Ne tražim milostinju, nego posao: Miloš i Marija gaje 4 sina u nemaštini
"Ne tražim milostinju nego posao" - ovu rečenicu je bar deset puta ponovio Igor Mladenović (38), otac četvorice maloletnih sinova u nedovršenoj i skromno opremljenoj kući na periferiji siromašne varoši Bojnik.
Nema ga već TRI MESECA, potrošene i ZALIHE: U Srbiji nestašica NEZAMENJIVOG leka?!
Još pri prvom pogledu preko taraba oseti se siromaštvo u tom domu na Kameničkom putu. Kuća građena u nekoliko faza od sredine osamdesetih prošloga veka, sa nazidanim spratom, koji kao da lebdi u vazduhu, piše Jug media.
Pas laje od straha pred nepozvanim gostima, koje iz kuće presreću dvojica buckastih mališana s ocem.
Ulazimo u kuću i tamo, uprkos golom betonu, ostarelom „smederevcu“ i otrcanom nameštaju u dnevnoj sobi, zatičemo miris kuhinje, toplinu i ljubav.
- Sve što imamo odvajamo za decu. Naši dečaci su nam najvažniji na svetu, a za nas dvoje što preostane - kaže njihova majka Marija (33), primećujući poglede pridošlica na petogodišnjeg Obrena i trogodišnjeg Ognjena, koji pucaju od smeha i zdravlja.
Subota je, pa su stariji Miladin (11) i Mladen (14) negde na sportskom terenu.
- Nama je to i najvažnije, da su deca zdrava i da nas dvoje služi zdravlje kako bismo ih ishranili, iškolovali i izveli na put - nadovezuje se Igor, koji nerado priča o materijalnom stanju svoje šestočlane porodice.
A stanje je takvo da Mladenovići do pre nekoliko godina nisu imali struju, pa je mladi bračni par dvojicu starijih sinova očuvao pod svećom. A kada je konačno dobijeno odobrenje za uvođenje struje, sa banderama i strujomerom koštalo je nekoliko desetina hiljada dinara, koje nisu imali. Jer dvoje roditelja u punoj fizičkoj snazi nigde ne rade jer nema gde da rade.
- Tražio sam stalni posao u Bojniku godinama, obećavano je pa od obećanja ništa nije ostalo, nema gde, opština siromašna. Supruga je molila da bude čistačica, ali ni za nju nigde nije bilo posla - priča glava porodice, mladi čovek koji zbog težačkog rada izgleda 10 godina starije.
Zato porodica od pre par godina prima socijalnu pomoć i dečji dodatak, a Igor i Marija su i nadničari. On vozi povremno teške građevinske mašine u susednoj Medveđi, a ona tokom leta bere voće za nadnicu, vodeći mlađu decu sa sobom.
- Samo da me zdravlje posluži i služi me, za sada - kaže, zaboravljajući da je samo pre pet munuta rekao da ima problem sa kičmom.
- Da, boli me kičma i boli me noga. Ustanem noću od bolova pa šetam po kući čekajući da nalet popusti - priča tiho da ga deca koja grle i ljube majku – ne čuju.
U ovaj skromni dom je po prvi put ušla mašina za pranje veša pre nekoliko meseci. Kupljena je na kredit. Kuća je bez kupatila, deca o kompjuterima i mobilnim telefonima mogu samo da sanjaju, kao i o biciklima. Okupljaju se oko malog televizora i oko „smederevca“ u dnevnoj sobi jer se druge prostorije, kroz koje duva promaja, ne greju.
- Ogorčen sam na svoju državu, na društvo, ma na sve sam ogorčen. Zato što ovde nema posla i nema nade. Ne vidim budućnost svoje dece u Bojniku. Moja je namera da idem za Beograd, da pokušamo tamo, jer ovde ne radi ni jedna fabrika - otvara pri kraju razgovora dušu otac četvorice sinova, zaveljen u oronuloj fotelji, na čijem licu se pojavi osmeh samo kad mu priđu nestašni mališani.
Šestočlana porodica Mladennović jedna je od retkih višečlanih porodica sa malom decom koja je u bojničkoj opštini socijalno ugrožena, pa socijalnu pomoć primaju uglavnom starija i romska domaćinstva budući da su se mlađi odavde odavno iselili i dan-danas se sele čim pronađu šansu.
- Sramota me je što primamo socijalnu pomoć, ja neću milostinju, već posao, da radim i zaradim kako bih prehranio decu, iškolovao ih i izveo na put. A posla nema pa nema - priča dok nas ispraća preko praga i dalje preko kapije otac koji kao i ostali mladi ljudi želi da živi kao sav normalan svet.