"PET DOBRIH LJUDI ČUVA SELO, LOPOVE VEŠAJU NAGLAVAČKE, A IZDAJNIKE..." Dušanov zakonik kao ponos srpske pravne istorije!
Tako je član 145 Dušanovog zakonika zapovedao svima da se bore protiv imovinskog kriminala, običnog i organizovanog. Carstvo nije imalo policijski aparat, pa je odgovornost za hvatanje lopova i razbojnika bila na celom selu, odnosno opštini. U selu je izabirano "pet ili šest zakletih dobrih ljudi". Oni će sprovesti "opštu istragu" koja treba da utvrdi da li je osumnjičeni "poznati lopov", a to je značilo da se profesionalno bavi krađama i razbojništvima.
Tako je u srednjem veku funkcionisalo specijalno pravosuđe protiv organizovanog kriminala, koje je bilo začetak srpske verzije inkvizicionog sudskog postupka. Seoski organi su pokretali postupak, a ukoliko bi se negde našao lopov ili razbojnik, celo selo bi bilo raseljeno, uz obavezu naknade štete. Profesionalni lopovi kažnjavani su oslepljivanjem, a profesionalni razbojnici vešanjem "naglavce".
– Srpska pravna i istorijska nauka je saglasna da ovde nije reč o represiji protiv pojedinih slučajeva krađe ili razbojništva, nego opštoj borbi protiv onih ljudi koji su "poznati kao tati i gusari", jer se stalno bave krađom i razbojništvom. Ova borba bila je moguća uvođenjem srednjovekovnog procesnog instituta "opšte istrage" lokalnog stanovništva. Mada su profesionalnim lopovima i razbojnicima sudile sudije "carstva mi", u praksi je sudski postupak morao da bude iniciran od organa lokalne zajednice – kaže dr Zoran Čvorović, profesor istorije države i prava na Pravnom fakultetu u Kragujevcu.
DANAŠNJI DAN je posvećen porodičnom MIRU I SLOZI: Sveti mučenik Ipolit NALAŽE da ovo sada URADITE
Srpski svadbeni običaji jedinstveni u svetu: Od veselja i šale, do NAJJEZIVIJIH OBREDA!
POZDRAV SA NOVOG BRDA - Naš reporter uspeo da poseti zabranjeni grad! (FOTO)
"Tatba" je bila reč za krivično delo krađe u srpskom i ruskom srednjovekovnom pravu. "Tat" je bio jedini naziv za lopova u Dušanovom zakoniku i u zakonima moskovske Rusije, gde se kasnije pojavljuje i reč "kraža" za tajno prisvajanje tuđe stvari. Obe reči označavaju nešto skriveno, učinjeno kradom, krišom, iz potaje.
– U moralnoj i pravnoj svesti Rusa i Srba u srednjem veku, skriveno delovanje lopova shvatano je kao ključno obeležje krađe – navodi Čvorović u knjizi "Dušanov zakonik u ruskom ogledalu", koja je nedavno predstavljena na Pravnom fakultetu u Beogradu.
Profesor je ukazao studentima da su i telesne kazne iz Dušanovog zakonika bile preteča kaznene evidencije. Na primer, obični lopovi bili su kažnjavani odsecanjem dela uveta, a za neka krivična dela bilo je predviđeno odsecanje nosa i ruku. Tako je svaki prestupnik nosio svoj „dosije” i svima bi bilo očigledno da je kažnjen.
U ruskim propisima je čak tri veka kasnije postojala obaveza članova lokalne zajednice da prijave sve a novopridošle osobe sa odsečenim ušima, jer je to bio način kažnjavanja i policijskog obeležavanja osuđenih lopova. Moskovska Rusija je takođe preuzela i pokretanje postupka pred srezom, koji nije predstavljao suđenje, već je bio strogo policijski i imao za cilj sprečavanje i presecanje organizovanog kriminala.
– Najveća unutrašnja pretnja javnoj bezbednosti u srednjovekovnim srpskim i ruskim prilikama bio je organizovani kriminal, a efikasna borba protiv njega podrazumevala je kompromis između države i društva, zahvaljujući kojem je nejaki i malobrojni državni aparat mogao da kontrolište celokupnu, tada uglavnom besputnu, državnu teritoriju – navode istoričari.
