NA DANAŠNJI DAN 1992. JE POČEO RAT U BIH: Bacač ore, topi tresu, to je borba na Kupresu

Trećeg aprilskog dana 1992. godine  probudila ih je stravična grmljavina topova. Nije se noćna tmina još povukla sa vrhova kupreških gora Cincara (2006), Malovana (1826), Velikog Vitoroga (1906), Stožera (1758) , Velike Plazenice (1765) , Raduše (1956)....a njihove padine su se zatresle od strašne jeke, koja je ledila krv u žilama. I najavljivala smrt. Žetvu smrti. Sinova, kćeri, majki, očeva, komšija, rodbine, školskih drugova...Dragih ljudi.

Mada su još u martu te godine jedinice regularne hrvatske vojske prešle Savu,  ušle u Posavinu, razmestile se oko Bosanskog Broda i Dervente i počinile jezive pokolje srpskih civila u Donjim Kolibama i Sijekovcu, u kojima su zaklane čitave porodice sa decom, većina hroničara smatra da je pravi rat u BiH počeo tog 3. aprila 1992. godine, kad je vojska iz Republike Hrvatske napala srpska sela na Kupreškoj visoravni i sukobila se sa jedinicama JNA koje su na visoravan hitale iz pravca Banjaluke i Šipova.

Mene je to aprilsko jutro zateklo u motelu "Adria ski" na Čajuši, atar sela Gornji Malovan, desetak kilometara južno od Kupresa, na dužnosti komandanta specijalne jedinice pri komandi 30. divizije JNA, u čijem sastavu je bilo tačno 50 mladića, dobrovoljaca. Uglavnom tek svršenih srednjoškolaca iz mojih Šemenovaca, Novog Sela, Blagaja, Mrđenovaca i Omara. 

Na Čajušu smo prebačeni prekjuče, po naredbi komandanta 30. divizije JNA pukovnika Stanislava Galića. Galićeva naredba nas je zatekla u šumskim barakama u Drežnici. U šumovitoj dolini okruženoj Cincarom (2006), Malovanom (1826) i Osječenicom (1798). Tu smo stigli dva dana ranije, sa ambicijom da prvi dočekamo udar hrvatske vojske na Kuprešku visoravan. Odlučni da svojim mišicama zaustavimo udar oko 10.000 hrvatskih vojnika, grupisanih u Šujici, Livnu i Tomislavgradu...i sprečimo novi pokolj svog naroda. Bili smo dobro naoružani. Isključivo automatsko oružje, od čega 12 mitraljeza, 12 snajpera, 13 radio stanica, tridesetak ručnih raketnih bacača „zolja“, nekoliko desetina bombi....

Protestvovao sam protiv pukovnikovog naređenja, objašnjavao da nam nije mesto ni na Čajuši, ni u Drežnici, već u zahvatu puta Livno-Šujica-Donji Malovan, gde se očekivao glavni udar hrvatske vojske, ali nije vredelo. Viša komanda je tražila bezuslovno izvršavanje naređenja.

Osim mene, koji sam kao dobrovoljac, zajedno sa Vasom Rankovićem iz Gruže i Draganom Topalovićem iz Crne Gore, već ratovao u Hrvatskoj, ostali pripadnici čete nisu imali nikakvo ratno iskustvo. Gledali su svojim tinejdžerskim očima u tamne ratne oblake koji su se gomilali nad rodnim gorama, unapred se junačili nebijenim bitkama i neizvojevanim pobedama a još uvek u mislima više bili u kupreškim kafićima, sa Milicama, Stanama, Violetama, Anđama, Draganama, Milenkama, Ljubicama....Prelepim i čestitim kupreškim devojkama.

Pre mesec dana sam ih grubo otrgnuo iz njihove životne kolotečine, od njihovih porodica, od njihovih devojaka, od kafića u kojima su ponoć ispraćali, naoružao i počeo da ih spremam za rat. Da brane srpski narod na Kupreškoj visoravni. 

Da nam se više nikad ne ponovi jama na Raičevoj kosi, u koju su Hrvati samo u dva dana, 1. i 2. avgusta 1941. bacili 43 kosca iz mog sela. Među njima i šestoricu braće Marića. Da nam se više nikad ne ponovi jama na Borovoj Glavi, nad koju su kupreški Hrvati, naše komšije, na Ilindan 1941. godine, na prevaru doveli 184 Srbina iz Vukovska i tu ih dotukli maljevima. Da nam se više nikad ne ponovi 3. avgust 1942. godine kad su Hrvati u štalu Ilije Spreme zatvorili i zapalili 98 žena i dece iz Odžaka i Begovog Sela.

