fbpx
Skip to main content
Kajmakčalan

NA VRH KAJMAKČALANA SA SVEŠTENICIMA I GUSLAROM: Velika Plana se dostojno odužila našim junačkim precima

Foto: Dušan Marić
Kod grčkog skijaškog centra Voras,  na južnim padinama planine, gde se završava asfaltni put,  račvaju se dva planinska puta prema vrhu Kajmakčalana. Oba izrovana bujicama vode i prohodna samo za retka terenska vozila.  

Levi put poznajem, jer se poklapa sa pešačkom stazom, kojom sam prošao više puta. Po tragovima točkova na padini, vidi se da je taj put u poslednje vreme često korišćen. Međutim, taj put se ne vidi na Guglovim mapama. 

Ovaj drugi, što zavija desno, na pomenutim mapama deluje ubedljivo. Prosto mami. Zato Dejan Pavković, u čijem džipu marke „mercedes“ putujemo i Igor Matković, predsednik opštine Velika Plana, navalili da idemo tim putem. Kako oni ne popuštaju, pristajem ali uz uslov da druga dva džipa idu levim putem. Zbog sveštenika i stvari koje teramo, važnije mi je da oni izađu. A mi, ako negde zapne, možemo i peške.

U prvom džipu, koji vozi Dejan Pisarević Pisko, su njegov otac Ivo i Zoran Đulić, obojica članovi Udruženja potomaka ratnika od 1912. do 1918. godine, guslar Tomislav Bošković i Nikola Jonić, snimatelj Televizije Plana.

Kajmakčalan
Foto: Dušan Marić

U drugom, koji vozi planjanski sveštenik Radomir Janković, su sveštenici Dragan Jelić i Andrija Popović.

Put kojim smo krenuli je u očajnom stanju. Zato Ivana Ivanović, sekretar poslaničkog kluba SNS u Skupštini Srbije, Vladimir Dimitrijević i ja uglavnom idemo peške, da bi automobil bio manje opterećen. Igoru nismo dali da pešači, da ne bi obnovio povredu kolena.  Nekoliko puta tražim od Dejana da odustane. On tvrdoglavo gura napred. Jesmo prijatelji, jeste da automobil teškom mukom prelazi preko vododerina ali on i dalje više veruje Guglu nego meni.

Posle sat vremena stižemo do – kraja puta. Koji se završava na istočnoj padini vrha Kajmakčalana, kod kućice do koje se spušta jedan krak žičare. Dejan se sa vozilom vraća nazad, da se pridruži onima koja su otišla levim putem a mi ćemo peške.

Ispred nas je kratak ali prilično strm kameniti uspon, sa nekih 350-400 metara visinske razlike. Ivana uzima venac cveća, Vlado plastičnu kantu u kojoj se nalaze teška gvozdena klatna za zvono crkve koja se nalazi na vrhu planine, ja torbu sa alatom a Igora smo poštedeli.

Kajmakčalan
Foto: Dušan Marić

Žurim jer me brine šta se događa sa automobilima koji su otišli drugom stranom planine pa na vrh izbijam dvadesetak minuta pre svojih saputnika. Crkva svetog Ilije kao i uvek posebno lepa. Drugačija od svih drugih svetinja. Verovatno zbog emocija koje nas Srbe vezuju za Kajmakčalan i zbog visine na kojoj se nalazi.  

Raspetljavam lanac kojim su pričvršćena ulazna vrata. Unutrašnjost svetinje ovaj put sređena, tačno kako smo je ostavili pre dve nedelje. Na brzinu se molim bogu, palim sveće i menjam stolnjak na stolu na kojem se nalaze centralna ikona i knjiga utisaka. Umesto starog, takođe crvenog, na nekim mestima od truleži pocrnelog stolnjaka, postavljam lepu crvenu čoju, poklon sveštenika iz Rakinca Nikole Stojanca i njegove supruge. Stojanci su čoju obrubili zlatnim kićankama a po dužini izvezli natpis: Dar opštine Velika Plana – Srbija. 

Po nepopijenoj šljivovici koju smo ostavili 1. septembra  i zapisima u knjizi utisaka zaključujem da je u međuvremenu svetinju pohodilo malo ljudi. Verovatno je to i posledica epidemije korone. Procedura za prelazak granica je komplikovana. Iako smo imali antigen-testove stare manje od jednog dana, nas su jutros na grčkoj granici ponovo testirali. Kao da idemo u gužvu solunskih ulica a ne na planinu na kojoj nam jedino društvo mogu biti divlje zveri, orlovi i po koje krdo krava koje se Grčke strane, zbog ispaše i bistrog planinskog potoka koji tu izvire, izlaze na Voras.

