fbpx
Skip to main content
Dušan Marić, Besna kobila

POZDRAV SA BESNE KOBILE (1923) I IZ PROHORA PČINjSKOG: Manastir ove godine proslavlja 950 godina i čeka nove ktitore

Foto: Dušan Marić
Manastir ove godine obeležava 950 godina postojanja, pa su i država i vernici malo, narodski rečeno, odrešili kesu.

Na put polazimo u pet ujutro. Velika Plana nas ispraća sa vedrim nebom na čijim se krajičcima, tamo negde iznad Homoljskih planina, naziru prvi znaci zore. Dejan Pavković poneo je posebno ozvučenje. Kao da idemo na svadbu. Glasanjem, jednoglasno, donosimo odluku da putovanje započnemo i ozvučenje isprobamo uz nama trojici omiljenu pesmu Gocija Ristića "Samo jaki pobeđuju".

TUGA! PREMINUO PROTA RAJKO: Izgubio bitku sa koronom

TUGA! PREMINUO PROTA RAJKO: Izgubio bitku sa koronom

ŽIVOT ILI SMRT: Da li je opasno piti lekove kojima je istekao rok trajanja?

ŽIVOT ILI SMRT: Da li je opasno piti lekove kojima je istekao rok trajanja?

VUS, ŽUČ, LIS... Srbija vrvi od mesta sastavljenih od SAMO TRI SLOVA, a za neke od njih sigurno niste nikada čuli

VUS, ŽUČ, LIS... Srbija vrvi od mesta sastavljenih od SAMO TRI SLOVA, a za neke od njih sigurno niste nikada čuli

Na autoputu prema Nišu malo automobila. Što zbog zore, što zbog korone. Život nije stao, ali se najveća srpska saobraćajna žila kucavica sve teže rve sa vanrednim stanjem izazvanim širenjem zaraze. Svanulo je kad smo stigli do Grdeličke klisure. Opet se iznova divimo izgledu saobraćajnice, posebno reljefnim potpornim zidovima koji se dižu uz strme strane i tunelima koji izgedaju kao lepo ukrašene dvorane.

Dejan Pisarević Pisko komentariše da je ovo najveći spomenik koji je Vučić sebi podigao. Kroz tunel "Manojle" prolazimo uz pesmu Zehre Barjaktarević "Za nas dvoje više nema pomirenja". Snimamo nju i sebe i, ubeđeni kako se pevanjem nismo obrukali, snimak objavljujemo na Fejsbuku. Ako je suditi po 1500 pregleda, nismo pogrešili.

Pre Vranjske banje skrećemo prema Krivoj Feji, selu u podnožju Besne kobile. Prolazimo kroz Korbevac, Klisuricu i Nesvrtu. Legenda kaže da je u ovom kraju živela lepa devojka koja je volela konje. Kao da postoji devojka koja nije lepa. I koja ne voli konje. Jednom je uzjahala kobilu koja je počela tako da se propinje, kao da je besna, da je devojka pala, povredila kičmu i ostala "kriva". Otud kraju ime Kriva Feja, a planini Besna kobila.

      Selo ima oko 300 domaćinstava. Kao i većina sela u rubnim područjima Srbije odaje tužnu sliku odumiranja i zapuštenosti. Poznato je po rudniku olova i cinka, kojem je novi vlasnik nadenuo zanimljivo ime "Blagodat". Za njega sigurno jeste, ali valjalo bi čuti i mišljenje rudara.  

Put kojim se penjemo uz planinu je krivudav, sa mnogo serpentina, ali je kolovoz u iznenađujuće dobrom stanju. Zaustavljamo se na 1.480 metara nadmorske visine, ispred planinarskog doma. Naš domaćin Dejan Manić, iz Turističke organizacije Vranja, koja upravlja objektom, insistira da se prvo smestimo i doručkujemo, međutim, zbog straha od magle i mećave, koja polako počinje, odmah krećemo u uspon na vrh planine.   Pavković dobrodušno gunđa da ćemo i ovu planinu osvojiti gladni. 

 Kad ustanu, normalni ljudi prvo popiju kafu i doručkuju, pa tek onda nešto rade, a ti nas teraš da se i uz ovu planinčugu penjemo i gladni i žedni. 

