POGINUO NA VRAČEVE, SVOJU KRSNU SLAVU: Sećanje na srpskog borca Živomira Jelića iz Krnjeva
Radosti, zato što im je to porodična krsna slava. Tuge, zato što je baš na taj, u jesen 1991. njihov sin i brat Živomir Jelić poginuo na vukovarskom ratištu.
-Sudbina je htela da na najveći porodični praznik, krsnu slavu, moramo i da se radujemo i da tugujemo. Kako Srbin da se ne raduje i ne oseća svečano na svoju krsnu slavu, a kako da ne oseti tugu kad zna da je baš na taj dan izgubio rođenog brata – kaže Živorad Jelić.
U Drugom svetskom ratu Živomirova i Živoradova majka Branka Jelić (sada već pokojna) izgubila je oca, a u ratovima koji su devedesetih vođeni na razvalinama SFRJ ostala je bez jednog od dvojice sinova koje je izrodila u braku sa svojim mužem Savom.
Njenog oca Božidara Živanovića ubili su geleri bombi kojima su 6. aprila 1941. godine Nemci zasuli Beograd, a njenog mlađeg sina Živomira ubili su geleri granata kojima su Hrvati 14. novembra 1991. godine zasuli položaje rezervista JNA iz Velike Plane u Ceriću kod Vinkovaca.
Otac je stradao prvog dana Hitlerove agresije na Kraljevinu Jugoslaviju, sin na porodičnu krsnu slavu Jelića, Svetog Kozmu i Damjana.
- Osim mog brata još dvojica vojnika su slavila Svete Vrače, pa su se dogovorili da tog dana pripreme ručak za sebe i svoje najbliže saborce. Brat je kuvao neko jelo, stajao je kraj šporeta. Pošto je u kući bila vrućina skinuo je šlem – kaže Živorad.
Iznenada, kako smrt, posebno na ratištu, obično dolazi, ispred kuće je pala granata. Geler je ušao kroz vrata i Živomira pogodio u glavu. Na mestu je ostao mrtav.
Ista granata ubila je Đorđija Mićovića iz Velike Plane i još jednog mladića iz Mladenovca, kojeg je rat zatekao na odsluženju redovnog vojnog roka.
Tužnu vest iz Cerića prva je čula Živomirova snaha Radmila.
- Dan posle nesreće ranije sam izašla s posla, došla kući i sela da ručam. Po navici, slušala sam Radio Jasenicu. I čujem gde kažu da su u jučerašnjim borbama poginuli vojnici među kojima je i moj dever.
Negde u isto vreme kamen tuge se navalio i na Živoradove grudi.
- Bio sam u Lozoviku. U povratku zaustavlja me Brane Tirnanić, zvani Belac, da ga povezem. On mi kaže da je čuo da sam ostao bez brata. Prvo dođem kući, pa odem u Smederevsku Palanku. Tamo mi kažu da oni o tome ništa ne znaju. Kasnije sam shvatio da nisu imali snage da mi kažu istinu, lakše im je bilo da taj neprijatni posao obavi neko drugi.
Do odlaska na ratište Živomir je radio na održavanju „Napretkovog“ mlina na Savanovcu. Kada je u jesen 1991. godine počela mobilizacija, našao se u planjanskom bataljonu koji je upućen u BiH. Plan je bio da bataljon bude upotrebljen na ratištu u Zapadnoj Slavoniji ili na Baniji.
SRPSKA ZABLUDA O FRANCUSKOM PRIJATELJSTVU: Ovo je ISTINA o Velikom ratu
Malo zbog stanja u jedinici, malo zbog neodlučnosti komande JNA oko njene upotrebe, jedinica je stigla samo do Nove Topole u Lijevče polju, kod Banjaluke.
Posle desetak dana natezanja, došlo je do pobune vojnika i jedinica se iz BiH vratila putem kojim je i došla, a da ratište nije ni videla.
- Nekoliko dana su bili kod kuće, a onda su ih ponovo mobilisali – seća se Živorad. – Bili su na vojnoj vežbi, a desetog dana, bio je 17. oktobar, poslali su ih na ratište. Živomir je uoči odlaska dolazio u Krnjevo, okupao se i presvukao, završio neke najneodložnije poslove oko kuće i otišao. Ovaj put u Istočnu Slavoniju, na put bez povratka.
Krnjevci su se na dostojan način odužili svom jedinom komšiji koji je poginuo u ratovima od 1991. do 1999. godine. Ulica u kojoj se nalazi kuća Živomira Jelića sada nosi njegovo ime.
- Majka nam je tada bila mnogo bolesna, molila je brata da ne ide, ali njegovo osećanje dužnosti da brani srpski narod u Hrvatskoj od ustaša i sudbina bili su jači od majčinih molbi.
Živomir je pet godina živeo u braku sa Zlaticom. Nažalost, nisu imali dece.