Kajmakčalan
Foto: Dušan Marić

Tmurni oblaci koji su u svitanje bili prekrili nebo i zabrinuli nas se sve više razilaze, ali severoistočni vetar duva sve jače. I steže hladnoća. Majica i vojnička košulja na meni mogu da se cede od znoja pa me hladan vetar „probija“. Već računam na sigurnu prehladu ali to je sad manje važno.

Posle desetak minuta spuštanja niz planinu, preko niza redova ratnih rovova, susrećem sveštenika Radomira i Boškovića. Pitam Tomu gde su mu gusle. Ostale u autu. Grdim ga da se vrati nazad. Nismo ga zvali da ide sa nama da bi video Kajmakčalan, već da bi se na njemu čule gusle. Malo se ljuti ali zna da sam u pravu. Obaveštavaju me da su džipovi zastali, ne mogu da izađu uz neku strminu. 

Sledeći kojeg srećem je novinar Jonić. Natovario se kompletnom opremom ali tvrdi da mu nije teško. Nosi čak i teški stativ za snimanje. Profesionalac, koji je shvatio značaj ovog pohoda na Kajmakčalan.

-Kad njima pre 100 godina, iako su znali da ih gore čeka smrt, nije bilo teško da nose mitraljeze i sanduke municije, što bi meni bilo teško? Ovo je tolika čast da ne osećam ni teret, ni uspon. 

Pada mi na pamet zgodan naslov: Kako se Nidžo popeo na Nidžu. Nikoli je nadimak Nidža a planina na kojoj se nalazimo zove se Nidža. Samo najviši vrh planine je Kajmakčalan ali se vremenom to ime odomaćilo za celu planinu, koja ima nekoliko vrhova iznad dve hiljade metara.

Kajmakčalan
Foto: Dušan Marić

Dok mi razgovaramo na putu se pomalja Pavković sa svojim džipom. Sa njim sveštenici Dragan i Andrija. Srećom, poneli mantije i sve što treba za molitvu. Tu su i gusle. Džip skoro nov, vredan ko zna koliko desetina hiljada evra ali Dejan ga ne žali. Raspoložen, kaže, danas će izaći na vrh, pa makar mu to bilo poslednje. Zadatak koji smo pred sebe postavili mora da se izvrši.

A zadatak je da osposobimo zvono na crkvi, da sveštenici u njoj očitaju molitvu i odsluže parastos kraj spomen kosturnice. I da posle crkvenog zvona i svešteničkog pojanja planinom odjeknu i gusle. Da pali srpski junaci, čije se duše viju iznad svete planine, čuju zvuke dalekog zavičaja. Od kojeg ih je nemila sudbina otrgla pre više od jednog veka. I da tako, na dostojan način, obeležimo  godišnjicu čuvene bitke.

Oni nastavljaju prema vrhu a ja niz planinu. Da iznesem merdevine koje su ostale na Piskovom džipu. Jer bez merdevina od popravke zvona na crkvi nema ništa.

Nekoliko stotina metara niže srećem Ivu Pisarevića. Penje se čilo, sa razvijenom srpskom trobojkom. Bos. Starina od 82 godine. Izraz lica svečan, u očima se vidi ponos.

-Ovo je za mene hodočašće. Znam gde idem i zašto idem. Zato sam se izuo. Kad su naši dedovi i pradedovi po ovom kamenjaru mogli goli i bosi jurišati na čelik, u smrt, mogu i ja da se bos popnem njihovim putevima slobode i smrti. Veliki je sevap što si ovo organizovao.

Besedi kao pesnik i nudi mi da potegnem iz ploske rakije. A ako je neću popiti sad i sa njim, na ovom mestu, s kim bi trebao da je ikad popijem?

Tek po dolasku do džipova primećujem da je Pisko poneo trodelne aluminijske merdevine od kojih je svaki deo dug po četiri metra. Mogao je naći i duže. Kao da ćemo se penjati na Ajfelov toranj.  Odbacujem jedan deo a sa ona dva, natovarena na leđa, krećem uz planinu. Desetak koraka napred, pa jedan nazad.