Do vrha planine izgrađen je dobar put, kojim mogu i automobili, pa je uspon lak. Prva tri-četiri kilometra idemo kroz šumu. Prvo pojas bukove, a zatim crnogorične šume. Zbog snažnih vetrova, bukova stabla su uglavnom kriva, kvrgava. Kao i kod većine drugih planina ove visine, poslednji kilometar je golet. Rominja sneg. Već je formirao pokrivač od desetak centimetara. Okolne kotline su popunjene gustom maglom. Najžalije nam je što zbog nje nećemo moći da vidimo Vlasinsko jezero. Ali, svejedno, pogled je lep. Posebno na susednu planinu Vardenik i njen najviši vrh Veliki Strešer (1876).   Na vrhu planine nalaze se repetitori i prateći objekti, među kojima je i kuća za obezbeđenje. Kucamo na vrata. Otvara sredovečan čovek i, nakon što se pribrao od iznenađenja, ljubazno nam objašnjava da moramo da se udaljimo, jer je ulazak u objekat zabranjen. Tako da od planirane rakije na vrhu Besne kobile nije bilo ništa.  Popićemo je tek po povratku u planinarski dom. Naše konačište. Dočekuju nas upravnik doma Omer Tahiri i Miloš Stojiljković, turistički vodič. Kraj vatre uz kaminu, uz dobru šljivovicu i pečenu svinjetinu, uživamo u restoranu urađenom u etno stilu, u kojem ima mesta za 80 gostiju. A bogami se dobro i zapevalo, u čemu je prednjačila Sonja Maksimović iz Vranja. Ako sam dobro zapamtio.  

Dom je izgrađen 1950. ali je pre deset godina proširen i renoviran. Umesto dotadašnje dve velike sobe, kolektivne spavaonice, sa po 40 kreveta, objekat sad ima 14 soba, sa po 3-4
ležaja. Svaka soba ima kupatilo i televizor. Potrefilo se da kroz našu prolazi široki ozidani dimnjak tako da smo cele noći morali da držimo otvoren prozor.

Sledećeg jutra krećemo za manastir Prohor Pčinjski. Idemo preko Preševa i Reljana, sela sa 500-600 stanovnika. Uglavnom Albanaca. Na izlazu iz sela, s desne strane puta, nailazimo na
spomenik pripadnicima 78. motorizovane brigade VJ koje su 15. aprila ubile rakete zločinačke NATO alijanse.   Prepisujem tekst sa spomenika. Pripadnici haubičko-artiljerijskog diviziona 122 mm: major Ljubisav Stojanović, kapetan Dragan Lukić, stariji vodnik prve klase Željko Alar, desetar Dimče Stamenov i vojnici Aleksandar Popović, Slobodan Mirković i Ninoslav Milinkov. I dodajem ono što ne piše na spomeniku: ovi Srbi, ni krivi, ni dužni, ubijeni su zato što su branili svoju zemlju. Od agresije koju su pokrenuli zločinci na čelu sa moralnim droljama Medlin Olbrajt i Bilom Klintonom.

Odajemo počast paloj braći i nastavljamo da se vijugavim putem penjemo uz planinu Rujan. Predeo pustih pašnjaka, na kojem na preševskoj strani nismo videli ni jedno stado. Polja ostarele trave, koju već decenijama ništa ne pase, tu i tamo prošarana makijom, šipkom, glogom i ponekim šumarkom. Posle petnaestak minuta vožnje stižemo na rujanske kose, koje dele preševsku i kumanovsku
dolinu. Na sedlu, prostranim zaravnima, ispod kojih se, prema granici sa Starom Srbijom i novom Makedonijom, prostiru belogorične šume, smestilo se nekoliko manjih sela. Sa starim, ruševnim, kućama u kojima uglavnom niko ne živi.  

Prvo na koje nailazimo je Svinjište. Gornje i Donje. Pominje se još 1570. godine, u popisu stanovništva vranjskog kadiluka. Nekad je to bilo veliko selo, sad u njemu, kako smo čuli, ž ivi najviše dvadesetak ljudi. Uglavnom starijih. Iz Svinjišta su rodom Stojče Đorđević, sveštenik koji služi u Crkvi svetog proroka Jeliseja u Donjoj Livadici i njegov rođak Stojanče, bivši odbornik u Skupštini opštine Velika Plana, koji sad živi u Markovcu. Zovemo Stojčetovu kćerku Dragicu. Ne veruje gde se nalazimo. Kaže, noćas je sanjala Svinjište i celo prepodne joj se taj san i slike iz očevog rodnog kraja motaju po mislima. Dok fotografišemo prema nama besno lajući trči nekoliko pasa. Ne znamo da li su ljuti ili se raduju što nas vide. Pisko je oduševljen predelima kroz koje prolazimo ali i tužan što su pusti.

