POZDRAV SA BELJANICE: Vodopad Lisine, stoletne bukove šume i lepe sestre Paunović (FOTO)
Iz Velike Plane krećemo u šest ujutro. Put nas vodi preko Svilajnca i Despotovca. Cilj je vrh planine Beljanica (1339), koja se nalazi između Despotovca i Žagubice. Planina nije visoka ali, zbog visinske razlike od 1.000 metara i tri veoma strme deonice koje do njenog vrha treba savladati, planinari smatraju da je uz Rtanj i Trem na Suvoj planini najteža za uspon u Srbiji.
Usput komentarišemo kako su regionalni putevi oko Svilajnca i Despotovca u odličnom stanju. Za razliku od „krševa“ oko Velike Plane. U odnosu na moj poslednji boravak u ovom kraju, sve izgleda lepše. Ulaz u Despotovac sređen. Sa obe strane puta zasađen red ukrasnog žbunja, trava oko puta i gradskih ulica uredno podšišana. Saobraćaj kroz grad ubrzan lepo urađenim kružnim tokovima.
Kad se ima u vidu da se nekoliko kilometara od grada nalazi manastir Manasija, da su tu Resavska pećina, izletište Lisine, sa vodopadom Veliki Buk, kanjon Resave i beskrajne šume, Despotovac ispunjava sve uslove da postane jedno od vodećih turističkih mesta u Srbiji.
POTRESNA ISPOVEST SA LETOVANJA U BUDVI: Suzani je "Marko" bio sladak kao šećer sve dok nije saznala ISTINU o njemu
DA LI I SRBIJU ČEKA TROPSKI UDAR KAKAV NIJE VIĐEN DO SAD? Stručnjak upozorava - temperatura od 50 stepeni PRETI celoj Evropi!
HAVARIJA U LESKOVCU: Gejzir visok nekoliko metara - voda baca kamenje na automobile (VIDEO)
Penjanje počinjemo kod planinarskog doma Suvaja u Lisinama, koji se nalazi na nadmorskoj visini od oko 320 metara, u koritu reke Resave. Dejan Pavković je u patikama, Dejan Pisarević Pisko i ja smo, po tradiciji, u gumenim opancima pirotskog „Tigra“. U vojničku transportnu vreću stavljamo rakiju, litar i po vode, hleb i pola kilograma kobasice.
Jedan od meštana nam objašnjava da iz Lisina postoje dva puta prema vrhu Beljanice. Jedan je širok šumski put, sa tvrdom kamenom podlogom, kojim bez većih problema mogu da idu i terenska putnička vozila. Ali taj put je znatno duži, jer prati uvale kojima su padine planine izbrazdane. Drugi je planinarska staza koja od doma vodi pravo uz planinu.
Posle prvih stotinak metara uspona kroz šumu izlazimo na jednu prostranu padinu, sa koje se pruža lep pogled na stenovite strane Beljanice. Zaravan je zarasla u visoku travu pa „gubimo“ na tom delu loše obeleženu planinarsku stazu. Srećom, na kraju livada, podno šume, nalazi se jedna kuća, iznad koje se izvija dim, pa ćemo tu potražiti pomoć
Kod kuće nas dočekuje lavež dvoje svezanih pasa, blejanje stada od desetak ovaca i ostarija žena. Živi sama. Kad je čula da sam iz Bosne, kazuje nam da joj je snaja bila izbeglica iz Drvara.
-Takvo dobro stvorenje sunce više neće videti. Rodila mi je unuka i unuku. Rano moja, umrla je.
Brišući rukavom suze, koje je izazvalo sećanje na drago biće, objašnjava nam da smo otišli ulevo. Staza je nekih 500-600 metara desno. Izvodi nas na traktorski put iznad njenog imanja, zarastao u šiblje.
-Sad samo pravo i izaći ćete na planinarsku stazu.
