POZDRAV SA MALE PLAZENICE (1556) I VELIKE ŠULjAGE (1517): Susret sa lepom prirodom i tužnim ratnim uspomenama
Kako smo i ujutro vagali prednosti i mane jedne i druge ture, dilemu sam rešio ovim pitanjem:
NAJNOVIJI PODACI! Još 3.823 pozitivnih, preminulo 49 osoba: Građanima stiže paket vitamina
SUTRA ĆE SE ZABELETI I BEOGRAD: Srbija pod pahuljama, nekoga će obradovati i 25 centimetara snega!
VAKCINACIJA USLOV ZA PUTOVANJE? Jedna zemlja bliska Srbiji uvela nova pravila i obaveze za sve putnike
-Bogoljube, da li je lepše u jednom danu osvojiti dve ili jednu đevojku?
-Pa bolje dve. Ako se može.
Može. Krenuli smo prema Bugojnu. Prevagnulo je i to što je dan bio vedar pa sam očekivao da ću sa Plazenice moći napraviti lepe fotografije panorame Kupresa.
Mala Plazenice se uzdiže okomito iznad grada i svojim padinama povezuje Stožer i Veliku Plazenicu. Kako iz Kupresa puca lep pogled na južnu stranu planine komunisti su osamdesetih godina na njoj, ispod samog vrha, postavili veliki kameni natpis TITO. Koji se video sa više kilometara udaljenosti. Tito umro, Jugoslaviju ubili a kupreški Hrvati iskoristili priliku što je posle rata Kupres pripao njima, pa na tom mestu „izvezli“ veliku šahovnicu. I tako naružili planinu, pretvorivši je u politički bilbord.
Automobil ostavljamo ispred tunela na Kupreškim vratima. Iako je temperatura tog jutra bila sedam-osam stepeni ispod nule, skidamo sa sebe suvišnu garderobu, da bi se što lakše kretali i manje znojili.
Krajem oktobra i početkom novembra 1994. Bogoljub je bio u četi koja je držala front na Kupreškim vratima, prema muslimanskoj vojci. Kategoričan je da su tih dana postavili mine s obe strane tunela. Zbog toga odlučujemo da na vrh udarimo pravo kroz šumu, prečicom.
Očekivali smo lakši uspon. Ispostavilo se da je planina mnogo strmija nego što izgleda. A mi smo i preterano žurili. Put nas je vodio kroz gustu bukovu šumu, prošaranu smrčom i prekrivenu debelim slojem lišća. Po izlasku na sedlo planine zatekli smo manji sneg, išaran brojnim tragovima divljih životinja.
Nailazimo na nekoliko rovova iz Drugog svetskog rata. U julu i avgustu 1942. srbijanski i crnogorski proleteri, te krajiški partizani na jednoj i domobrani i ustaše na drugoj strani su vodili žestoke borbe oko Kupresa, u kojima je poginulo ili ranjeno blizu 1.000 ljudi. Dva rova su iz poslednjeg rata.
Na vrhu planine nas je dočekao lep pogled na Kuprešku visoravan, od Velikog Vitoroga, preko Malovana, do Raduše i Stožera ali i razočarenje zato što su se iznad Kupresa i polja još povijali pramenovi magle pa od očekivanih jasnih fotografija nije bilo ništa. A i zubato jesenje sunce bilo je pravo u objektiv kamere. Na vrhu širimo srpsku trobojnicu.
Verovatno jedinu koja je ikad razvijena na ovoj planini.
Prvi put na Maloj Plazenici sam bio početkom leta 1993. U danu kad sam preživeo dva pokušaja ubistva. Pre toga, zajedno sa Dušanom Žderom, bio sam u Drvaru, u komandi Drugog krajiškog korpusa VRS, gde smo zahtevali smenu komandanta 7. kupreške brigade pukovnika Grujića. Nezadovoljstvo vojske i svih struktura u Kupresu njegovim ponašanjem bilo je veliko ali ja sam prvi otišao kod njegovih pretpostavljenih i tražio smenu.
Grujić je saznao za naš boravak u Drvaru i sledećeg jutra me pozvao na razgovor. Ali nije me primio u operativnoj sali nego u sobi na spratu, koju je koristio kao privatni stan. Čim sam ušao počeo je mi ispred nosa maše škorpionom, preteći da će me ubiti.
Koji dan kasnije moja jedinica je naprasno upućena na teren. Meni je naređeno da ostanem u gradu. Zbog Grujićevih pretnji i procene mojih vojnika da one nisu nimalo bezopasne, odlučili smo da sa mnom ostane i Milan Milišić. Tog dana, dok smo prolazili ulicom kraj Tikine kafane, na nas je pucano sa Čardačice, nakon čega smo se sklonili u stan.
Nepunih pola sata nakon toga dolazi kurir i zove me u komandu. Milan ide sa mnom. Tamo nam kažu da je u gornjem delu grada, ispod Male Plazenice, jutros viđena grupa ustaša i da nas dvojica idemo da pretresemo šumu na vrhu planine. Kad smo izbili na golet na vrhu Plazenice na nas je otvorena žestoka puščana vatra. Srećom, ni jedan metak nije pogodio.