DANAS OBLAČNO SA PLJUSKOVIMA I GRMLJAVINOM, ALI I DALJE VEOMA TOPLO! Evo kakvo vreme nas očekuje tokom nedelje
OVA BOLEST KOSI ŽENE U SRBIJI Vakcina postoji, ali je do nje skoro NEMOGUĆE DOĆI, stručnjaci savetuju kako da se ZAŠTITITE
Prolaznici apelovali ZA POMOĆ: Pogledajte gde je jedan beskućnik odlučio da osuši svoj veš u CENTRU BEOGRADA (FOTO)
Pored tata, Dušanov zakonik poznavao je i "gusare" kao razbojnike koji otimaju javno, uz primenu nasilja. Kasnije izmene zakonika inkriminisale su "najezdu" i "grabež", koji se uglavnom odnose na otimanje zemlje, naročito u slučajevima kada se vlastelin premešta na drugi položaj i teritoriju, "pa iz mržnje (pizme) kakvo zlo učini, zemlju opleni, ili kuće popali..."
Najezda se kažnjavala oduzimanjem "najezdnih konja", tako što je polovina ovih životinja išla u korist vladara, odnosno države, a druga polovina u korist oštećenog. Konj je u srednjovekovnoj Srbiji imao veliku vrednost, pa je služio kao neka vrsta novčane jedinice za obeštećenje.
- Ako li koga snađe najezda ili obesna sila, oni konji najezdni svi da se uzmu, polovina caru, a polovina onome koga su najahali - pisalo je u Dušanovom zakoniku.
Kasnije zakonske izmene dodale su i smrtnu kaznu za ljude koji su izvršili najezdu, jer se ovo krivično delo izjednačavalo sa umišljajnim ubistvom. Time je najezda prevazišla privatne interese i prešla u sferu delikata protiv javnih interesa.
SRPKINJA TRAŽI KLINCA PREKO OGLASA, evo šta od njega očekuje: Mora da bude IZDRŽLJIV i ZADOVOLJI ove KRITERIJUME (FOTO)
Nedovoljne fizičke aktivnosti alarmantno UPOZORAVAJU! Deca sve manje razlikuju boje i zvukove, nespretnija su i sa slabijom motorikom
OD BARE NAPRAVIO JEZERO: Pogledajte kako izgleda raj za životinjski svet i za ljude koji je ČOVEK SAM NAPRAVIO
Najezda i grabež bili su kažnjavani ne samo radi zaštite privatne imovine, nego i da bi se sprečila zloupotreba vlasti, jer je krug potencijalnih učinilaca bio ograničen na "vlastelu i vlasteličiće kojima je car dao zemlju i gradove", a koji su "mimo Zakona carevog oplenili svoja sela i ljude".
U prvi plan izbija interes države da zaštiti javni red i mir. Cilj je bio da celokupno stanovništvo, bez obzira na stalež, bude zaštićeno od nasilja, pljačke i "samopomoći" odnosno preuzimanja pravde u svoje ruke, što je već tada bilo prepoznato kao krivično delo protiv pravosuđa i javnog poretka. Jedna vrsta „samopomoći” bila je i mirenje između oštećenog i osumnjičenog, što se smatra pretečom današnje nagodbe između tužioca i okrivljenog. Pravni istoričari tvrde da su sporazumi o priznanju krivice odraz slabosti države odnosno aparata koji treba da obezbedi dokaze.
Izdaja ili "nevera" se u srednjovekovnoj Srbiji u 14. veku, kao i u Moskovskoj državi u 16. veku, kažnjavala opštom konfiskacijom imovine, koja prelazi u vladarev fond.
Za odavanje vojne tajne neprijatelju sledila je i smrtna kazna.
"Za neveru – kuća da plati", navodi se u članu 52 Dušanovog zakonika.
To je značilo kolektivnu krivičnu odgovornost cele "kuće" odnosno porodice izdajnika. Osnovna društvena jedinica u nemanjićkoj Srbiji bila je porodica, a kolektivna porodična svojina bila je dominantan tip svojine kod svih staleža. Na tome se zasnivala i kolektivna krivična odgovornost kod krivičnog dela izdaje. Kuća je bila i pravno lice, koje je jedinstveno nastupalo u odnosima prema državi, predstavljena porodičnim starešinom kao svojevrsnim zastupnikom.