NOVA BOLEST ZAVISNOSTI KOD DECE: Ako vidite OVE SIMPTOME hitno vodite dete lekaru!
To su ljudi opasno zarobljeni u virtuelnom svetu i samo im ljubav i porodica mogu pomoći.
I dok se u Srbiji o problemu zavisnosti od video-igrica tek pomalo zagrebe onda kada u medijima izađe informacija da je neko zbog te opsednutosti sebi oduzeo život, u junu prošle godine Svetska zdravstvena organizacija (SZO) klasifikovala je zavisnost od kompjuterskih igara kao bolest. Time je nedvosmisleno potvrđeno da, iako na prvi pogled bezazlene, video-igre mogu uništiti živote baš poput narkomanske zavisnosti.
Zavisnost od igrica vrh je ledenog brega, ali će za nekoliko godina predstavljati izuzetno veliki problem, upozorava dr Ivica Mladenović, načelnik Klinike za bolesti zavisnosti Instituta za mentalne bolesti u Beogradu i šef dnevne bolnice u kojoj, između ostalog, leže i oni nesposobni da samostalno kontrolišu svoje porive kada su u pitanju video-igre.
"Tresem se! Ja sam pozvala ovog čoveka!" Ratni veteran bez posla MOLI ZA POMOĆ preko oglasa! Tviter se usijao!
NOVI SISTEM RADA U SRPSKIM ŠKOLAMA: Posle nastave RUČAK, radionice, mini ZOO VRT i sve to BESPLATNO
Devojka koja je raskrinkala Mihaila, DOBILA POLICIJSKU ZAŠTITU: Studentkinji prete i makro i KLIJENTI!
- Od velikog je značaja to što je zavisnost od video-igara klasifikovana kao bolest zavisnosti. SZO sada daje period od četiri godine da se sve to ratifikuje i prihvati, ali i da se stvore preduslovi u vidu kadrova, organizacije i svega ostalog. Jer, kada imate novu bolest, onda morate i da obučite lekare, ali i stvorite uslove gde će se ta bolest tretirati - kaže psihijatar Mladenović, koji je sa kolegom dr Goranom Lažetićem napisao jedinstvenu knjigu iz ove oblasti "Izgubljeni u virtuelnom svetu - Zavisnost od interneta i video-igara", koja sadrži i terapijski priručnik.
Srpskim medijima nedavno je odjeknula vest da je dečak (12) iz Beograda, koji se ubio skokom iz stana, navodno kao jedan od razloga samoubistva u svom oproštajnom pismu naveo i to da mu je majka zabranila da igra omiljenu video-igricu. Stručnjaci upozoravaju da su upravo to godine kada su mladi najpodložniji ovoj pošasti.
- Institut ima Dnevnu bolnicu za mlade zavisnike i u poslednjih godinu dana imala je oko 15 hospitalizovanih pacijenata, uglavnom su to bila deca uzrasta od 12 do 18 godina - priča dr Mladenović.
Uznemirujuća činjenica za svu tu mladu decu je to što, kako bi se posvetili video-igricama, zanemaruju druge obaveze, a čak 30 odsto njih zapostavilo je učenje do nivoa odustajanja od daljeg školovanja nakon završene osnovne škole.
- Sve ovo što se dešava je vrh ledenog brega, sada dolaze na naplatu, odnosno na lečenje one generacije koje su s tom pričom krenule pre nekih 10-15 godina, kada je bio taj "svetski kompjuterski bum" - kaže dr Ivica Mladenović.
Kako kaže, o video-igricama najviše su zavisna deca od 10 godina pa naviše.
- To su godine kada je zavisnost od video-igrica najzastupljenija i ide do neke navršene 25. godine. Suštinski, problem je u činjenici da mladi koji nam sada dolaze na lečenje s tom pričom krenuli su pre desetak godina. Vi već sada imate decu od dve-tri godine kojima je prva igračka tablet računar ili mobilni telefon. Oni ne znaju za drugačiju realnost, osim za realnost uz virtuelni svet video-igrice - upozorava dr Ivica Mladenović.
Čovek je socijalno, društveno biće - ima potrebu za druženjem. Međutim, čak i grupne video-igrice čoveka, koliko god to zvučalo paradoksalno, distanciraju od drugih ljudi.
