POZDRAV SA KAJMAKČALANA: Ovde su četnici i Albanci zajedno ginuli za slobodu Srbije (FOTO)
Na put ka Kajmakčalanu polazimo sa obale Egejskog mora. Pre polaska, Dejan Pavković, vlasnik motela Krnjevo, predlaže da prošetamo do obližnjeg mola. On voli more i često govori da će se "pod stare dane" preseliti u Solun. Meni je more dosadno, bezlično. Beskrajna monotona vodurina, obično sa siromašnim vidikom. Jedino što mi je na moru lepo to je šum manjih talasa koji u suton zapljuskuju obalu. Ali i taj ugođaj pokvare komarci. Planinski potoci i manje rečice, sa bistrom vodom, belušavim slapovima i šumom šume oko sebe su već nešto drugo.
SVETSKI DAN ZAŠTITE ŽIVOTNE SREDINE - MOZZART DONIRAO BEOGRAĐANIMA INOVATIVNI PREČIŠĆIVAČ VAZDUHA!
PLJUSAK POTOPIO VRANJE: Snažno nevreme paralisalo ulice grada, saobraćaj obustavljen (VIDEO)
ZAJEDNO SU OSTVARILI SAN: Nišlija je osvojio srce lepe Tajlanđanke, ali im je korona potpuno POREMETILA planove i VRATILA ih u Niš
Na plaži zatičemo zgodnu Grkinju, kako bosa šeta po pesku. Pristaje da je fotografišem, uz uslov da nigde ne objavljujem. Šta ću, pristajem. Pravim seriju lepih snimaka. U pozadini njene savršene figure dve palme i pučina, koja blješti od prelamanja zraka sunca, koje se upravo pomalja na horizontu. Začudo, zna šta se dogodilo na Kajmakčalanu i insistira da joj pošaljem i fotografije sa planine.
Čeka nas put od oko 100 kilometara i uspon od 2.524 metra. Grci tvrde da je planina pre Prvog svetskog rata bila visoka 2.552 metara ali da je u septembru 1916. godine srpska artiljerija „srubila“ za tridesetak metara. Preciznije, francuska artiljerija pod srpskom komandom. Koja je, pre nego što je pešadija Drinske divizije krenula u napad, više od 24 sata tukla vrh planine. Na čijem vrhu se u to vreme nalazila granica Kraljevine Srbije i Grčke.
Prethodna dva puta dolazili smo iz pravca Bitolja i Florine, preko sela Gorničevo, u čijem rejonu je srpska vojska odnela jednu od prvih pobeda na Nidži, planinskom masivu čiji središnji deo zauzima Kajmakčalan. Sad se na planinu penjemo iz suprotnog pravca, od grada Edesa. Dužim ali znatno manje usporitim putem. U ravnici, kraj puta njive zasađene kukuruzom. Sa prvim usponima oko puta zasadi trešanja. Toliko ih je da čudom ne možemo da se načudimo kako Grci uspeju da ih oberu.
Uz put gubimo vreme tražeći pravo drvo koje bi nam poslužilo kao jarbol za srpsku zastavu koju nosimo sa sobom. Drvljadi ima ali šta vredi kad nemamo čime da ga odsečemo. Čakija koju Dejan Pisarević Pisko nosi u kompletu koji mu je ostao iz nekadašnjeg službovanja u policiji je toliko tupa da za nju ne važi ona Njegoševa da će „u rukama Mandušića Vuka svaka puška biti ubojita“. Ni koru ne može čestito da oguli. Pavković, uvek spreman za šalu, obećava da će odmah posle povratka u Srbiju našem saputniku kupiti „normalnu čakiju, da se više ne brukamo“.
Sa nama je i Marko Marinković, mladi lekar iz Doma zdravlja u Velikoj Plani, koji je do sada obavio više od 8.500 pregleda pacijenata koji su sumnjali da su zaraženi koronom. I uprkos svakodnevnom kontaktu sa zaraženima, u zagušljivoj ordinaciju, kroz koju je dnevno prolazilo i po više od sto ljudi, nije se zarazio.
