POZDRAV SA RADUŠE: Planina sa koje pogled puca od Dinare do Zelengore
U subotu uveče 27. juna, dok uz prijatno predvečerje, u dvorištu roditeljske kuće u Šemenovcima kod Kupresa pijemo rakiju, između mene, mog mlađeg sina Marka i brata od tetke Pere Krndije, pada dogovor da se sutradan, u čast velikog srpskog nacionalnog praznika Vidovdana, ispnemo na neku od bosansko-hercegovačkih planina.
U konkurenciji su Cincar (2006), Šator (1872) i Raduša (1956) a nakon kraće razmene mišljenja izbor pada na poslednju planinu. Raduša se nalazi na jugoistočnom rubu Kupreške visoravni i zahvata delove kupreške, bugojanske, gornjovakufske i prozorske opštine.
Najbliže nam je da se na nju popnemo iz pravca kupreških sela Vukovska i Bućovače. Međutim, oko doline koja u podnožju Raduše Vukovsko polje spaja sa dolinom Rame u poslednjem ratu su postavljena brojna minska polja a niko od mojih ratnih saboraca iz Vukovska, koji poznaju njihov raspored, se ne nalazi u selu, pa pada odluka da do Idovca (1956), kako se zove najviši vrh planine, idemo zaobilazno, preko Bugojna i Gornjeg Vakufa.
TODOR JEDVA PREŽIVEO NAPAD SRNDAĆA: Video sam kako OŠTRI ROGOVE i znao da je vrag odneo šalu (FOTO)
OTKRIĆE SVETSKIH RAZMERA U SRBIJI: Arheolozi u čudu, u malom srpskom selu otkrivene figure stare 7.000 godina (FOTO)
SELO POTPEĆ JE NAJPOSEĆENIJE U VREME POSTA: Reka Petnica je jedinstvena iz ovog razloga (FOTO)
Krećemo oko deset pre podne. Dan pravi letnji, na nebu tek nekoliko belih oblaka, koji su tu da ulepšaju horizont. Put nas vodi preko Blagaja, Zlosela i Kupresa. Oko nas beskrajno prostranstvo Kupreškog polja, koje se šareni od planinskog cvijeća. Kao da je neko posadio i izmešao bezbrojne plantaže narcisa, maslačka, bele rade, jablana...
Na Kupreškim vratima, nakon prolaska kroz tunel, zastajemo da fotografišemo Veliku Plazenicu i Demirovac (1765), na kojima je u jesen 1994. godine borbena grupa VRS kojom sam komandovao vodila borbe protiv delova nekoliko muslimanskih brigada, koje su nastojale da se iz bugojanske kotline uspnu na plazenički plato i Kuprešku visoravan.
Pred nama beskrajne crnogorične šume Vučjaka, Koprivnice, Crnog Vrha, Stožera...Pada mi na pamet čuveni turski putpopisac Elvija Čelebija (1611-1682), koji je zapisao da nigde u turskoj carevini ljudsko oko ne može videti tu lepotu kao kad od Kupreških vrata pogleda na Koprivnicu, u pravcu Male Šuljage i Prusca.
Kraj nas promiču čuveno Titovo izletište Koprivnica, Velika Šuljaga, Debela kosa, Ivik...Sva ta mesta su u poslednjem ratu bila poprište bitaka između srpske, s jedne i hrvatsko-muslimanske vojske, s druge strane. Do oktobra 1994. godine nizali smo pobede a posle toga uglavnom poraze.
Na Markovoj okuci, ispod Velike Šuljage, zastajemo kraj spomenika u Kožvaricama. Na mestu gde su Hrvati, uz nesebičnu pomoć muslimana, u leto 1941. godine dovodili srpski narod, uglavnom žene i djecu, iz Livna, Kupresa i Bugojna i tu ih bukvalno kasapili noževima. Beremo cveće i stavljamo na spomenik, kraj kojeg palimo i svijeću za pokoj nevinih duša.
U Čipuljiću svraćamo do Vučića kuća. Kuće predsednika Srbije Aleksandra i njegovog oca Anđelka srušene. Zidine zarasle u drveće. Na kući Anđelkovog strica Drage, koja je takođe zapaljena u ratu, pa obnovljena, velika tabla da se kuća prodaje. Drago, poslednji Vučić u gradu na Vrbasu, je umro krajem prošle godine.