Tako je i bilo. Staza ide uz malo veću uzbrdicu ali kroz šumu. Sunce ne može da probije kroz krošnje drveća a i jutro je, pa je idealno za pešačenje. Usput se osvežavamo plodovima drena i trnjine. Posle 45 minuta pešačenja put ponovo izbija na zaravan, prekrivenu visokom travom, šipkom i trnjinom. Da ponovo ne zalutamo spasio nas je uski ugaženi trag, koji se u visokoj travi, povijenoj od suše i planinskih vetrova, jedva nazire.
Ubrzo, nakon prelaska preko livada, izlazimo na pomenuti šumski put. Kojih dve stotine metara dalje nailazimo na bunar sa vodom, kraj kojeg je napravljen sto i klupa za sedenje, pa tu odmaramo. Uz pomoć vitla vadimo kantu kao led ledene vode.
Preko puta bunara je imanje, obeleženo drvenom tablom na kojoj piše „Ranč Mečja leska“. Ime je, očigledno, dobio po istoimenom listopadnom drvetu, koje dostiže visinu i do 25 metara. Ima lepu kupastu krošnju pa se često može videti u parkovima.
Pravo niz imanje put vodi do vidikovca, sa kojeg se pruža veličanstven pogled na kanjon Resave. Na pojedinim mestima stene u kanjonu su više od 300 metara. Istovremeno lepo i zastrašujuće. Raj za orlove i hajduke. Ali kanjon ćemo posetiti drugom prilikom, naš današnji cilj je vrh Beljanice.
Još 600-700 metara pešačenja prašnjavim putem i izlazimo na treću po redu veliku zaravan, koja počinje na 780 metara nadmorske visine. S desne strane vidi se starija zgrada pokrivena crepom. Livade oko nje su pokošene i ograđene žicom, u kojoj pase nekoliko krava.
Još kilometar pešačenja otvorenim prostorom i stižemo u podnožje guste šume. Nadmorska visina 890 metara. Šumski put nastavlja desno, drugi put se odvaja levo, prema lokalitetu Rečke, iz kojeg prema Lisinama teče i istoimeni potok a planinarska staza „udara“ između njih, po sredini. Kroz šumu. Što više se penjemo uz nju, to je naše čuđenje zašto ovu stazu smatraju jednom od najtežih u Srbiji sve manje.
Uzbrdica velika, ispod nogu sitan kamen, kao pesak. Malo nepažnje i dolazi do klizanja i pada. Dva Dejana mnogo ožednela ali, po običaju, štedim vodu. Ko zna za šta može da zatreba. Umesto vode dajem im rakiju. Ne bune se. Još u detinjstvu, dok sam sa ocem po celi dan kosio travu u Kupreškom polju, kraškom polju gde kilometrima okolo nema ni jednog drveta i hlada, slušao sam da nije loše popiti čašu rakije, jer ona smanjuje žeđ.
Divimo se lepoti bukove šume kroz koju se penjemo. Do sad sam najlepše i najviše bukve video na Karpatima i na Pelisteru iznad Bitolja. Ove ih nadmašuju i po lepoti i po visini. Kud god pogledaš stotine kao strela pravih stabala, koje streme u visine. I preko 35 metara. Procenjujemo da u nekim stablima, čiji prečnik je i do 100 cm ima i po osam-devet kubika drveta.
Šumetina velika, duva vetar, pomalo je i hladnjikavo, pa se ne znojimo. Nakon još sat i po ili dva napornog penjanja stižemo na uzvišenje, čija je nadmorska visina oko 1170 metara, sa kojeg se dobro obeležena staza spušta niz blago planinsko sedlo, da bi posle nekoliko minuta lagodnog pešačenja došli do trećeg velikog uspona. Tu prvi put svojim saputnicima dajem da popiju po nekoliko gutljaja vode. Ovaj poslednji uspon je i nakraći, nekih 150 metara ali dobro je što i on vodi kroz šumu. Nestalo je i onih sitnih kamenčića, ovde je staza potpođena žilama okolnih bukvi i većim kamenjem, koje ne beži ispod nogu.
