OVO MOŽE SAMO U SRBIJI: Iz kuće Ilića "gruvaju" trube dva orkestra, a braća i sestre imaju jedan cilj (FOTO)
Jedna od najveselijih kuća u požeškom kraju svakako je ona u kojoj živi porodica Ilić u selu Čestobrodica, jer u njoj svakodnevno vežbaju čak dva trubačka orkestra. Jedan vode braća Lazar (16) i Stefan (15), a drugi sestre bliznakinje Marija i Maja (13).
MIKU ODAO POTPIS - OD NJEGA SE NE MOŽE SAKRITI: Psihološki profil uhapšenog reditelja je jasan! (FOTO)
Kada ćemo da skinemo maske i krenemo ka normalizaciji? Konačno se vidi "svetlo na kraju tunela"
TEŠKA SUDBINA PORODICE ALEKSIĆ: Muž umro od korone, pa im stena od 5 tona pala na kuću!
- Od malena sam znao da ću biti trubač. Probe su nam zajedničke, mojih devet članova i Majinih osam, svi stanemo u dedinu kuću i onda gruvamo - rekao je Lazar i prisetio se svoje prve zarade.
- To je bilo dve hiljade dinara, svirali smo komšiji i dobili taj novac. Nije to bila neka velika svota, ali nama je značila. Sada svirke ipak malo više naplaćujemo, pa zarađujemo pristojan džeparac. U ovo doba korona virusa nije bilo puno posla, ali nadamo se da će i tome uskoro doći kraj - naglašava Lazar.
Braća i sestre Ilići svakodnevno se nadmeću ko će izvući viši ton i bolje pogoditi trubačku žicu. A oko sebe su okupili i dečake iz okolnih sela pa su orkestri potpuni.
Oba orkestra porodice Ilić do sad su osvajala brojne nagrade. Lazarov orkestar je 2015, 2017. i 2018. proglašen za najbolji u pionirskoj konkurenciji na Saboru u Dragačevu.
To što trubu mahom sviraju muškarci za Mariju i Maju nije bio problem, savladale su sve veštine i rame uz rame staju sa braćom.
- Posmatrale smo njihove probe i poželele da i mi sviramo. Rekle smo dedi našu želju, pa je i nama kupio trube. Ide nam odlično. Ja sam kapelnica orkestra, i kod mene je orkestar utegnut, a članovi složni, kao jedan - kazala nam je Maja, iz čije trube izlaze mekani, jasni tonovi, snažni i čisti, iako to nikad niko ne bi rekao kada bi video njeno detinje sitno telo.
Deda Srećko ponosan je na svoju unučad koji su ispunili njegovu veliku želju. Kaže da mu je oko srca, kad čuje zvuke limenih instrumenata iz porodične kuće, a buka - nikome ne smeta.
- Ja sam voleo trubu, kao i moji preci, ali niko od nas nije svirao. Video sam da momci imaju talenta i kupio im trube. Mnogo su vredni i dobri, pohađaju redovnu školu, ali su i đaci Muzičke škole u Požegi. Svakodnevno vežbaju, a vikendom idu na svirke - priča ponosni deda Srećko.
Najveći cilj Lazara, Stefana, Maje i Marije jeste da kad još malo stasaju se popenju na veliku binu na Saboru u Guči i da u njihovim rukama zasija "Zlatna truba".