Dvorište zaraslo u veliku travurinu iz koje prkose neorezane ruže okićene crvenim cvetovima. Tri stabla višanja se povile pod teretom roda, koji nema ko da ga bere. Pravim nekoliko fotografija i šaljem Aleksandru. Znam koliko mu je teško što mu je očevina opustela, što u Bugojnu ima samo stotinak Srba. A bilo ih je skoro 10.000.
Nastavljamo. Usput sinu pokazujem gde su kuće doktorke Željke Lalić, Dušana i Marice Lukić, Bugojana koje je ratni vihor, kao i mene, doneo u Veliku Planu. Nekadašnje kuće.
Marko i Pero me podsećaju da nismo doručkovali i da bi bilo dobro da nešto prezalogajimo. Ili da kupimo neku hranu za poneti. Međutim, pobeđuje moja, više puta potvrđena, teorija da je bolje da se penjemo gladni. Bićemo lakši i manje biti žedni.
Na izlazu iz Bugojna skrećemo na jug, uz reku Vrbas, ka Gornjem Vakufu. Tu i tamo oko puta ljudi kose travu i kupe seno. Na nekim zgradama u Vakufu fasade još uvek izbušene od metaka i gelera. Ovde su Hrvati i muslimani godinu dana vodili ogorčene bitke, za svaku ulicu, za svaku kuću. Hrvati su bili nadmoćni u artiljeriji, muslimani u ljudstvu. Klali se godinu dana, masovno ginuli a onda se ujedinili i, kao i 1992. godine, zajedno udarili na Srbe na Kupreškoj visoravni.
Međutim posle rata nisu mogli da se dogovore čak ni oko toga da li će se gradić i dalje zvati Gornji Vakuf ili će, na čemu su insistirali Hrvati, promeniti ime u Uskoplje, pa se sad zove Gornji Vakuf - Uskoplje. Još jedan spomenik ljudskoj gluposti i svom besmislu rata koji je vođen u BiH.
Kod benzinske pumpe ispod prevoja Makljen skrećemo desno i ulazimo u selo Pidriš. Nekoliko stotina metara iza sela čeka nas neprijatno iznenađenje - kraj asfaltnog puta. Na prvoj uzbrdici put izrovan bujicom vode. Pero predlaže da se vratimo i pokušamo zaobilaznim putem preko sela Zahum. Ipak, pažljivo vozeći, nastavili smo dalje.
Posle nekoliko kilometara kroz šumu, put nas vodi preko dva kilometra dugih a 500 metara širokih livada, sa svih strana okruženih četinarskom i bukovom šumom. Na desetom kilometru od skretanja sa puta Bugojno - Prozor stižemo do ski centra Raduša. Prelep motel, izgrađen u još lepšem ambijentu, zatvoren. Tu ostavljamo automobil. Sa sobom nosimo litar vode i pola litra rakije. Još dok sam kao dete sa ocem kosio travu na bezvodnom Blagajskom polju, gde nema ni drveta ni hlada, od šest ujutro do devet u veče, naučio sam da rakija umanjuje žeđ.
Na padini iznad motela sredovečni muškarac bere jagode. Kaže da je stražar na objektu. Objašnjava nam da nas čeka "dugo pešačenje". Oko tri i po sata. Imamo dva puta. Lakši, zaobilazni, koji je duži ali manje usporit i drugi uz skijašku stazu koja vodi pravo prema vrhu planine.
Iako je sunce upeklo u leđa, strmi uspon dužine od oko kilometar savladavamo za pola sata. Na vrhu uspona u susret nam dolazi džip, sa četvoricom putnika. Pitamo, koliko ima do vrha. Kažu, pola sata. Samo nemojte putem, idite levo. Sumnjivo nam da do vrha ima samo tako malo ali zaključujemo da ljudi nemaju razloga da nas lažu.
Ipak su nas prevarili. Trebali smo da nastavimo pravo. Kad smo se uspeli na prvi prevoj videli smo da je do vrha Raduše daleko, još nekoliko kilometara. Oko sat i po hoda. Ali nismo žalili. Jer, sa mesta na koje smo izašli pruža se veličanstven pogled na prelepo Ramsko jezero, jedno od najlepših jezera Evrope, koje se ne vidi sa Idovca, jer ga zaklanjaju padine planine.
Nakon fotografisanja silazimo nazad, na dobro utvrđeni put koji vodi prema vrhu planine a kojim bez problema mogu da prolaze sva terenska vozila.
Na nekih 1.500 metara nadmorske visine na Raduši je prostrana zaravan, prekrivena livadama, na čijem kraju se nalazi Raduški kamen. Mislim 6. juna 1992. godine izviđači 7. kupreške brigade VRS iz Vukovska su se uspeli na planinu i kod Raduškog kamena izvršili diverziju u kojoj su ubili četvoricu oficira HVO.