Milica Spremo izgorela je sa osmoro svoje maloletne dece. Druga Milica Spremo sa sedmoro maloletne dece. Treća Milica Spremo sa četvoro dece. Ruža Spremo sa petoro svoje maloletne dece. Zorka Spremo sa čevtoro dece. Ljuba Gligorić i Makilija Spremo sa po četvoro dece. Jovanka Spremo sa četvoro maloletne dece. I tako...tuga do neba. Do nezaborava. Preko granice razuma i mogućeg hrišćanskog oproštaja.

Da nam se ne ponovi 28. jul 1942. godine, kad su Hrvati u Gornjem Malovanu poklali 71 ženu i dete. U zapisniku Komisije za utvrđivanje ratnih zločina, koji je sačinjen 3. jula 1946. godine u Mesnom narodnom odboru Malovan, među sedamdeset i jednom žrtvom pokolja navedeno je i 32 dece mlađe od deset godina. Od trideset i dvoje ubijene dece samo je dvoje imalo više od pet godina.

Da nam se ne ponovi 27. avgust 1942. godine kad su Hrvati u Vukovskom zaklali tri muškarca, 13 žena i 35 dece iz porodica Katanić i Marković. Jadne majke su klane zajedno sa četvoro, troje, dvoje svoje dece...

Od 300 srpske dece koju su u Kupresu i okolnim selima  ubili Hrvati 255 je bilo mlađe od 10 godina. 

Te noći, oko ponoći, taman kad sam hteo da spavam, među nas su, u belim maskirnim uniformama,  upali pripadnici specijalne korpusne policije iz Banjaluke, pod komandom razgoropađenog Milutina Polića. Ratnika i obaveštajca. Čuli su da se među mojim vojnicima, seljačkim sinovima, tek svršenim srednjoškolcima, potomcima nedoklanih iz 1941. godine, pojavila malodušnost. Čuli su da neki od njih razmišljaju da noćas pobegnu nazad u naša sela. Pa su došli da ih upozore da će svaki koji dezertira biti streljan. 

- Ko pobegne sa megdana sa ustašama, ko želi da ustašama omogući da ponovo kolje, jebaćemo mu majku, ubićemo ga ko psa. Pička vam materina, ovo je rat za opstanak nacije. Ili hoćete da nas ponovo kolju i bacaju u jame? Jama na Borovoj Glavi čeka nove ovce. Ko će braniti srpske žene i decu ako nećemo mi? Drugih nema. Mariću, ima li ovde izdajnika? 

- Nema. Momci su mladi, nemaju ratnog iskustva, normalno je da se plaše ali spremni su da se biju. Uostalom, svi oni su i u ovu jedinicu i ovde došli dobrovoljno.

Polić i njegovi momci su otišli u noć. 

Zaspao sam u dva ujutro. Obučen. Pre toga obišao sam sva stražarska mesta i, valjda sluteći zlo,  naredio da se straže udvostruče. U daljini su se videla gradska svetla Kupresa. Tamo mi je brat, sa suprugom i dvije maloletne kćerke. Tamo su mi komšije, prijatelji. Školski drugovi. Dragi ljudi. Ne samo Srbi, već i Hrvati i muslimani. Bože, šta li i meni i njima nosi sledeći dan? Nosio je rat. Smrt, razaranja i jauk.

Valjda je bilo oko šest ujutro, kad mi je u sobu upao Milan Milišić.

-Komandante, počeo je rat.

-Srećno nam bilo Milane.

Milan i ja smo se zagrlili i poljubili. A onda sam izašao na hodnik, na kojem su se okupljali moji bunovni vojnici. Dok su oko nas povremeno odjekivale detonacije granata, obratio sam im se sledećim rečima:

-Momci, kad smo krenuli iz našeg sela, znali smo da idemo u rat. U smrt. Za ovo smo se spremali.  Bilo je samo pitanje kad će početi. Bolje je da počne što pre. Imamo priliku da osvetimo 700.000 mučenika zaklanih u Jasenovcu i više od hiljadu srpskih civila zaklanih na Kupresu. Uzmite svu opremu i spremite se za pokret. Višak stvari bacite. Neće vam trebati. Sad ćemo pokušati da uspostavimo vezu sa komandom divizije i čujemo njeno naređenje. Kakvo god da bude, nemojte se plašiti, pobedićemo. 