Vožnju završavamo kod skijaškog centra Voras, na dve hiljade metara nadmorske visine. Tri zgrade, u jednoj se nalazi restoran, koji ne radi. Zatičemo dvojicu mlađih ljudi , od kojih tražimo da nam pozajme neku motku na koju možemo nataći zastavu. Kažu da nemaju ništa. Nudimo im i novac, neće ni da čuju.
Kad su videli koliko nam je stalo i da sa sobom nosimo i cveće, koje ćemo poližiti na spomen-kosturnicu u kojoj počivaju posmrtni ostaci srpskih vojnika, odnosno da nismo „obični“ planinari, razleteli su se sve dok nam nisu našli metar i po dugu drvenu motku. Lepo obrađenu, kao da je pravljena za nošenje zastave. Kažu, to je poklon, da na naša buduća „hodočasnička“ putovanja idemo kako carski valja i trebuje.
Po običaju, na uspon krećem u „Tigrovim“ gumenim opancima, vojničkoj košulji nekadašnje Milicije Krajine, koju mi je u Kninu poklonio Milan Martić i sa vojničkom transportnom vrećom nekadašnje JNA. U koju stavljamo samo pola litra rakije i pola litra vode. Hranu ne nosimo. Njih trojica su doručkovala a meni je nekako glupo da na sveto mesto, tamo gde su srpski junaci ginuli gladni i žedni, idem nažderan.
Dan lep. U daljini, na rubu horizonta, iznad Olimpa i albanskih planina, gomilaju se oblaci ali kako su suviše daleko, a nema vetra, sigurni smo da će nas sunce i ispratiti sa planine. Čije su padine prekrivene tepisima cveća. Najviše je žutog cveta, kojem niko od nas ne zna ime, te ljubičastih i žućkasto-belih ljubičica.
Fotografišem svaki novi cvet na koji naiđemo, sa namerom da objavim i reportažu, kojoj sam već smislio i naslov: cvetovi Kajmakčalana. Cvetovi malo drugačiji od ostalih. Nikli su iz zemlje koja je natopljena krvlju srpskog naroda. A šarenilo cveća i kamenja upotpunjuju mestimični nanosi snega, koji se još nisu istopili. Temperatura je desetak stepeni, idealno za pešačenje.
Na ovim prostranim kosama, koje se dižu dve hiljade metara nad morem, u Prvom svetskom ratu vodile su se velike bitke, u kojima je poginulo i ranjeno na hiljada srpskih i bugarskih vojnika. Po nekim izvorima, u Kajmakčalanskoj bici poginulo je 800 srpskih vojnika i 30 oficira, po drugim bilo je čak 4.500 poginulih. Kako god, bugarski gubici su bili još veći.
Srpska ofanziva je počela 14. septembra 1916. godine. Između ostalih, udarnu snagu, koja je imala zadatak da probije prvu liniju bugarske odbrane, činili su četnici pod komandom Vojvode Vuka Popovića i albanski žandarmi pod komandom Esads paše Toptanija.
U sledeće dve sedmice vodiće se ljuti boj, vrh planine Sveti Ilija će više puta prelaziti iz ruku u ruke, da bi ga 30. septembra srpska vojska nepovratno osvojila. Brat Dimitrija Tucovića je u svom dnevniku zapisao da su rovovi koje su osvojili bili puni mrtvih i ranjenih bugarskih vojnika, čije je jauke bilo jezivo slušati. U jurišu za život Srbije Esad paša je ranjen a vojvoda Vuk se rastao sa životom.
Vidik se otvara i sve je lepši. Na jugu Olimp. Na zapadu, prema Ohridu i Albaniji, pravi zid od planina. Između njih i Kajmakčalana se opružila Pelagonija, velika ravnica na čijem zapadnom delu, pod Pelisterom, se naziru obrisi nekadašnjeg konzulskog grada Bitolja.
