"I KAD JE NAJTEŽE JA HODAM": Priča od koje se srce steže u grudima, imao je SVE, pa postao BESKUĆNIK
Aleksandra Mandić Malić objavila je na Fejsbuku životnu priču brata od tetke koja tera suze na oči. Ljudi ga izbegavaju jer živi kao beskućnik, ali da ga ona često sreće u Inđiji i da ponekad zastane da razgovara sa njim, i ako treba pomogne. Dejanovo detinjstvo je obeležila tragedija koja je ostavila neizbrisive posledice na njegov život.
ZNATNO SMANJENE REZERVI KRVI: Zavod za infuziju uputio hitan apel svim građanima!
"DECA NE SMEJU DA OSTANU U VOZILU NA SUNCU": Stručnjaci otkrili koje su temperature SMRTONOSNE
VAKCINACIJA ŠKOLARACA USLOV ZA NESMETANO ODVIJANJE NASTAVE: Kako i gde će se protiv korone vakcinisati školska deca
- Dejan, moj brat od tetke živi kao lutalica i beskućnik. Sretnemo ga često kako ubrzanim korakom ide ulicama Inđije. Ponekad zastanemo da popričamo i pomognemo mu, a nekad izbegnemo susret jer nam je previše za taj dan. Meštani ga najčešće izbegavaju, retko ko porazgovara s njim, piše Aleksandra.
Dejanov život obeležila je strašna trauma. Naime, kao dečak, vozio se u očevom kamionu zajedno s majkom, kada je na putu Zagreb - Beograd nesmotreni traktorista izleteo sa sporednog puta i udario kamion. Moja tetka ostala je na mestu mrtva. Dejan je bio svedok te nesreće i pogibije majke. Bila je to potresna tragedija koja je značajno uticala na celu porodicu, kao i na moju majku.
Dejan je nastavio da se školuje kao najbolji đak, natprosečno inteligentan i prelep. U srednjoj školi veliki šmeker. Posle sledi droga, odvikavanja, bezuspešni pokušaji da mu pomognu razni članovi porodice i ono što je ostalo od institucija u državi... Sve dok na kraju nisu svi digli ruke od njega.
Često se setim profesora Jerotića kako nam objašnjava da gotova svaka porodica ima neku svoju "crnu ovcu" i da je krst tog čoveka da bude "negativac" u porodici kako bi svi ostali "besprekorni" i "regularni" imali dežurnog krivca. Ta osoba zapravo ponese na sebi negativnu energiju cele porodice...
Dejan se ne drogira više, nema ni sredstava za to. Popije pivo u lokalnim marketima. Često me iznenadi svojom inteligencijom i preciznim zapažanjem. Reklo bi se da nije uspeo da se izbori. Ja osećam da je pobedio samo što je živ i što hoda, hoda, hoda...
Od čega li beži? Od mesta nesreće? Ka čemu žuri? Ka majčinom zagrljaju? Ovo su samo moja pitanja i pokušaji da dam odgovor koji ne znamo.
Rekao mi je:
- Sestro, ajde da se fotografišemo, da imamo lepu zajedničku fotku, jedino ako te nije sramota moje prljave majice!?
Pomislila sam:
- Sramota me moje prljave duše jer mi je svaki beskućnik brat kome nekad pomognem, a češće izbegnem jer mi je previše.
Jedno nam je zajedničko brate, kad mi je najteže, ja hodam, hodam, hodam..."