DEVOJKA IZ POSUŠJA: Za uspomenu na Žanu Pavković
Pre pola sata, dok sam se vraćao u Veliku Planu, na mostu preko Velike Morave izašao sam iz automobila, dugo gledao u talase nabujale reke, koji su hvatali poslednje odsjaje predvečerja i razmišljao o njoj. Žani Pavković iz Rakitna. Studentkinji prve godine Psihologije na Filozofskom fakultetu u Mostaru. Devojci koju nikad nisam sreo. Niti ću. A kojoj ću se, dok budem živ, često vraćati u mislima. I u manastirima i crkvama koje posećujem paliti sveću za pokoj njene duše.
TIODOROVIĆ O MEČU ZVEZDA-MILAN: Prisustvo publike na stadionu MOGUĆE uz samo JEDAN USLOV
NOVE MLADE NADE ZA ODBRANU OTADŽBINE! Upis u vojne škole – izazov za odabrane (FOTO)
KLJUČNI DANI IMUNIZACIJE U SRBIJI! Više od 550.000 ljudi primilo vakcinu, novi "udarac" zadaće REVAKCINACIJA
Ova tužna priča počela je pre 29 godina, u proleće 1992. kad su jedinice Hrvatske vojske, HOS-a i teritorijalne odbrane iz Zapadne Hercegovine napale na srpska sela na Kupreškoj visoravni i Kupres. U napadu je učestvovala i jedinica teritorijalne odbrane iz Posušja.
6. april 1992.
Specijalna jedinica 30. divizije, kojom sam komandovao a u kojoj je bilo 50 mladića iz Blagaja, u sadejstvu sa bataljonom iz Bosanskog Petrovca, oslobodila je Mrđebare, mešovito srpsko-hrvatsko selo, koje je dva dana pre toga bila zaposela hrvatska vojska. Zarobili smo trojicu neprijateljskih vojnika. Teritorijalca iz Bugojna i dva brata blizanca iz Posušja. Nisam dozvolio da im neko udari šamar a kamoli da ih muči. Ujutro smo ih predali višoj komandi.
7. april 1992.
Desetak kilometara dalje, u Kupreškom polju, na brežuljcima ispred Gornjeg Malovana, u ranim jutarnjim satima jedinica iz Posušja zarobljava i ubija trojicu srpskih teritorijalaca iz Kupresa: braću Nenada i Stojana Škobića i Iliju Vavana.
Maj 2003.
Na putu od Kupresa prema Banjaluci, od svog slučajnog saputnika Nenada Bašića iz Posušja, koji je kao golobradi mladić, devetnaestogodišnjak, učestvovao u napadu na Kuprešku visoravan, saznajem da su blizanci, koje smo zarobili u Mrđebarama, preživeli rat. Kao i kako su poginuli Vavan i braća Škobić. Po njegovoj priči, dok su ih sprovodili prema komandi, koja se nalazila u motelu Čajuša, Nenad Škobić je iskoristio neopreznost hrvatskih vojnika, bacio bombu koju je imao sakrivenu, iskoristio paniku koja je nastala, oteo pušku od Nedeljka Vranjkovića i ubio ga. Međutim, posle prvog pucnja puška je zatajila. Hrvatski vojnici su to iskoristili i sve trojicu ubili.
Proleće 2019.
Šesnaest godina kasnije preko Fejsbuka mi se javio Stanko Pavković. Kaže, Hrvat iz Posušja. U aprilu 1992. godine učestvovao je u borbama na kupreškom ratištu. Dopadaju mu se tekstovi koje objavljujem o ratu na Kupresu. Misli da pišem istinito. I bez mržnje. To njegovo ubeđenje se učvrstilo posle čitanja mojih knjiga.
Tako je počelo jedno prijateljstvo. Dopisivali smo se, često čuli telefonom i jedan drugom redovno čestitali praznike. Nekoliko puta je svraćao u Kupres i u restoranu „Kraljica“ mi ostavljao hercegovačko vino i rakiju. Koje sam ja uzimao kad bih došao u zavičaj.
Kad sam svojim roditeljima ispričao za Stanka, moja majka Stana se setila da je Ivan, trgovac koji im svake godine otkupljuje telad, donosi rakiju lozovaču i maslinovo ulje, „otud od Posušja“.*
Ispostavilo se da se i on preziva Pavković i da je Stankov rođak.
Jul 2020.
Stanko i ja smo se napokon sreli. Kod benzinske pumpe u Kupreškom polju. Na susret sam otišao sa bratom Mitrom, koji je došao iz Čikaga i mojim mlađim sinom. Izljubili smo se kao da smo rod rođeni. Baš na mestu gde se 10. aprila 1992. odigrala jedna od najvećih bitaka u prošlom ratu, u kojoj smo mi, pod komandom pukovnika Stanislava Galića i Slavka Lisice, do nogu potukli hrvatsku vojsku. Više od stotinu hrvatskih vojnika zauvek je ostalo na poprištu bitke.
Dok sedimo u restoranu „Jezero“, Stanko priča da je pre nego što smo mi stigli, išao do mesta na kojem se nalazila zajednička grobnica, u kojoj su, do razmene, bila pokopana tela poginulih hrvatskih vojnika.
-Pomolio sam se za njihovu, ali i dušu poginulih Srba. Živi su se borili za svoj narod ili su bar verovali da se bore, sad kad su mrtvi neka počivaju u miru.
Avgust 2020.
Stanko me zove preko Vibera. Kaže, prati moje uspone na planine, pa mi predlaže da društvo sa kojim planinarim i ja dođemo u Zapadnu Hercegovinu i učestvujemo u tradicionalnom usponu na planinu Čvrsnicu (2228). Koliko god da nas bude, bićemo njegovi gosti. Uspon je 28. avgusta na pravoslavni praznik Veliku Gospojinu. Prihvatam.