Na severu i severoistoku vide se makedonske planine, koje je srpska vojska dva puta pregazila. Jednom nadirući prema jugu, drugi put nadirući prema severu. Jednom ih oslobađajući od Turaka i Albanaca, drugi put od Bugara, Švaba i Austro-Ugara. Prvi put u Prvom balkanskom ratu, kada je nakon pobede u Kumanovskoj bici, tursku vojsku terala do Đevđelije i Florine. Drugi put u Drugom svetskom ratu, kad je krenula u juriš prema okupiranom Beogradu.
Penjemo se polako, uživajući u veličanstvenom pogledu, mirisu cveća i tišini, koju prekida samo cvrkut ševa, koje trepere iznad cvetnih livada. Kao da sam u zavičaju i da šetam Kupreškim poljem. Kako je proleće svuda isto. Kao što su isti i ljudi.
Za ove dve godine, koliko putujemo, nije se dogodilo da se popnermo na neku planinu ili posetimo znamenito mesto iz srpske istorije a da ne sretnemo i po neku devojku. Dva Dejana predviđaju da će današnji dan biti izuzetak. Ja sam optimista, nudim i opkladu.
Posle sat i po vremena laganog hoda savladali smo uspon i stigli na prostranu zaravan. Na čijem rubu nailazimo na prvi red bugarskih rovova. Prilaz vrhu planine sa juga i zapada, odakle su očekivali napad, Bugari su opasali sa tri reda rovova. Položaj su tako utvrdili i bili toliko ubeđeni da je neosvojiv da su ga nazvali Borisov grad. Po svom caru. Sa svoje strane, Srbi su vrh planine među sobom nazvali kapijom slobode.
Bog sveti zna koliko je vremena i znoja trebalo Bugarima da iskopaju rovove. Planina je bukvalno sazdana od kamenih ploča, koje su ispod tankog sloja zemlje naslagane jedna preko druge, pa je rovove bilo moguće kopati samo izvaljujući jednu po jednu ploču. Jedina dobra stvar kod tih ploča jeste što su se one veće mogle koristiti i za pokrivanje rovova. A kakav je teren u pitanju najbolje govori činjenica da su i posle više od 100 godina, vetrova, zima, snegova i urušavanja, pleća planine i dalje išarana linijama rovova. Koji bi se i danas mogli koristiti kao dobar zaklon od pešadijske vatre.
Još nekoliko minuta pešačenja i ugledali smo kapelu koja je po naređenju kralja Aleksandra Karađorđevića sagrađena na vrhu planine. Za pokoj duši njegovih poginulih vojnika i oficira. Belo okrečena crkvica, posvećena svetom Iliji, spram plavog nebeskog svoda izgleda kao labud.
Stotinak metara niže, prema zapadu, na zaravni, izgrađena je spomen kosturnica, u koju su pohranjeni posmrtni ostaci poginulih srpskih vojnika, koji su sakupljeni po ovom planinskom prostranstvu. Računa se da na planini i oko nje ima pedesetak grupnih i pojedinačnih grobnih mesta srpskih ratnika. Za većinu njih se više i ne zna.
Nekoliko stotina metara ispod vrha u susret nam dolaze dve devojke. Planinarke iz Nemačke. One su se popele grebenom iz pravca Đevđelije i sad se vraćaju nazad. Znatiželjne su zbog zastave i cveća koje nosimo. Marko im ukratko objašnjava značaj koji Kajmakčalan i bitka koja je na njemu vođena imaju za srpski narod.
Posle u kapeli vidim da su zapalile i sveću za pokoj duši poginulih srpskih vojnika. Lep hrišćanski gest. Možda su i njihovi pradedovi bili u one dve nemačke divizije koje su stigle na Solunski front da ojačaju svoje austro-ugarske saveznike.