- Razmišljam koliko je nekad ovde bilo života, priče i pesme. Koliko je stada ovaca paslo po ovim kosama. I koliko je ovakvih sela u Srbiji. Više od hiljadu. Kad dođeš u neko od njih, čovek se prosto obraduje kad čuje lavež pasa ili vidi dim iz dimnjaka. Znak da život još nije potpuno zamro.  

Posle dva kilometra, u ataru sela Sebrat, nailazimo na dvoje čobana. Zorica Stoilković i Boban Stošić. Skromni ljudi koji se pomalo stide stranaca i kako kažu "svoje sirotinje". Da su znali da će naići novinari, pa još ih i slikati, lepše bi se obukli. Ona čuva četiri krave, on četiri koze. U njihovom selu ima još desetak kuća čije se ognjište nije ugasilo.

- Još koju godinu, pa od Preševa do Prohora Pčinjskog, što se srpskih sela tiče, života će biti samo u Spančevcu. To je veće selo, sa nekoliko stotina kuća.

Pozdravljamo se sa Zoricom i Bobanom i nastavljamo put ka Prohoru Pčinjskom, u kojem počivaju mošti istoimenog svetitelja. Spuštamo se u Spančevac, gde izlazimo na put Bujanovac - Prohor Pčinjski - Kumanovo. Put se ponovo penje na kose, a zatim naglo spušta u dolinu reke Pčinje. Država je početkom ove godine rekonstruisala poslednjih nekoliko kilometara puta do manastira pa je spuštanje niz brojne oštre krivine i strme strane manje rizično nego prošli put, kad sam ovde dolazio sa Draganom Trajkovićem i grupom Srba iz njegovog Reljana. Pred manastirom zatičemo nekoliko automobila, a u crkvi samo Slađanu Stošić, medicinsku sestru iz Vranja. Kaže da je bila obolela od korone pa došla da se pomoli bogu i zahvali što je kroz to iskušenje prošla bez težih posledica. 

Prvobitnu građevinu, jednobrodnu crkvu manjih dimenzija, sagradio je vizantijski car Roman Diogen, na molbu svog duhovnika, kasnije svetitelja Prohora Pčinjskog, koji mu je prorekao da će biti car. Danas je to kompleks, sa crkvom i dva ogromna konaka. Izgradnju većeg je sredinom 19. veka finansirao trgovac iz Vranja Vasilije Pogačarević, a drugi je dar kralja Petra. Od Romanove crkve ostala je samo jedna ćelija, deo nekadašnje kapele, u kojoj se nalaze mošti Prohora Pčinjskog. Zapravo, mošti su uzidane u zid te ćelije i do njih vodi samo jedan otvor širine manje cevčice. Zid ispod otvora i pod oniske ćelije su prekriveni nekom tečnošću. Crkva tvrdi da je to sveti miro, koje se toči vekovima unazad pa je svetitelj nazvan i Mirotočivi.

Manastir je više puta paljen i obnavljan. Sadašnja crkva je sagrađena od 1898. do 1904. godine i to tako da je obuhvatila sve sačuvane ostatke hramova koji su ranije postojali na tom mestu. Na jednoj od brojnih ploča koje su postavljene na zidovima kompleksa piše da su ktitori manastira vizantijski car Roman Četvrti Diogen (1070. godine), kralj Milutin Nemanjić (1320), kralj Aleksandar Obrenović (1898) i kralj Petar Prvi Karađorđević (1913. godine). Međutim, pisani tragovi pominju najmanje još nekoliko dobročinitelja koji su uložili svoj novac i vreme da bi svetinju podizali iz pepela.

 Manastir ove godine obeležava 950 godina postojanja, pa su i država i vernici malo, narodski rečeno, odrešili kesu. Kraljev konak je obnovljen, a uskoro treba da počnu radovi na restauraciji unutrašnjosti crkve. Naime, zbog vlage, na pojedinim zidovima, posebno na svodu kupola, malter na kojem se nalaze freske je počeo da otpada. Pa eto lepe prilike nekom od srpskih tajkuna da pomognu radove, svom narodu vrate bar deo novca koji su stekli na njegovoj grbači i spasu svoju dušu.   

SD društvo

SD kosovo

SD info

SD izbori 2020

SD hronika

SD svet

SD sirija

SD naoružanje

SD region

SD vojvodina

SD srpska istorija

SD beograd

Vremenska prognoza
Clear sky
1 Beograd