Meštani sela Pranjani ručno gurali avione da polete: Radoljub se seća druženja sa američkim pilotima (FOTO)
Radoljub Janković imao je 14 godina kad su Amerikanci živeli u njegovom selu i još uvek se seća svih detalja koji su obeleželi dan kad su oni odlazili. Skupilo se tada oko 1000 duša na aerodromu da isprate Amerikance. Na improvizovanu pistu spustilo se 10 aviona, a negde na pola pakovanja i pripremanja za poletanje pojavila se jedna "štuka" , to je nemački avion koji je došao iz pravca Beograda, narod se uskomešao, ali dva saveznička lovca su ga vratila nazad.
OVO NE SME DA SE PROPUSTI: Pogledajte sve KVOTE za Rolan Garos! Nole ili Rafa, može biti samo jedan!
"Spremna sam bilo gde da radim": Marija nema posla, a prošetala se "štiklom" 9,57 kroz Medicinski fakultet
PRIJAVA BOLESTI NIJE NEŠTO ŠTO JE POČELO SA KORONOM: Krizni štab se isključivo oslanja na podatke poznate ustanove
- Oni su odlazili isključivo noću, ali poslednjih 170 pilota u 10 aviona poletelo je po danu. Na pisti je bilo postavljeno oko 30 lampi na gas koje su se palile na komandu Previslava Railića kad se čuje da avion stiže. A ako je na pisti bilo blata, začas posla po 50 ljudi pogura avion da može da poleti - priča Radoljub.
Tokom poslednje ture evakuisanja savezničkih pilota sa gorskog aerodroma poletelo je njih oko 170, a u selu je po kućama boravilo oko 500 pilota koji su bili primljeni kao pravi gosti. Srbi i saveznički vojnici su se družili, a neka prijateljstva sklopljena tad, ostala su večna. U tadašnjim Pranjanima, kako kaže ovaj krepki starac, kao da nije bilo rata, jer su se svake nedelje okupljali i veselili svi zajedno.
- Bio sam veoma radoznao dečak, družio sam se sa njima, a svake nedelje u selu je bilo kao na vašaru, takoreći kao da nije bio rat. Razlog tome bio je možda što u selu osim četnika nije bilo nijedne druge vojske. Išli smo zajedno na kupanje na Čemernicu, a mi deca smo se najviše družili sa jednim crncem koji je bio jako mlad i nizak rastom i prvi je naučio nekolko naših reči. Dok su oni bili u našem selu, prvi put sam ušao u avion, mojoj sreći nije bilo kraja - seća se ovaj Pranjanac.
On kaže da su se saživeli sa pilotima i da je rastanak bio vrlo emotivan i za jedne i za druge. Na rastanku su razmenili adrese u nadi da će im se putevi nekada ponovo ukrstiti i da neće komunicirati samo preko pisama. Početkom 1946. Godine na kućnu adresu porodice Janković došlo je pismo, u kojem su se nalazile četiri adrese, ali je sadržaj bio nepoznanica i na vrata ove porodice je pokucao policajac.
- On je to pismo oduzeo, a nama naredio da se javimo Ozni u Milanovcu. Otac je tamo saslušavan četiri sata i morao je da potpiše da više neće primati pisma. Nakon odlaska savezničkih pilota, iz sela su se povukli i četnici koji su krenuli za Bosnu i selo je opustelo - seća se Radoljub i dodaje da mu je najveći žal ostao što nije ostao u kontaktu sa bilo kim od pilota.
Za Radoljuba sutrašnje otvaranje aerodroma na mestu odakle su u slobodu odleteli saveznički piloti, predstavlja ostvarenje njegovog sna u koji nikada nije prestao da veruje.
- Mnogi su u to sumnjali i možda su mi se iza leđa i smejali, ali ja sam uvek verovao da će ovde biti aerodrom, a ima i onih koji i sada misle da je ovo nepotrebno, ali takve kojima nikad ništa ne valja ne treba ni slušati - zaključuje Radoljub.