- Bez obzira na to što postoje igrice koje u isto vreme može igrati zajedno više igrača, ne znači nužno da su oni u kontaktu. Na te druge ljude zavisnik gleda kao na persone koje mu pomažu da uživa u svojoj igrici. Dakle, pričamo o socijalno izolovanim osobama - pojašnjava psihijatar Mladenović. A ako je socijalno izolovano, dete gubi empatiju bez koje praktično više nije u mogućnosti da komunicira sa ostatkom sveta. Problem postaje opipljiv kada čovek shvati da se u klasičnoj psihijatriji na izolovanost od ostatka sveta gleda kao na psihozu ili ludilo.
- Shodno tome, mi uslovno možemo da kažemo da cela ta priča vodi u nešto što može da bude ludilo. Jer ako neko digne ruku na sebe, to je zapravo ekvivalent ludila. Tako da kroz ovu priču vrlo lako se vidi kako se problem kreće od socijalne izolacije, preko gubitka empatije pa sve do ludila - upozorava dr Mladenović.
Izolovani, bez humanosti, na granici da žive isključivo u virtuelnom svetu, zapostavljaju aktivnosti koje su uobičajene (bilo da je to škola, druženje sa drugima), dok je jedini vid razmene informacija sa drugom osobom moguć samo u kontekstu razgovora o novim tehnologijama, vrstama video-igara. Ovo bi u načelu bile osnovne karakterne crte osobe zavisne od igranja video-igrica.
Na bihejvioralnom planu profil zavisnika se takođe pokazuje i preokupiranošću svim sadržajima koji su vezani za igrice.
- Zavisnici su obično zaljubljenici u jedan tip igrice i tu su perfektni, to postaje njihov život. U situaciji kada ne igraju video-igrice, oni razmišljaju o novim taktikama, kako da dobiju nova tehnička pomagala... I kada nisu na internetu, oni su mislima u toj priči - kaže dr Mladenović.
Osim psihičkih, nekontrolisano igranje video-igara izaziva i brojne telesne posledice kao što su: sindrom karpalnog tunela (bol i ukočenost u rukama i zglobovima), naprezanje očnih mišića, sindrom suvih očiju, bolovi u potiljku, vratu i leđima, metabolički poremećaji (dehidracija, pothranjenost, gojaznost), glavobolje...
- U literaturi stalno srećemo da ti mladi ljudi završavaju na Urgentnom centru zbog toga što zaborave da jedu, da piju, nema unosa minerala i drugih osnovnih elemenata. Tada dolazi do kolapsa, gubitka svesti, epileptičnih napada, problemima sa srcem... Jer to su situacije kada po nekoliko dana, bez spavanja, bez jela igraju video-igrice - upozorava psihijatar Ivica Mladenović.
Ovde se takođe može pričati o hroničnom stresu koji, ponekad neprimetno, vodi u depresiju.
- Zavisnici su uvek na jako visokom nivou programiranosti svog tela kako bi mogli da izađu u susret svim zahtevima video-igrice. Ta deca su pod stresom, koji ih zatim vodi u depresiju. Međutim, mnogo veći problem je identitet. Deca po definiciji nemaju identitet. A kako nastaje identitet? Nastaje na taj način što se deca prilagođavaju, odnosno uče po modelu roditelja istog pola. Sledeći nivo je da se uči po modelu koji servira društvo, vršnjačke grupe i školski sistem. I naravno, posle 18. godine se to zaokružuje i postoji period sazrevanja - pojašnjava dr Mladenović.
Ova deca su obično mirna, povučena. Ličnost te dece je takva da su oni potpuno dislocirani, odsečeni od realnog sveta i na prvi pogled oni su mirni. A mirni su do nivoa kada im oduzmete to šta je njihova ličnost (u ovom slučaju video-igru). To u praksi znači "meni je dobro dok je sve potaman", a kada tog zadovoljstva nema, onda ne mogu da se iskontrolišu. Tako funkcionišu deca, tako funkcionišu adolescenti i zavisnici. I upravo zato je zavisnicima stalno potrebna neka supstanca ili video-igrica.
Kao što je već na početku priče rečeno, zavisnici su uglavnom mladi ljudi koji su odustali od školovanja. Pitanje koje se neminovno tokom našeg razgovora nameće je - gde su roditelji?
- Vrlo je jednostavno, roditelji rade. Imamo jednu užasnu situaciju u društvu da je prioritet raditi. To nije normalno. Sve razvijene zemlje idu s varijantom od četiri radna, a tri slobodna dana, samo se kod nas propagira da je normalno raditi sedam dana u nedelji - kaže doktor Mladenović.