Na livadama desno od puta ogromno stado ovaca. Procenjujemo da ih ima 700-800. Za razliku od slične situacije prilikom uspona na Karpate, kad su nas napadali čitavi čopori planinskih pasa, ovi i ne laju. Leže i mirno nas posmatraju.
Kod pretposlednjeg prevoja na putu do vrha planine nailazimo na prve rovove, koji su ostali iz poslednjeg rata. Na vrhu prevoja spomenik sa tekstom „Na putu do hrvatske slobode 1972-2002. Očigledno, podignut je u znak sećanja na grupu od 19 ustaških terorista koja je 1972 godine iz inostranstva ubačena na Radušu da digne ustanak hrvatskog naroda protiv "komunističke diktature i za ponovno stvaranje NDH". Grupa je likvidirana ali nije i klica mračne ustaške ideologije.
U vreme navodnog kumunističkog terora "porobljeni" Hrvati su radili u svojoj zemlji, solidno živeli i zarađivali a otkako su „oslobođeni“ rade po Nemačkoj i Austriji. Nakon njenog osamostaljenja Hrvati su u Hrvatskoj porušila više od 3.000 spomenika i spomen-obeležja partizanima i antifašističkoj borbi. A po bosanskim planinama i gudurama podižu spomenike teroristima.
Do vrha planine nailazimo na niz rovova i zemunica, čija brojnost i veličina svedoče o žestini borbi koje su 1993. između sebe vodili muslimani i Hrvati. Mesecima je od Raduše, Gornjeg Vakufa i Prozora do Kupresa dopirala strahovita kanonada artiljerijske vatre kojom su HVO i jedinice HV dovedene iz Hrvatske uzalud pokušavale da probiju muslimanski front.
Ispod samog Idovca, na oko 1.800 metara nadmorske visine, ugnezdilo se Raduško jezero. Malo jezerce, ledničkog porekla, koje je u velikoj meri osvojila šaša. Nema velikih snegova pa nema ni vode.
Posle dva sata i 15 minuta pešačenja izlazimo na vrh planine. Iako se zbog omorine na daleke horizonte navukla tama, pogled je veličanstven. Nazdravljamo rakijom i pokušavamo da identifikujemo sve predele i planine koje vidimo.
Ispod nas prelepo Vukovsko polje, sa Vukovskom, Svitlicama, Bućovačom i Kudiljima, opustelim srpskim selima u kojima se bele zidine porušenih i zapaljenih kuća. Jedan od najlepših krajeva u BiH. Samo nekoliko obnovljenih kuća u Bućovači odaje sliku ljudskog postojanja.
Dalje, preko Kukavičke privije, kao na dlanu, vidi se grad Kupres. Prema zapadu i severozapadu pogled seže od Dinare (1913), preko Cincara (2006), Malovana (1828), Jarma (1662), Kurljaja (1593), Osječenice (1798), Hrbljine (1543), Velike Golije (1892), Velikog Šatora (1872), do Malog Vitoroga (1748) i Velikog Vitoroga (1906).
Na severu i severoistoku se pogled odmara na Maloj (1556) i Velikoj Plazenici (1765), Čučkovinama (1446), Stožeru (1758), Velikoj Šuljagi (1517), Kalinu (1530) i, preko njega, Vlašiću (1943).
Istočno, s druge strane doline Vrbasa, pogled zaklanja veliki masiv Vranice (2110), Zec planine (1845) i Bitovnje (1700). Jugoistočno, prema Jadranu i iznad Mostara u nebo se uzdižu Čvrsnica (2228) i Vran planina (2074). Između ta dva masiva ugnezdila se Ramska dolina, sa istoimenim jezerom, te dolina Neretve sa Jablanicom i Prozorom. Na drugoj obali Neretve se poredao niz , kamenitih i nazubljenih, kao sneg belih, vrhova Prenj planine (2155). O ovoj kotlini se odigrala čuvena Bitka na Neretvi, jedna od najvećih bitaka u Drugom svetskom ratu na prostoru Jugoslavije.
Levo od Prenja, tamo negde iznad Sarajeva, vidi se Bjelašnica (2067) a u daljini se nazire vrh za koji pretpostavljamo da je Maglić (2386), najviša planina u BiH.
Na Čvrsnici se još vide nanosi snega.
Jugozapadno su Ljubuša (1797) i Kamešnica (1848). Desno od njih Ravašnica (1565), ispod nje Ravanjsko polje. Preko Ravanjskih vrata se vide srpska sela Gornji i Donji Mušić.