Na 1300 metara izlazimo na golet prošaranu drvećem i žbunjem. Ovde nailazimo i na prve smrče. Trava je požutela od velikih vrućina. Tu i tamo suši se još opiru 70-80 centimetara visoki žuti cvetovi divizme, koja je dobra za plućne bolesti. Od ostalih lekovitih biljaka ovde rastu kantarion i hajdučka trava a, kao i na svim sličnim predelima, najviše je majčine dušice.
Vidik je sve širi, pogled je sve lepši. Duboko u dolini vide se Lisine i selo Strmosten. Na sve strane, posebno prema Rtnju, koji se kao zid isprečio na horizontu, beskrajne šume. Ovo je jedan od najšumovitijih i najređe naseljenih delova Srbije. Nije čudo što su Pasuljanske livade, koje se vide s druge strane kanjona Resave, izabrane za jedan od najvećih vojnih poligona u bivšoj Jugoslaviji.
Laganim hodom stižemo do kamena na vrhu planine, koji je neko, bez ikakvog osnova u njegovom izgledu, nazvao piramidom. Tu zatičemo Desimira Perića iz Žagubice, koji na Beljanici čuva krave. Ima ih desetak. Pitam ima li zveri. Kaže da ima divljih svinja, poneko vidi vuka a „samo srećnici“ imaju priliku da sretnu medveda.
Pored „piramide“ na vrhu mala posuda od betona, puna drvenih štapova.
-A, to ja pravim za planinare koji ovde izlaze. Krenu bez štapova, pa se kližu. Ja im ovde dadnem štap da lakše siđu niz ove dve strmine ali ih zamolim da ih u podnožju šume ostave na stazi, kako bi se sledeći planinari, koji se penju ovamo, mogli sa njima poslužiti.
Nakon fotografisanja sa srpskom zastavom, istom onom čije je razvijanje na Dinari, 4. avgusta, izazvalo nerazumljivu histeriju desničara u Hrvatskoj, spuštamo se do tora u koji Desimir noću spraća krave. U njemu zatičemo i nekoliko dobro uhranjene teladi. Kraj tora je mala bajta, sklepana od svega i svačega, u kojoj čobanin spava a tu je i stara cisterna za vodu.
Na naše iznaneđenje, počašćeni smo hladnim pivom. Iako ovde nema električne energije, Desimir je na planinu izneo frižider. Sa svih strana ga je obložio sa po pet-šest tabli tankog stiropora. Jednom ili dva puta sedmično svojom „ladom nivom“ silazi u Žagubicu, u kupovinu. Pre povratka na planinu, piće i hranu stavi u zamrzivač da se dobro rashlade.
-Dok izađem ovde piće i hrana su još uvek vrlo hladni. Ovo pivo sam doneo pre dva dana i kao što vidite još je hladno.
Vadimo da jedemo kobasicu ali domaćin na sto iznosi lonac pun izuzetno ukusne čorbe od teletine.
Kod cisterne za vodu primećujem primerak „Velike Srbije“ nekadašnje novine Srpske radikalne stranke. Iz bog zna koje godine. Objašnjavam da sam nekad uređivao tu novinu.
-Znam Mariću, odmah sam te prepoznao ali nisam hteo da govorim. Sretali smo se. Ti si jedno vreme bio kordinator SRS za Braničevski okrug a ja sam vodio opštinski odbor radikala. Pametno si učinio što si prešao kod Vučića. Voja pravi previše gluposti.
Eto, zašto je svet mali. Popneš se na neku planinu i na njoj zatekneš starog partijskog druga, koji te počasti ručkom i pivom. Pitamo kako provodi vreme.
-Kad se ne bavim govedima a ima mnogo posla, posebno sad kad je u dve bare na kojima sam ih pojio nestalo vode, onda uđem malo na internet. Ali za to se moram popeti na vrh jer samo gore ima signal. Skupljam lekovito bilje. A i dosta čitam.
-Šta čitaš?
-Knjige. Juče sam završio „Besnilo“ od Pekića a sad od Milosava Samardžića čitam četiri toma „Ravnogorci govore“. Čitam i uživam u tišini. Nema ništa lepše nego naučiti slušati tišinu.
Za odmaranje na vrhu Beljanice izneo je i stolicu na rasklapanje. Ali su mu je ukrali.