Postoji još jedna stvar koja je zabrinjavajuća, a to je da se kod većine dece koja su napustila školovanje uglavnom radi o rasturenim brakovima i gde jedan od roditelja, uglavnom majka, preuzima ulogu da živi sa decom. U celoj ovoj priči, ako zavisnici nemaju zaštitu sistema, a nažalost nemaju, kao prevencija i rešenje ostaje jedina mogućnost - porodica.
STIŽE PROMENA VREMENA Očekuju nas prave aprilske kiše, a evo KADA i sunčanih 20 STEPENI (FOTO)
SRBIJA NA NOGAMA! Nestala Bojana Drašković (17) iz Prokuplja, porodica u panici
Hitno se povlače ležaljke zbog kojih je umrlo 30 beba! Prodaju se i u Srbiji, ako ih imate ODMAH BACITE
Mi ne možemo da se oslonimo na te mlade ljude, nezreli su, nemaju dovoljno iskustva, nemaju svoju ličnost. Dakle, njima je potrebna podrška porodice.
U situaciji kada dođe do scenarija "ili mi kupi mobilni telefon koji podržava to i to ili se ja ubijam", to je već gotovo. To znači da je propuštena priča pre pet do deset godina. E sada, tu je veoma važna priča o prevenciji. Imamo dva tipa prevencije - specifičnu i opštu - pojašnjava dr Mladenović.
Specifična prevencija bi u ovom kontekstu bila zabrana, cenzura video-igrice koja ima agresivne sadržaje. Drugi deo je vezan za nešto šta je opšta prevencija. Opšta prevencija bi u ovom slučaju podrazumevala da ako nekome oduzmete video-igricu, tablet, vi morate nešto zauzvrat da mu date.
- Ako mu ne date, nastaće jako veliki problem jer ste mu uzeli deo identiteta, a ništa mu niste dali. Postavlja se pitanje šta to može da se da. I uvek je jedini odgovor toplina, prijateljstvo, humanost, odnosno porodica. U situaciji kada mi imamo rasturenu porodicu i kada se sistem trudi da rasturi porodicu maksimalno, onda smo u jednoj šizoidnoj situaciji - da nemamo izlaz - smatra dr. Mladenović.
A da ne bi došlo do lupanja glavom o zid zbog propuštene prilike, potrebno je otvoriti četvore očiju i reagovati već na prvi znak da se s detetom nešto događa.
- Moj predlog je da se ide sa nečim što je društvo davno procenilo i videlo kao korisno, kod dece su uspeh u školi i socijalna aktivnost najbolji indikatori kako nešto funkcioniše. Ako roditelj vidi da detetu opada uspeh u školi, to je već ta crvena signalna lampica. Ako vidi da se izoluje, da nema drugare, mora što pre reagovati - savetuje psihijatar Mladenović.
Drugi ključni kriterijum je socijalna izolacija.
- To su već izuzetno bitni kriterijumi... Kada dođe do nivoa da dete ne reaguje na roditelja, da roditelj ne može više ništa, onda mi preuzimamo. To znači da je dete već debelo zaglibilo - to je upravo ona situacija kada mu oduzmete video-igricu, a dete reaguje apstinencijalnim sindromom - upozorava Mladenović.
Opšte poznato je da naše civilizacije nema bez ljubavi, odnosno bez muško-ženskog odnosa. U slučaju zavisnika od igranja video-igrica, čak i osnovni, seksualni nagon, ostaje u magnovenju.
- Na ovaj način, vi dajete deci nešto što je mnogo privlačnije i od seksualnog nagona. A seksualni nagon je nešto šta je priroda uredila da bude najprivlačnija da bi se ljudi razmnožavali. Vi ste sada deci utrapili nešto gde oni postaju bespolna bića, ne postoji seksualni nagon, a vrhunac užitka je da pobeđujete u video-igricama - upozorava dr Ivica Mladenović.
Konstantno višegodišnje igranje video-igrica kod dece rezultira time da oni tu igru prepoznaju kao deo sebe. Nevolja nastaje onda kada to pokušate da im oduzmete.
- Adolescenti svoj "identitet" ne daju do nivoa da su, ako osete da im se ugrožava lični idnetitet, spremni da nekog ubiju zbog toga, ili ako se nađu u situaciji da su nemoćni, da se sami ubiju zbog toga. Kada detetu pobate to da oduzmete, njegov život više nema svrhe, to je gubitak životne filozofije... E sada se postavlja pitanje kako smo mi to dozvolili kao civilizacija da nam to postane suština života - pita se dr Mladenović.