Na put sam krenuo sa Dejanom Pavkovićem, vlasnikom motela „Krnjevo“. Sa Stankom smo se susreli kod Blidinjskog jezera. Oduševljeni veličanstvenom prirodom i Stankovom srećom što može da nas ugosti. Prvo smo se smestili u planinarski dom Masna Luka, zatim posetili obližnju franjevačku crkvu posvećenu svetom Iliji, a onda „zaglavili“ u restoranu „Hajdučke vrleti“. Gde sam ja, uz belo hercegovačko vino, koje nam je služila Franka Markić, ljupka studentkinja iz Mostara, objašnjavao dvojici Pavkovića da su rođaci.
Dejan Pavković je iz Ćuprije. Međutim, njegov deda je u Srbiju došao iz Like. Po poznatim izvorima, Pavkovići su, ponajviše, poreklom iz Crne Gore, od Bjelopavlića. Bežeći od Turaka, u prvom talasu su stigli u Hercegovinu, na područje Gacka i Foče. U drugom talasu sklanjanja pred islamskim osvajačima naselili su se oko Posušja. U 16. i 17. veku hiljade porodica iz Hercegovine, sa područja oko Kupresa i Rame, napustile su te krajeve i odselile u Dalmaciju, Gorski Kotar, Ludbreg, Križevce. Među rodovima čiji se deo naselio u Lici su i Pavkovići iz okoline Posušja, Prozora i Širokog Brega. Kasnije je Zapadna Hercegovina u potpunosti pokatoličena, dok su iseljenici u zapadne krajeve većinom uspeli da očuvaju pravoslavnu veru.*
Sledećeg jutra smo se popeli na Čvrsnicu, gde smo Dejan i ja razvili srpski barjak i, uz hercegovačku lozu i šumadijsku šljivovicu, proveli dva sata u prijatnom društvu šarmantnih planinarki iz Livna i Stankovih zemljaka, planinara i pripadnika gorske službe spasavanja iz Posušja, od kojih je većina učestvovala u borbama na Kupresu.
Kako smo bili umorni od teškog uspona na planinu, da se ne bi vraćali peške, naši domaćini su po nas, na vrh planine, poslali džip.
1. januar 2021.
Prvi januar ove godine. Sa Dejanom Pavkovićem, Dejanom Pisarevićem Piskom i Zoranom Popovićem iz Ljiga, putujem na Mačkov kamen. Odlučili smo da godinu počnemo polaganjem venaca na spomenik junacima verovatno najkrvavije bitke čitavog Prvog svetskog rata. Pavković čita vesti sa interneta.
-Užasna tragedija potresla Zapadnu Hercegovinu. U novogodišnjoj noći u vikendici u mestu Tribistovo kod Posušja ugušilo se osmoro mladih starosti 18 i 19 godina. Među njima troje Pavkovića.
*
Dejan prekida čitanje.
-Pa naš prijatelj Stanko preziva se Pavković.
Preziva se.
Zovemo ga. Ne javlja se. Zovemo ga popodne, uveče, sledećih dana....ne javlja se. Šaljemo mu poruke preko Fejsbuka, ne odgovara.
Nismo znali imena njegove troje dece dece ali strašna slutnja i njegovo nejavljanje su najavljivali da se dogodilo zlo. Ali tešili smo se mogućnošću da je, neka nam bog oprosti, poginulo dete nekog od njegovih komšija ili rođaka istog prezimena.
28. januar 2021
Večeras, dok sam u automobilu žurio u zagrljaj horizonta ukrašenog belim oblacima, sa poslednjim zracima sunca, telefon me obaveštava da mi je stigla poruka.
Iako ih ne čitam dok vozim, ovaj put sam to učinio.
-Poštovani Dušane! Nisam ti se javio zbog velike tuge koja me zadesila. Ako si čuo za tragediju koja se desila u Posušju. Među stradalim je i moje dete Žana Pavković. Ne znam kako uopše funkcioniram i kud hodam od tuge i žalosti. Nadam se da će bol bar malo popustit pa ćemo razmenit koju reč sledeći put. Pozdrav tebi i tvojima!
Nisam imao snage da ga pozovem. Šta da mu kažem a da to ne budu prazne reči.
Osmoro mladih, osmoro drugara iz kraja, koji su zajedno završili gimnaziju u Posušju, počivaju u raju. Ako postoji, oni su tamo. Jer su bili dobra deca. U kobnoj vikendici su čekali Novu godinu. Ubio ih je izduvni gas od agregata na benzin. Zaspali su oko četiri ujutro. Bezbrižni kao ptići. Vidi se to i na snimku koji je jedan od mladića napravio u to vreme i poslao preko vibera. Pre nego što je i sam zaspao. Večnim snom. Obdukcijom je utvrđeno da niko od njih nije bio pijan, skoro da nisu pronađeni tragovi alkohola u krvi.
Bila su to dobra deca.
Subota 6. februar 2021.
Čuo sam se sa Stankom.
-Moj Dušane, sve se nadam da će doći, da će banuti na vrata, da ću kad mi telefon zazvoni ugledati njen broj a nje nema.
-Stanko, bog je imao svoje razloge da bude tako. Moraš naći snage da izdržiš. I da živiš. Zbog supruge, zbog Stipe i Mateje. Njima je najteže.
-Znam. Zato i živim. Kad budeš dolazio u rodni kraj, javi se, došao bih u Kupres da se vidimo.
-Dejan i ja smo planirali da u petak dođemo kod tebe u Posušje. Ako ne smeta.
-Bože, kako možeš to da pitaš? Kako braća mogu da smetaju? Posebno kad je roditeljsko srce puno tuge.