Dve i po decenije kasnije, ovako sam događaje iz tog 3. aprila 1992. godine opisao u knjizi „Sinovi Vitoroga“ ,  ratnom dnevniku sa Kupreške visoravni. 

U petak 3. aprila,  oko 6 sati ujutro, jake pješadijske i mehanizovane snage (različiti izvori govore o upotrebi najmanje 5 do najviše 10 tenkova i oklopnih transportera) iz pravca Šujice napale su srpsko selo Donji Malovan i već posle sat-dva stavile ga pod kontrolu. 

U napadu je učestvovalo više hiljada vojnika, pripadnika regularne hrvatske armije, policijskih jedinica Republike Hrvatske i jedinica TO iz Zapadne Hercegovine. Značajan deo vojnika pristiglih iz Hrvatske već su imali ratno iskustvo, stečeno u borbama na vukovarskom i drugim ratištima.

Četa iz sastava 13. partizanske brigade JNA, sastavljena od rezervista iz Šipova i četa Teritorijalne odbrane Donji Malovan nisu pružile značajniji otpor. 

Borci i deo stanovništva izbegli su prema Hrbljini i Glamoču, ali je više od 90 muškaraca, žena i dece zarobljeno i odvedeno u logore. Poginuo je borac 13. partizanske brigade Žikica Maksimović iz Strojica, a Hrvati su ubili i 10 meštana. Sedam pripadnika čete Malovan i troje civila. Devetoro ubijenih je iz porodice Duvnjak.

Istovremeno sa napadom na Donji Malovan, hrvatska artiljerija je tukla i Gornji Malovan, posebno motel Adria-ski na Čajuši.  Dobrovoljačka četa iz Blagaja je dobila naređenje da napusti Čajušu i preko Omara dođe u Novo Selo, kako bi se pridružila jedinicama koje učestvuju u napadu na Kupres, a bataljon 13. partizanske brigade iz Mrkonjića dobio je zadatak da iz Pribeljaca, preko Velike Plazenice, izbije na Kupreška vrata i stavi ih pod kontrolu JNA.

U osam sati ujutro sati pripadnici Kupreške bojne HOS-a blokirali su Kupreška vrata i ostale izlaze iz Kupresa.

U 3. četu Kupreškog bataljona u Koprivnici, koja je trebala da blokira Kupreška vrata i spreči prolazak hrvatskih pojačanja iz Bugojna, od 300 mobilisanih vojnih obveznika iz Bugojna javilo se samo njih 35. 

Pripadnici satnije HOS-a iz Zlosela nisu dozvolili da sanitetsko vozilo sa teškim ranjenicima iz Donjeg Malovana prođe prema Blagaju i Šipovu i vratili su ga u Kupres. Tek kasnije su ga propustili za Travnik.

Komandant 30. divizije Stanislav Galić i kupreški Srbi tražili su sastanak sa rukovodstvom HDZ u Kupresu, ali su Hrvati odbili susret. Iz zaseoka Buč, na početku sela Rastičeva, Hrvati su otvrili  vatru na pripadnike JNA u Blagaju i time počeli rat i na drugom, severnom,  delu Kupreške visoravni.

Po naređenju koje su dobili iz komande u Kupresu, članovi minobacačke posade Kupreške bojne na Mrnjašici u deset časova počeli su da granatiraju Blagaj.  Artiljerija JNA iz Blagaja i Novog Sela počela je da odgovara oko 13 časova, dejstvom po Rastičevu i Zloselima.

Sat vremena kasnije, preko Mekotina i Velike Plazenice, počeo je pešadijski napad JNA na Rastičev, u kojem su učestvovali 3. bataljon 11. brigade iz Drvara i Teritorijalna odbrana Blagaj ali, zbog loše organizacije, bez vidljivijih rezultata. Napad se sveo na pozicionu razmenu puščane vatre, bez ozbiljnog pokušaja da se uđe u Rastičevo.

Oko 17 časova granata iz Blagaja pogodila je minobacački položaj HOS-a na uzvišenju Mrnjašica ispod Rastičeva i ubila trojicu, a ranila dvojicu vojnika. Do kraja dana poginula su još dvojica boraca HOS-a.

Komanda 5. korpusa u Banjaluci naredila je da se iz Zapadne Slavonije na Kupres prebaci ostatak 5. dobrovoljačkog bataljona i haubički divizion, ojačan sa baterijom PVO oruđa (u pitanju su "prage").

U samom gradu Kupresu, Ravnom, Vukovsku i Riliću nije bilo borbenih dejstava.