Pred kapelom zatičemo i jednog Nemca. I njemu smo održali kraće predavanje iz istorije ali smo se u razgovoruz ipak više zadržali na fudbalu. I podsećanju na fudbalsku reprezentaciju njegove zemlje sa Svetskog prvenstva 1974. godine, čiju su okosnicu činili Sep Majer, Franc Bekenbauer, Fogst, Uli Henes i Gerd Miler. Pokušavam da se uz njegovu pomoć setim cele ekipe, ali se ispostavilo da on zna manje od mene. Na moje čuđenje zbog svog „neznanja“ objašnjava da je rođen dve godine pre održavanja prvenstva.
Kapela je u mnogo lošijem stanju nego prošli put. Teška ulazna vrata pala, jedva se otvaraju. Pravo od njih već rasklimano postolje na kojem se nalazi knjiga utisaka, dve hemijske olovke i nekoliko ikona. Pored njega kripta, nešto kao veća dvodelna mermerna posuda, u kojoj je, po njegovoj želji, bilo sahranjeno srce velikog prijatelja srpskog naroda, čuvenog švajcarskog publiciste, lekara i kriminologa Arčibalda Rajsa. U Drugom svetskom ratu Bugari su srce ukrali.
Okolo, uz zidove kapele, poređano je mnoštvo manjih ikona. Ima ih trideset, četrdeset. Ispod njih protrčava i cijuče nekoliko miševa. Jedan, očigledno navikao na posetioce, od kojih na planini ostane i hrane za njih i ne beži, već nas iz ćoška mirno gleda svojim znatiželjnim okicama.
Na podu raspakovan paket sa nekoliko stotina sveća. Neko izneo i ostavio da posetioci mogu da ih zapale za pokoj duše poginulih vojnika. Mnoge nagrižene od miševa.
U knjigu utisaka upisujemo i potpisujemo sledeći tekst: Neustrašivim srpskim junacima, srpskim sokolovima, pobednicima Kajmakčalanske bitke, najslavnije bitke Prvog svetskog rata, zahvalni potomci. Večna vam slava i hvala. Opština Velika Plana. Opština Kupres, Republika Srpska. 5. jun 2021. godine.
Vidik oko nas je nestvaran, pa nemilice snimamo mobilnim telefonima. Da pokazujemo prijateljima i da nama ostane za uspomenu. Ne doživljavaju se ovakvi doživljaji često.
Mada na obližnjoj tabli piše upozorenje da je to zabranjeno, nakon polaganja cveća i odavanje pošte palim ratnicima, otvorio sam metalni poklopac i spustio se u kosturnicu. To je prostorija veličine, možda, pet sa četiri metra, duboka oko tri metra. Uza zidove su postavljene metalne stalaže, na koje su naslagane kosti pokojnika. Grupisane su po vrsti. Posebno lobanje, posebno butne kosti, posebno kosti ruku...
Ispod samog poklopca dno je prekriveno tanjim slojem vode. Posledica otapanja snega i kiša. Srećom nema miševa. Glasno sam se pomolio bogu za pokoj njihove duše, zahvalio im se na žrtvi za otadžbinu a na Pavkovićevo insistiranje po prostoriji sam prolio i jednu čašu rakije.
-To su sve naši ljudi iz Šumadije, Podrinja i Pomoravlja. Oni više vole da ovde u tuđini osete miris šumadijske šljivovice i kroz to miris svog zavičaja nego da smo im doneli sto buketa cveća.
Kada sam izašao iz grobnice, nazdravili smo za pokoj duše pokojnika, zagrlili se i otpevali pesme „Moj Milane kad u vojsku pođeš“ i „Oj Moravo moje selo ravno“. Ako su osetili miris šljivovice i videli srpsku trobojku, red je da čuju i srpsku pesmu. Možda baš onu sa kojom su ih seoske devojke, sestre i dragane, iz zavičaja ispratile. U rat i smrt. Tugo moja.
