DRAGANA OD OVOG RECEPTA IZDRŽAVA PORODICU: Nekada su ga jeli vojnici, a ona ga danas sprema na stari dobri način (FOTO)

Dragana Bamdad / Izvor: Foto: Željko Stevanović/pricesadusom.com

Vođena unutrašnjim osećajem, Dragana je sa svojom decom napustila Bečej, odabrala Šumadiju za svoj dom i kupila kuću u obližnjem Đuriselu.

Pre nego što isprati sina i ćerku u školu, negde oko šest ujutru, Dragana stavlja prvu turu u rernu. Nakon toga ide sledeća, pa još jedna, i tako sve do ranih popodnevnih sati. Predveče razvozi hleb na adrese mušterija u Kragujevcu, a po povratku, ukoliko ne stigne u toku dana, mesi nove porudžbine koje će peći sutradan. Dragani Bamdad (44) vojnički hleb tain promenio je život.

DANAS POČINJE VASKRŠNJI POST: Ako se spremate za SVETU TAJNU ova pravila OBAVEZNO morate da poštujete

RODITELJI, UPOZORENJE! Nemojte deci kupovati ove lutke, jer sadrže kancerogene materije (VIDEO)

"Stavi lutku da ne dođe još jedna smrt" Na jugu Srbije imaju neobičan običaj ako im zaredom umru dva srodnika

– Istorija ovaj hleb piše malim, a ja ga slovim velikim slovom – kaže ova profesorka srpskog jezika i književnosti – jer Tain je ime, a sve što ima ime traje.

Vođena unutrašnjim osećajem, Dragana je sa svojom decom napustila Bečej, odabrala Šumadiju za svoj dom i kupila kuću u obližnjem Đuriselu. U centralnu Srbiju preselila se 2018. godine i krenula je od nule. Vojvođansku školu i loše okruženje, po okončanju ugovora, ostavila je iza sebe, a novog angažovanja u prosveti na pomolu nije bilo. A onda je stigao tain…

– Kad sam došla u Šumadiju imala sam snažan osećaj koji mi je govorio da bi trebalo da radim nešto svoje, kreativno i krajnje smisleno, nešto za sve nas važno. Tain je došao zahvaljujući mojoj ljubavi prema našoj istoriji i tradiciji, po toj zajedničkoj predačkoj liniji, preko velikih dela Velikog rata i junaka poznatih po srčanosti i duhovnosti. Čitajući saznala sam da su naši preci u ratovima jeli tain i njime nam sačuvali otadžbinu. Malo li je?! – počinje Dragana svoju Priču sa dušom.

Poželela je i da ga proba. Na internetu je pronašla recept, umesila prvi komad za svoju dušu i priča se zakotrljala… Izrada ovog hleba traje minimum 15 sati. Neophodno je da odstoji prvih 12 časova, a potom da se još nekoliko puta premesi i da se još nekoliko sati testo odmara, sve dok ne dobije sitne mehuriće po sebi.

– Veoma je hranljiv, vitalan, ukusan i peče se na specifičan način. Kada sam ga prvi put ispekla, izmamio mi je suze. Bio je to hleb predaka naših. Uvila sam ga u krpu, a on je pucketao. Celog dana sam osećala radost – seća se.

Vojnički hleb je u njenoj porodici trenutno jedini prihod. Dragana ga mesi i peče u svojoj radionici u Đuriselu, a brašno nabavlja u vodenici Cicić u Stragarima.

Priseća se kako je upravo u tom selu, posle posete manastirima, odlučila da se nastani baš u Šumadiji. Na intervjuu za Priče sa dušom ispred vodenice Cicić u Stragarima

– Odrasla sam u Gornjem Javornju, nedaleko od Dvora na Uni. Ratne godine i podstanarstvo ostavile su neizbrisiv trag u našim životima, kao i u brojnim drugim porodicama. Dugo sam osećala da želim selo, nešto me je snažno vuklo ka srcu Srbije. Tragala sam za lepim prirodnim ambijentima, za širinom i milinom, za toplijim susretima, a jednog nedavnog leta, sa decom i prijateljicom, stigla sam na odmor u šumadijski seoski turizam. Znala sam da ovde treba da stvorim dom.

Po dolasku je tražila posao, ali uzalud. Da bi što kreativnije popunila svoje vreme, odlazila je u Istorijski arhiv Šumadije i čitala. „Susret“ sa tainom bio je neizbežan.

– Oduvek sam volela da mesim i pravim domaći hleb. O tainu se danas malo zna. Ni prijatelji koji su nekad služili vojsku nisu čuli za njega. Reč je o hlebu iz perioda balkanskih ratova i Velikog rata, koji je uvršten u vojničko sledovanje posle Srpsko-turskih ratova.

Tain je reč turskog porekla i znači „sledovanje“, a svaki vojnik je dobijao po 800 grama, što je bilo dovoljno da nadoknadi njegove dnevne potrebe.

– Dok je srpska vojska jela ovaj kvalitetan hleb, Austrougari su i pored obilnog sledovanja jeli svoj, ne baš tako ukusan.

Naš vojnik je kroz hleb imao svojevrsnu vezu sa svojom tradicijom, sa ognjištem i verom koju je branio.