-Izašla ovde dva mladića sa devojkama. Znam da su iz Krupaje i da rade u Austriji. One jedva stoje na nogama. Kad su krenuli nazad u džip su ubacili i stolicu. Poručio sam ovima iz Krupaje da mi pošalju novu stolicu. Kažu, pa ti što su je ukrali su već otišli u inostranstvo. Ne zanima me, vaši su.
Pisko navalio da plati ručak i piće, Desimir neće ni da čuje. Dejan Pavković pravi kompromis obećanjem da ćemo u toku leta ponovo doći u posetu, ali u automobilu, putem od Žagubice, doneti mezu i gajbu ladnog piva.
Još jednom se penjemo na vrh planine i uživamo u pogledu. Na vrhu planina je veoma prostrana. Za razliku od padina uz koje smo se popeli ovde su velike površine pokrivene četinarskom šumom. U daljini se naziru Ovčar i Kablar, Kopaonik, Stara i Suva planina....
Povratak niz veliku strminu, do izlaska na šumski put, je jedva malo lakši nego uspon. Dok se kližemo i dočekujemo na okolna stabla, žalimo što nismo poneli po jedan Desimirov štap.
Na klupi kod bunara zatičemo Žicu, raspoloženog vlasnika ranča „Mečija leska“. Iz bunara izvadio kantu vode i u njoj hladi „sto godina staru“ rakiju.
-Taman da ne pijem sam. Došli ste kao naručeni. Ni vodu nije dobro sam piti, a kamoli rakiju.
Uskoro nam se pridružuje još jedan meštanin, koji je u planinu izašao traktorom, po seno. Nakon pola sata odmaranja, uz razgovor i rakiju, nastavljamo silazak prema Lisinama. Odlučili smo (i pogrešili) da ne idemo planinarskom stazom, već šumskim putem, pa pešačenje traje duže nego što smo očekivali. Ipak uživamo u bukovoj i hrastovoj šumi, koju na nekoliko mesta presecaju mali potoci. Suša je velika i dugo traje, pa je voda u njima skoro presahla.
U Lisinama prvo posećujemo objekat u kojem su Pavković i njegov otac Milan nekad držali restoran. Objekat jelep ali napušten a po dvorištu oko njega pase dvadesetak dobro uhranjenih ali previše prljavih ovaca. Posle idemo u restoran Pećina, kod čuvenog vodopada Veliki buk. Tu upoznajem dve Marije, jednu iz Beograda, drugu iz Novog Sada, sa kojima pravim seriju fotografija ispred čuvenog vodopada.
Nakon pola sata fotografisanje ponavljam i sa dve sestre iz Krupaje. Aleksandra i Katarina iz sela Milanovca, u kojem se nalazi čuveno krupajsko vrelo. Jedna crnka, druga plavuša a obe lepe kao vodopad i Beljanica zajedno. Sad žive u Beogradu. Obe su muzički obrazovane, Aleksandra je završila srednju muzičku školu, deset godina je svirala klavir. Katarina se bavi izradom i prodajom korseta. Ako sam dobro napisao.
Dok sam ja uživao praveći fotografije lepog vodopada i još lepših devojaka, dva Dejana su se opredelila da uživaju u hladnom špriceru.
Lisine su prava turistička atrakcija. Poslednjih godina izgradilo se i nekoliko novih i atraktivnih ugostiteljskih objekata, sa sobama za spavanje. Vlasnici se žale da je ovog leta poseta mnogo slabija nego lane.
Prošlog leta su zbog epidemije korona granice bile zatvorene, pa su Srbi većinom letovali u Srbiji. Sad svi navalili u Grčku i Crnu Goru. A ovaj raj im „pred nosom“.
Ugostitelje i turiste najviše nervira što u Lisinama, osim u jednom delu doline, kod planinarskog doma i restorana „Lepo mesto“, nema interneta. Na Nikoli Nikoliću, predsedniku opštine Despotovac i njegovim saradnicima je zadatak da, u saradnji sa operaterima mobilne telefonije, što pre otklone taj nedostatak.