Osmatranjem iza kamena za kojim smo našli zaklon uočili smo da na nas puca grupa vojnika iz jedne razvale u Ratkovinama.
Po silasku u Kupres otišli smo u komandu i zahtevali razgovor sa pukovnikom Grujićem. Odlučio sam da mu stavim do znanja da i ja znam da pucam. Dežurni oficir kaže da je komandant u lovu. Diverzantska ustaška grupa upala u grad a komandant brigade otišao u lov. Zanimljivo.
-Gde lovi?
-Tamo negde u Ratkovinama.
Sve nam je bilo jasno. Upad ustaša je izmišljen. Da smo Milan i ja tog dana ubijeni na Plazenici zvanična verzija bi bila da je u pitanju greška, sticaj nesrećnih okolnosti. Grujić i policajci u njegovoj pratnji su pomislili da su na vrhu planine ugledali navodne ustaše, zapucali...i stvar je čista.
A moja jedinica je upućena na teren da ja na Plazenicu, u potragu za „diverzantskom grupom“, ne bih mogao uputiti nekog drugog. Desetak dana kasnije Grujić je smenjen sa mesta komandanta brigade.
Bogoljubov i moj silazak niz planinu bi se pre mogao nazvati klizanjem po lišću i trčanjem. Žurili smo ponajviše zato da se ne bi prehladili jer smo bili mokri od znoja. Nije ni čudo, uspon i silazak trajali su koji minut više od sat vremena. Kod automobila smo se presvukli i krenuli prema Bugojnu. Uz Halida Bešlića i njegovu „Hej zoro ne svani“.
Zaustavili smo se pod Velikom Šuljagom, na ulasku u Koprivnicu. Preko puta punkta za zimsko održavanje magistralnog puta Kupres – Bugojno. Kao i uz Plazenicu, u uspon krećemo bez hrane i vode. U prvoj šumi nailazimo na nekoliko oronulih kamenih zidina. Ostaci nekadašnjih vikendica. Koprivnica je izuzetan krajolik. Turski putopisac Elvija Čelebija je zapisao da je to najlepši predeo koji oko može videti u celoj osmanskoj imperiji.
Kad je nakon Berlinskog kongresa, 1878. godine, BiH pripala Austro-Ugarskoj u Koprivnici je izgrađeno više desetina kuća za odmaranje, uglavnom vlasništvo bečkih bogataša.
Šest-sedam decenija kasnije u ovoj bajkovitoj dolini sagrađena je velelepna trospratna vila za Josipa Broza Tita. Vikendice su stradale između prvog i drugog svetskog rata a Titova vila u ovom poslednjem.
Od prelepe zgrade, koja na livadi okruženoj beskrajnim četinarskim šumama izgleda kao veliki beli cvet, ostali su samo goli zidovi. Braća sve složno opljačkala. Prvo Srbi, a od oktobra 1994. muslimani. Sad u salonima gde je Tito primao Gadafija i ostale ugledne goste čobani spraćaju ovce. A na ravnom krovu objekta izrasla je prava šuma.
I ovde je uspon teži od očekivanog. Ponestaje i snage. Žalimo što nismo poneli ništa od hrane. Srećom, posle 300-400 metara uspona naišli smo na mukinju, čiji plodovi nisu bili ni opali, ni stradali od mrazeva, pa smo se njima koliko-toliko okrepili.
Dok smo se odmarali kraj mukinje, Bogoljubu zvoni telefon. Zove moj brat od strica Vlade. Kad je čuo gde se nalazimo, rekao je da smo dokone budale i upozorio nas da po livadi na sedlu ispod vrha ima mina. Tvrdi da je on učestvovao u njihovom iznošenju na planinu. Zato po dolasku do livade idemo desno od nje, preko kamenja.
Na Šuljagi i oko nje vođene su višemesečne borbe između srpske i muslimanske vojske. Posebno u martu 1994. godine. U okolnom šumskom prostranstvu, od čije lepote zastaje dah, za četiri ratne godine poginulo je i ranjeno više od sto mladića. Nečijih sinova, braće, očeva...
Procenjuje se da je pre rata u ovom planinskom raju, koji je bio najomiljenije Titovo lovište, paslo više od 1.000 primeraka razne divljači. Među njima oko 300 medveda. Većina tih nedužnih stvorenja ubijena je od strane pripadnika VRS ili je stradala u minskim poljima. Naravno, svoj doprinos ovom zločinu, svako ispred i iza svoje linije fronta dali su i muslimanski i hrvatski vojnici.
Na vrhu Velike Šuljage nalazi se manja zaravan, livada. Na njoj smo 16. marta 1994. godine moji izviđači i ja zaustavili muslimane koji su tog jutra, napadom iz pravca Bugojna, zauzeli Malu Šuljagu, Lukića Livade i Šipin Most, nanoseći nam velike gubitke. O tim vremenima danas svedoče samo tri rova, od kojih je jedan, sudeći po trulim drvenim gredama, služio i kao zemunica.