Vredi "vrebati" čiste dane, kakvi obično dolaze u jesen, popeti se na Idovac sa dobrim fotoaparatom i slikati ova prostranstva.
Prvi put iz ptičije perspektive gledam i Crni vrh, Rdelj i Vlačage iznad Mračaja, na kojima sam u proleće 1994. komandovao Borbenom grupom Mračaj, uspešno odbijajući napade muslimanske vojske iz Bugojna i Gornjeg Vakufa. Bivši položaji moje jedinice kao na dlanu. Posmatram a uspomene naviru. Na bitke i drage ljude. Od kojih su neki u maju 1994. hitali sa drugih položaja kupreškog ratišta u Mračaj, da pomognu da odbijemo napade višestruko brojnije vojske naše poislamljene braće.
Grlo se steglo i tražim rakiju.
-Ili se meni čini ili su tebi oči zasuzila - pita Pero.
-I ne zasuzile. Kad se samo setim. Tih tri meseca na Mračaju su mi jedan od najdražih i najlepših perioda u životu.
-Lepši nego kad si bio poslanik?
-Ma kakav poslanik. Nije to ni za prineti. Sa koliko smo samo elana postavljali liniju, kopali rovove i dočekivali napade. Nismo izgubili ni jedan rov. Na Gornjim Previlima komšije su nam u jednom danu tri puta uzimali rovove ali smo ih vraćali. Položaj u Mračaju je napušten bez borbe, kad su muslimani preko položaja susednih jedinica izbili na Stožer, nekoliko kilometara u zaleđe.
Dok mi razgovaramo i dragim ljudima javljamo gde se nalazimo, da im se malo pohvalimo, nebo se natmurilo. U Koprivnici između Kupresa i Bugojna slegla se velika kiša. Pada i na Vranici, pa žurimo nazad. Do podnožja planine i motela Raduša stižemo za rekordnih sat i 15 minuta.
Na izlazu iz Gornjeg Vakufa pretiču nas policijska kola i signaliziraju da stanemo. Traže dokumenta.
-Radar je zabeležio da ste 18. maja kod Jajca prekoračili brzinu.
-Nisam samo kod Jajca. Već kroz celu BiH. Žurio sam da vidim teško bolesnu majku.
-I šta je bilo sa majkom?
-Umrla je pola sata posle mog dolaska.
-Gde ste sad bili? Vidim da ste u opancima.
-Penjali smo se na Radušu.
Policajci ljubazni, deluje da im je neprijatno. Kao da su prekršaj napravili oni a ne ja. Zovu komandira, pokušavaju da pomognu. Kažem im da nije problem, da ću odmah platiti kaznu. Tad se setim da uopšte nisam poneo novčanik, već samo ličnu kartu, saobraćajnu, vozačku i nešto para, dovoljno za ručak i piće u Bugojnu.
Ni Pero nema dovoljno novca pa zovem Miku Bujaka, vlasnika restorana „Babilon“ u Bugojnu.
Dok čekamo da on dođe, policajce neko zove.
-Naš komandir pita da li ti pišeš knjige.
-Pišem.
-Je si li ti napisao "Sinove Vitoroga"?
-Jesam.
-Pita može li dobiti jednu knjigu na poklon.
-Može, ali je sad nemam kod sebe. Kad sledeći put dođem u Bugojno. Kako se zove komandir?
-Robert Nikolić.
Nakon ručka u "Babilonu" i posete Hramu rođenja presvete Bogorodice, svetinji koja čuva stražu nad pravoslavnim grobljem u Čipuljiću, čuva uspomene na stotine znanih i neznanih porodica, koje su nekad bile ponos i duša grada na Vrbasu a sad su samo njegova prošlost, ponovo nas u svoje okrilje primaju četinarske šume između Bugojna i Kupresa.
Putin potpisao: DREVNA RELIKVIJA SE VRAĆA U SRBIJU!
Premijerka je danas na konferenciji više puta pomenula brze bgi i sanšur testove: Evo o čemu se zapravo radi
ĐACI ZA PONOS: Osmaci Osnovne škole "3. oktobar" u Boru najbolji u okrugu
"ČULO SE ŠKLJOCANJE, PA VRISAK DECE" Ispovest roditelja čija su deca povređena kod Sombora kada se SRUŠIO RINGIŠPIL
KORONA NE BI IZNENADILA TESLU: Poznati glumac Itan Hok otkrio kako bi se naš naučnik štitio i šta bi ga pitao!