– Ovaj hleb se uvek pravio od integralnog ražanog brašna. Mešao se i sa integralnim pšeničnim, ratni uslovi su diktirali mogućnosti, ali hleb u Srba je oduvek bio svetinja. Vojnik je i do dve nedelje mogao da ga jede i lako je bio sit. Jeo se u malim zalogajima, a u teškim trenucima i nekoliko komadića topljenih u ustima umirilo bi glad. Imati tain za vojnika je značilo imati i sreću u tom trenutku – objasnila je Dragana za Priče sa dušom.

Tain je, osim hrane, vojniku davao i duhovnu vezu sa ognjištem i sa majkom. Majke su pratile sinove u rat zavetovavši ih da ne pojedu svoje prvo sledovanje. Prema narodnom verovanju takav hleb je štitio od kuršuma, zbog čega su ga vojnici čuvali u svojim torbicama. Prema Draganinim rečima, u muzeju u Pirotu nalazi se komad taina, koji je redov Aleksa Zdravković vratio iz rata, i to na nagovor majke koja ga je zavetovala da sačuva svoj prvi tain. Ispričala mi je da joj se preko njene stranice “Zavičajno” nedavno javio Aleksin praunuk Ivan.

– Zanimljivo je da je vojvoda Mišić pre okršaja kraj Kolubare tražio da se vojska odmori i najede. Naredio je da se umesi tain. Kada je čuo da su vojnici stali na noge i poveli kolo, Mišić je znao da su spremni za kontranapad.

Po starom receptu, ona stavlja 70 odsto tog brašna, a 30 odsto belog pšeničnog. Dodaje i malo soli, meda i kvasca. I uvek malo svete vode sa nekog izvora ili manastira. Aditiva nema u ovom hlebu.

– Kada ga umesim, sledi fermentacija od 12 sati tokom koje se količina glutena smanji, što pogoduje osetljivim osobama. Nakon toga testo se premesi i odstoji bar još 3-4 sata. Peć mora da bude dobro zagrejana (230 stepeni), a hleb se peče u posudi sa poklopcem.

Svaki hleb ručno pravi i nema velike kapacitete za pečenje, zbog čega se na tain ponekad čeka po nekoliko dana.

The referenced media source is missing and needs to be re-embedded.

Sagovornica Priča sa dušom kaže da je nakon objava na stranici koju je pokrenula kontaktiraju ljudi iz brojnih gradova i da se priča o tainu brzo širi. Međutim, trenutno ne može da odgovori zahtevima izvan Kragujevca. Kaže i da bi mogla da šalje hleb brzom poštom, ali da bi zbog težine (jedan tain ima oko kilogram) poštarina koštala više od hleba.

– Ljudi su osetili da je ovo nešto domaće, nešto dobro. Dirnula ih je priča o ovom hlebu, podseća ih na njihova detinjstva, budi lepe uspomene, a mnogi imaju pretke solunce što ih još više spaja s tainom. Imaju poverenje u ovo što radim.

– Prvu koricu hleba žvaćemo još dok nemamo zube, sredinu onda kad ih pogubimo, a kroz ceo ljudski vek i ovaj hleb prožima se i nit požrtvovanja koju smo kao narod oduvek imali.

Od rođenja pa do daće u Srba se vazda mesio neki obredni hleb koji je obeležavao važan trenutak. On ima duboku simboliku, poput zrna od kojeg je hleb i nastao.

– Zrno mora da prođe svoj vek: od zemlje, kiše i sunca do žrvnja na vodenici gde postaje prah i hrani druge. Tako su i naši preci davali sebe, brinuli su i ostavili su nam ognjišta, slave i imena, da znamo ko smo, šta smo i čiji smo. To je bila njihova žrtva. Nasleđe je obaveza i odgovornost. Kao narod nikad nismo bili u ovako defanzivnom stanju, zbog toga osećam i mislim da je priča o tainu, koja kreće iz mog srca, važna ne samo za mene i moju decu, nego je od šireg značaja, za sve nas.

Iako ne radi kao profesorka, za školom nimalo ne žali, zadovoljna je što ima posao koji voli i što uz stvaranje hleba ima vremena i da piše. Objavila je knjigu “Gole duše” 2016. godine, a sada neguje istorijske teme. Objedinila je svoja dva izvorišta: pisanje i pečenje hleba, a kao majci važno joj je da provodi vreme sa decom kod kuće.

– Jedna od mojih želja je da žene same počnu da mese tain. Potrebno je da se vraćamo selu, korenima, srušenim tarabama i vodenicama, da proizvodimo svoju hranu i da svoju decu učimo tradicionalnim vrednostima. Da ostaju ovde, na svome, da ponovo ojačamo. I taj talas raste, sve više ljudi oseća isto ili slično. Nas sedam žena osnovale smo zajednicu „DobroČini“ s ciljem da se mali proizvođači umreže u domenu proizvodnje hrane, rukotvorina, negovanja starih zanata, sportskih i duhovnih aktivnosti. Najvažnije je da se vratimo domaćem proizvodu i malom proizvođaču, jer on stvara s dušom – ispričala je Dragana na kraju Priče sa dušom.

OVE RUSKINJE SU UDATE ZA SRBE: Ove osobine naših muškaraca OBOŽAVAJU, a zbog ovoga BEŽE NAZAD