Merdevine teške, ja umoran, kupam se u znoju, na ovoj strani je i zavetrina, sunce upeklo....ali odlučio sam da ih iznesem. Srećom, posle 45 minuta uspona i posrtanja na horizontu se ponovo pomalja Dejanov džip. Obaramo sedišta i merdevine nameštamo tako da ja sa mesta suvozača mogu da ih držim da ne ispadnu iz vozila.

Sve hladniji vetar na vrhu planine se već razgoropadio. Mučimo se da namestimo klatno u crkveno zvono. Ne bi ni uspeli da čovek koji nam ga je poklonio, Mirko Vukašinović iz Smederevske Palanke, inače rodom iz Leška kod Leposavića,  nije sačinio dva različita klatna i za svako predvideo po dve-tri varijante kačenja i podešavanja visine.

Posle 30-40 minuta klatno je pričvršćeno, postavili smo i novi kanap za potezanje i – prvi put posle ko zna koliko decenija Kajmakčalanom je ponovo odjeknulo crkveno zvono. Zvuk nije lep kao što sam se nadao. Malo zbog lošeg kvaliteta materijala od kojeg je zvono izrađeno, malo zato što je napuklo. Ali nama u tim trenucima ne bi mnogo lepše zvučala ni zvona sa Hrama na Vračaru.

Kajmakčalan
Foto: Dušan Marić

Zvono za Crkvu svetog Ilije, zadužbinu kralja Aleksandra, poklonio je poznati naučnik Mihajlo Pupin, čiji je pradeda u Idvor kod Zrenjanina, u ravni Banat, doselio iz Vevčana kod Struge. Međutim, Makedonci iz jednog sela u podnožju planine su to zvono prisvojili za sebe, stavili ga u svoju crkvu a za Kajmakčalan uradili drugo, lošije. Kako se među meštanima koji su prisvojili Pupinovo zvono našao i jedan koji ga je zadužio lažnim svedočenjem na Solunskom procesu, na kojem je Dragutin Dimitrijević Apis osuđen na smrt, kralj Aleksandar je prećutno odobrio ovu zamenu.

Dok smo mi nameštali zvono, sveštenici su u crkvi pripremili sve što je potrebno za molitvu. Zbog jakog vetra odustali su od toga da molitvu služe kod aluminijskog krsta postavljenog na stenama ispred crkve. 

Sledećih pedesetak minuta, ovog 17. septembra 2021. godine,  bili su istinski svečani. Dok napolju fijuče uraganski vetar, malom svetinjom na 2.520 metara nad morem, se razležu umilne molitve i pesme. Jedna za drugom. Za pokoj duše srpskih junaka ali i za mir u svetu. Da rata više ne bude. Da ničija deca više ne ostavljaju svoju mladost po balkanskim gudurama. 

Nakon molitve ja sam pročitao govor koji sam sinoć napisao. Nisam imao tremu ali sam sam sebi nekako čudno zvučao. Ipak je to poseban osećaj. Govoriti u crkvi na veličanstvenom Kajmakčalanu. Na mestu gde su hiljade i hiljade srpskih vitezova, najviše njih iz Drinske divizije, golim grudima jurišali za slobodu. I padali pred bugarskim rovovima, pokošeni mitraljezima i gelerima granata.

Njih četiri i po hiljade je ubijeno ili ranjeno. Četiri i po hiljade, nečijih očeva, nečijih sinova, nečije braće...Posetio sam stotine crkvi i manastira ali nigde mi „večnaja pamjat“ nije zvučala tako lepo i istovremeno tako moćno kao tu, gde nebo izgleda tako blizu, kao da je na dohvat ruke.

Između ostalog, rekao sam i ovo.

-Pogledajte ovaj beskraj koji se oko nas prostire. E tolika je moja sreća što smo danas na Kajmakčalanu, da se poklonimo senima srpskih junaka koji su pre 105 godine ovdje izvojevali jednu od najvećih pobeda srpske vojske u istoriji našeg naroda.

Ovde na 2.521 metar nadmorske visine, gde je samo nebo iznad nas. I ovi beli oblaci. Ove bele nebeske lađe koje svakog dana, duže od jednog veka, sa ovog svetog mesta, sa ovog mesta srpskog vaskrsnuća, sa mesta vaskrsnuća srpske vojske i srpske države, vaskrsnuća srpske snage i srpske nade, pozdrave palih srpskih junaka nose u Otadžbinu.

Ojađenim majkama i očevima, kćerima i sinovima, braći i sestrama, suprugama i devojkama. 