Dolinu Vrbasa pritisnula teška magla. Da nije nje, odavde bi se Bugojno, Donji Vakuf i okolna sela videli „kao na dlanu“. Preko tog mora od magle u nebo se uzdižu Vranica, Zec planina, Komar, Vlašić, Kalin....U daljini se bele Prenj i Čvrsnica. Nešto bliže Raduša i Siver. A nama „na dohvat ruke“ Stožer i dve Plazenice.
Nakon kraćeg odmora kod kamena koji označava vrh planine, produžili smo niz oštri greben, sa željom da se nadnesemo nad Malu Koprivnicu, Ivik, Plato i druga mesta na kojima smo pre dve i po decenije vojevali. I zauvek se opraštali od Stojana Knežića, kapetana Zorana Jeftića, Marka Bajila, Mirka Vavana, majora Nikole Kokošara...
S obe strane grebena planina se naglo obara. Sa severne strane je gusta četinarska i bukova šuma, sa južne strane su stene koje se obrušavaju u dolinu, prema putu Kupres – Bugojno.
Kad sam došao na stene na koje sam 16. i 17. marta 1994. „isterao“ (pokojnog) Dragana Marića Cunija da sa njih mitraljezom, čuvenom osamdesetčetvorkom, tuče muslimanske vojnike ispod stena i podrži napad naše izviđačke čete na Malu Koprivnicu i Osmanaginu kosu, nagnuo se i pogledao u ambis, na trenutak mi se zamantalo pred očima.
Dok sam ja fotografisao, Bogoljub je požurio nazad. Nažalost nije krenuo putem kojim smo došli, već prečicom, niz jednu strmu vododerinu, koja se kao levak spušta niz južnu stranu planine. Lakomisleno krećem za njim. Već posle nekoliko desetina metara nailazimo na odrone kamenja, koje beži ispod nogu i obrušava se niz sve veću strminu. Na dnu levka sa obe strane velike stene.
Slutim da je ispod ponor i da od našeg brzog silaska na magistralni put neće biti ništa. Kažem Bogoljubu da sedne i odmori a ja oprezno, korak po korak, hvatajući se za travu i kamenje koje uporno beži ispod nogu, nastavljam da se spuštam. Nažalost, moja slutnja je bila ispravna. Ispod mene je bila okomita litica.
Morali smo nazad. Do vrha planine. Zbog kamenja koje se stalno otiskuje ispod nogu, dogovaramo se da ne idemo jedan iza drugog, već da se razdvojimo i krenemo uz dva različita odrona, razdvojena stenama. Bio je to baš težak uspon. Mnogo teži od uspona uz poslednjih nekoliko stotina metara Čvrsnice. Mučila me je žeđ, imao sam osećaj da mišići na nogama pucaju od napora...A kad se iz pravca kojim je otišao Bogoljub začula velika lomljava od odrona kamenja, osetio sam i strah.
Zovem ga što mogu glasnije, nema odgovora. Deli nas zid od stena ali računam da bi trebao da me čuje. Razmišljam šta da radim. Šta ako je povređen? Odavde ga je skoro nemoguće izvući.
Koji me je đavo terao da čoveka vučem u ovu vrlet? Po usponu na vrh grebena, nadnosim se nad Bogoljubovu levak. Laknulo mi je kad sam ga ugledao kako se, negde na pola puta, rukama hvata za busenove trave i bori sa strminom. Viče da je dobro, samo je malo ogreban od šiblja za koje se uhvatio da ga kamenje koje se ispod njega pokrenulo ne ponese sa sobom.
Na severnoj strani srta, u šumi, ima snega ali smo odlučili da trpimo žeđ. Da nas ovako vruće hladan sneg ne preseče. A i da ne kvarimo merak uz kojih ćemo, kad siđemo u Bugojno, žeđ gasiti pivom.
Na povratku niz planinu smo susreli dve srne i jednog lovca iz Bugojna, u društvu sa dečakom, verovatno njegovim sinom i psom koji je uporno kidisao na nas dvojicu.
-Ovaj kao da zna da smo bili u neprijateljskoj vojsci – uz smeh komentariše moj saputnik.
Do polazne tačke u podnožju Šuljage smo stigli mrtvi umorni. I mokri kao da nas je neko upravo iz vode izvadio. Pre nego što sam ga ubacio u gepek automobila, čak i džemper sam morao da zacedim.
Nakon toga smo se spustili u Bugojno i ručali u restoranu „Babilon“. Trebala su mi dva piva naiskap da bih ugasio žeđ. U suton se vraćamo prema Kupresu i Šemenovcima.
Na izlazu iz Kupresa, kod Ivanovog jezera, sačekuje nas veličanstven prizor zalaska sunca. Nebo od Malovana, preko Procipa i Kurljaja kao da se zapalilo.
Zaustavljam automobil ispred jedne kuće. Da fotografišem. Pred kućom čovek, radi nešto oko automobila. Gleda nas nekoliko trenutaka pa žurno odlazi u kuću i vraća se sa flašom rakije.
Prepoznao sam ga tek kad mi je rekao da se zove Hrvoje Ćosić. Zajedno smo išli u gimnaziju. Bio je simpatija mnogim učenicama.
-Hajde braćo Srbi da popijemo po jednu.