomoći,ali ‘ajde.“ Pitala sam se čemu utrogestan ako je sve u redu? Nisam ga pila ni u prvoj trudnoći. Gledala sam onu kutiju i razmišljala. Ne želim da o ovoj trudnoci mislim negativno, jer ona nema veze sa prethodnim iskustvom. Ovo je nova priča. Ne želim da strahujem niti da razmišljam negativno, neću piti utrogestan ako je trudnoća u redu. Neću da me utrogestan svakodnevno podseća da sam jednu bebu izgubila. Ovo je nov život

I nisam ga pila. Trudnoca je protekla savršeno, kao što je i prva.

Moja dugina beba. Moja duga nakon kiše. Moja Ognjena. Vatrena, borbena, oganj moj. Utočiste moje. Tatina ćerkica i tajina bubica.

Ignjatova sestra. Ignjatova sekica. Slatka sekica. Ognjenika, Ognjeniki, Nona, Noni, Nonini, Noninino, Nonikova, Noniki, Noki, Nokio. Nonikic. Nokinic.

I svako jutro počinje sa "Ognjena sekice, ti si lepo spavala? Da li si se naspavala?" A dan završava sa "Mokim Ognjenu sekicu moju slatku. Ognjena volim najviše tebe, puno, ovoliko!".

"Bože, hvala ti! Hvala za ostvarene snove!"

Vidomir sa Mokre Gore u 70. godini dobio mobilni i usijao društvene mreže: Moram da prekinem, odoše ovce! (VIDEO)