Spomen kosturnica je od belog granita. Na njoj je pravougaoni zatvoreni kovčeg, na koji je kralj Aleksandar uklesao sledeću posvetu:
-Mojim div-junacima neustrašivim i vernim, koji grudima svojim otvoriše vrata slobodi i ostaše ovde kao večni stražari na pragu otadžbine.
Osvajanje Kajmakčalana, najvišeg vrha na planinskom masivu Nidže, je najveća pobeda srpske vojske u istoriji. Po razmerama, po veličini angažovanih snaga i žrtvama, bilo je većih bitaka ali ni jedna pobeda se ne može meriti sa ovom, izvojevanom nebu pod oblacima. Ni ona na Ceru, ni ona na Kolubari, ni ona na Kumanovu, ni ona na Bitolju.... Jer posle njih usledili su teški porazi i veliko stradanje. Propast vojske, naroda, države..
A ovde je jedna poražena vojska, za koju je neprijatelj mislio da je uništena, da više ne postoji, vaskrsla iz močvara kod Drača i plavih grobnica kraj Krfa i Vida, vaskrsla iz kostiju više od 100.000 saboraca stradalih u povlačenju preko Albanije, stradalih od gladi i bolesti i krenula na juriš u porobljenu otadžbinu. Koji se završio pobedom.
Na ovom visu, na ovom kamenu, srpski vojnik je posle čemera u tuđini dugog deset meseci, prvi put ponovo stupio na tlo svoje Srbije. Na večičanstven način. U bici kod Verdena francuski oficiri su hrabrili svoje vojnike pričama u kojima je opisivano junaštvo koje je srpska vojska pokazala na Kajmakčalanu.
Svaki izlazak na ovu planinu ja iskoristim da sa nje snesem što više – kamenja. Koje poklanjam prijateljima. Jer smatram da je svakom Srbinu koji drži do tradicije lepo da u svojoj kući, u svom stanu, ima kamen sa Kajmakčalana. Danas sam sneo punu transportnu vreću. Kad sam došao kući, vaga je pokazala 21 kilogram. A na Vorasu, kako Grci zovu planinu, postoje dve vrste kamenja. Beli granit, po kojem kad je vani izrastu zeleni lišajevi i neko kamenje koje svetluca na suncu kao da je posuto srebrnom prašinom.
Uz kamenje, svako od nas se kući vratio i sa nekim gelerom zaostalim iz bitke. Koje nije teško pronaći. Grčka vlada je planinu proglasila za muzej na otvorenom, ali taj muzej nije ni propisno obeležen a kamoli zaštićen. Pa planinari osim kamenja kući odnose gelere, čahure metaka i druge sitnice zaostale iz tih dramatičnih događaja a koje crna zemlja još uvek nije sakrila. Još veći je problem što su Kajmakčalan i ovde izvojevana pobeda „sakriveni“ u srpskoj istoriji. U školama se ona pominje sporadično.
Na vrhu planine je postojao i spomenik u vidu spomen-ploče palim bugarskim vojnicima, koju su u maju 2016. postavili pripadnici bugarske armije. Samo nekoliko meseci kasnije, 24. septembra, na dan nezavisnosti Bugarske, makedonski novinar je ploču stukao maljem. Uz video snimanje. Svoj postupak je objasnio sledećim rečima:
-Misija je u potpunosti završena. Nezakonito postavljena betonska ploča od strane bugarskih kriminalaca u potpunosti je uništena i pretvorena u prah.
Najlepši i najtrajniji spomenik junacima iz septembra 2016. godine podigao je mostarski pesnik Aleksa Šantić, stihovima svoje pesme Kajmakčalan:
Putniče, stani! Ovde leže oni!
Gomile ove prah kraljeva kriju.
S kapom u ruci njima se pokloni,
I redom tako ižljubi ih sviju!
Iz ovih humka, iz hrnjage kama,
Gde truba svesti srca jaka svrsta,
Praznici slave granuli su nama
I mučenike skinuli sa krsta.
Ovde su večni, što vatrama žrtve
I bilom srca probudiše mrtve –
Srbine, stani! Ovde leže oni!