Pozdrave vojvođanskoj ravnici, pozdrave Mačvi, Podunavlju i Pomoravlju, pozdrave Drini i Zlatiboru, pozdrave zavičajima koji nikad neće dočekati svoje sinove. Ali i pozdrave Banjaluci, Kninu, Kupresu, Trebinju, Sarajevu, Majevici, Kozari i Grmeču...Jer ovde na Solunskom frontu i ovde na Kajmakčalanu su za slobodu našeg roda jurišali i Srbi iz BiH i Hrvatske.

Tomislav Bošković je odguslao dve kraće pesmu o caru Lazaru i Kosovskom boju, još jednom smo zazvonili a onda smo se spustili do zaravni na kojoj se nalazi spomen-kosturnica. Tu smo Igor, Ivo i ja, u ime Velike Plane, položili cveće a sveštenici su služili parastos, prelivajući ovo sveto mesto crnim vinom iz naše planjanske vinarije „Radovanović“.

Kajmakčalan
Foto: Dušan Marić

Plan je bio da posle „ceremonijalnog“ dela zasednemo ispred crkve ili na zaravan kraj kosturnice,  da se malo odmorimo i uz rujno vino i zvuk gusala uživamo u lepom pogledu na moćne okolne planine, koje je srpska vojska pregazila dva puta, u Prvom balkanskom i Prvom svetskom ratu, ali nije se moglo od vetra i hladnoće.

Društvo se zaputilo peške niz planinu a Pavković, Ivana i ja smo se ponovo popeli do crkve.  Da je lepo pospremimo i da se još jednom pomolimo bogu. Danas smo na planinu izneli i veliki drveni sanduk, sa natpisom Opština Velika Plana, poklon Zorana Đorđevića, vlasnika preduzeća za preradu drveta „Vir“ u Velikoj Plani. U njega smo složili dve srpske zastave, litar rakije i litar vina, desetak upaljača i hemijskih olovaka sa imenom naše opštine. 

Silazeći niz planinu Ivana i ja skupljamo kamenje. Beli granit prošaran zelenim lišajem. Da poklanjamo prijateljima. Obećao sam po jedan kamen Aleksandru Martinoviću, Vladi Orliću, Ivici Dačiću, našoj koleginici iz poslaničkog kluba Milanki Jevtović Vukojičić...Kamenje lepo i teško. I taman kad konstatujemo da nećemo više, naiđemo na neki kamen koji je toliko lep da nemamo duše da ga ostavimo.

Pričam joj o šaljivim komentarima Marka Malovića i Mirka Rajkovića, čija je suština: ljudi za poklon daju dobra vina, satove, knjige a Marić – kamenje sa Kajmakčalana. On na Kupresu naučio samo na kamenje.

Kajmakčalan
Foto: Dušan Marić

A to činim zato što smatram da bi bilo lepo da svaka srpska kuća ima kamen sa Kajmakčalana. Da stoji na vitrini. Kao žuta dunja. I o vekovečnosti priča dalekoj. Znatiželjna deca i unuci bi zapitkivali starije kakav je to kamen i kroz njihove odgovore saznavali ponešto o našoj mučeničkoj istoriji.

Punih srca, polako se spuštamo niz planinu. Naravno, u našem džipu grmi krajiška muzika. Standardno, Žare i Goci, pa Goci i Lazo. Tu i tamo kraj puta pasu krave. U kotlini ispod nas, koja se zove Sariđol a ugnezdila se između planina Nidža na severu i Karakamen na jugu, plave se vode Ostrovskog jezera. Polja oko jezera pritisle plantaže jabuka.

Prvu pauzu pravimo u restoranu u samom podnožju planine. Na oko 500 metara nadmorske visine. Tačno 2000 metara visinske razlike u odnosu na vrh planine.

Vlasnik resorana ljubazan, konobarice šarmantne. I lepe. Ili se to meni samo činilo. Razumeju i solidno govore srpski. Na rastanku i one i gosti koji su tu sedeli horski nas pozdravljaju. Ostavljaju i broj telefona. Ako zatreba bilo šta da se uradi na Kajmakčalanu, samo da ih pozovemo i biće završeno.

A nas je čekao put za Bitolj, polaganje cveća i služenje parastosa, srpskim oficirima i vojnicima koji su sahranjeni u tamošnjem Srpskom vojničkom groblju. U večnoj grobnici više od 1.300 vojnika i oficira Kraljevine Srbije.

 

Vremenska prognoza
Clear sky
4 Beograd