ŠALA NAS JE ODRŽALA, ZATO ŠALI HVALA - ANEGDOTE TOKOM BOMBARDOVANJA: Od "bombar dana" do "ovo je kao u ko to tamo peva"
Šala nas je održala, zato šali hvala, obično ume da kaže naš narod kada su u pitanju nedaće kroz koje smo prošli tokom devedesetih godina prošloga veka.
Doktor specijalista savetuje: SIGURAN NAČIN da izbegnete stomačne tegobe na putovanjima!
GRAD NA JUGU SRBIJE NAJTOPLIJI! Rekordna temperatura - zemlja i asfalt GORE
UJED STRŠLJENA, MOŽE BITI KOBAN! Ovo je par saveta koji vam mogu spasiti život - svi prave istu grešku kada vade žaoku
Upravo podstaknut time, jedan korisnik foruma Redit, upitao je korisnike iz Srbije da li imaju neke anegdote vezane za bombardovanje Jugoslavije 1999. godine, te i ako ih imaju, da ih podele u vidu komentara ispod njegove objave.
- Ako imate neke anegdote iz 1999. godine u vreme bombardovanja, ispričajte, bile one lepe, ružne ili bilo kakve. - napisao je on.
U komentarima koji su usledili ispod objave, bilo je opisa zaista komičnih situacija, ali i jedna prava ljubavna priča u kojoj je muškarac opisao kako je sa sadašnjom ženom počeo da se zabavlja zahvaljujući vazdušnoj opasnosti.
- Evo jedna moja. Sedimo drug i ja u kafiću javljaju da počelo bombardovanje. Muk odjednom i svi se kupe i idu kući, trče u podrume. Drug i ja krenuli nazad u selo iz grada pošto ko je još lud da stoji u sred grada. Dok smo vozili sreli smo devojku koja je hodala mirno jer nije ni znala, mi stali da je povezemo, ispostavi se da je ona selo do našeg. Mi je pozvali da se druži tu noć sa nama. Mi se upoznali lepo, skapirali se i od tad počeli da se češće viđamo. Posle par izlazaka, smuvao sam tu devojku, danas mi je supruga. - napisao je on.
Sledeći korisnik, ispričao je porodičnu anegdotu u kojoj su glavni akteri bili njegovi baka i deka, ali i jedna bunda.
- Prilažem anegdotu o babinoj bundi: Moji u drugoj sobi, baba gleda Esmeraldu, ja se igram sa bratom. Ne sećam se sirena (da li ih je uopšte bilo?), ali odjednom panika, pakujemo se u kola po mraku. Bilo je hladno, sva svetla u soliteru popaljena, ali niko na ulici. Sve mrtvo, svi nesto čekaju. Deda nas vozi u vikendicu, moji ostaju u stanu, moraju da rade sutra. Baba se na pola puta do vikendice seti da joj je ostala bunda u stanu. Je*eš bombe, mora ona po svoju bundu. Hoće žena da lepa umre. Deda, lud kao i ona, okrene kola i vozi nazad po babinu bundu. Hoće glavu babi da iščupa, ali ipak vozi. Ne zbog babe, nego što je on platio bundu i ne voli da baca pare - naveo je on.
Izgleda da su bake i deke bili najveći čuvari dece tokom bombardovanja, pošto je još jedan Reditor napisao kako je prve dane NATO napada na našu zemlju, proveo kod dede na selu, gde je kao desetogodišnjak, dobio pravi vojnički "dril".
- Bio klinac, moji se uplašili za mene da budem u Valjevu sa njima jer su mislili da će sravniti Valjevo sa zemljom. I tako, pošalju me kod, glupo je reći, al već skoro izlapelog dede na selo. Ono što nisu shvatali (ozbiljno) jeste da je deda Vukan bio lud ko struja. Kada su me doveli prvi dan sve normalno, drugi dan, dođi da te deda nauči kako da koristiš pušku. Treći dan, deda poče da mi priča kako je važno znati rukovati puškom jer će možda Ameri doći i s kopna pa se valja znati odbraniti. Peti, šesti dan dade mi šlem što je ćapio iz vojske i stavi mi na glavu i reče "ako čuješ da pucaju njega natakneš ne na glavu nego na cigančicu (kako je zvao pušku) pa ga isturiš preko, ako ga ne pocepaju mecima e tek tad ga stavljaš na glavu i izlaziš" nešto tako, davno je bilo Uglavnom, posle desetak dana dođu moji da me obiđu, kad su videli mene u punoj ratnoj opremi kako držim pušku i gađam čepove piva nataknute na ogradu, koliko odmah su me pokupili i vratili kući Eto, prošao sam vojnu obuku sa nekih desetak godina, i preživeo bombardovanje hvala Bogu, i drago mi je što u tim godinama nisam morao doživeti da krknem nekog jenkija ili on mene u glavudžu", detaljno je opisao on boravak kod deke i pobrao veliki broj pozitivnih interakcija ispod svog posta.
Baka i deka su još jednom bili glavni akteri priče, al ovaj put, zbog rada na zemlji tokom bombardovanja. Naime, dok su njegovi vršnjaci u gradu bili u skloništu, ovaj Reditor je tokom vazdušnih opasnosti bio na njivi.
- Anegdote? Blago vama koji imate, mene i brata su baba i deda vukli sa sobom u njivu, ja sam celo bombardovanje proveo ručno okopavajući njive dok avioni lete oko glave. Brat mi zamalo nije umro jer je astmatičar a lekove nismo mogli da nađemo, ne sećam se rado tog dela života - zaključio je on.
Sledeći korisnik Redita, opisao je dve anegodite koje danas možda deluju smešne, ali su te 1999. godine, bile i više nego stresne.
- Sećam se panike u mojoj zgradi kad su komšije pogrešno protumačile sirenu kao znak za opasnost protiv hemijskog oružja (delili su se pamfleti sa uputstvima šta koji zvuk znači). U narednih pola sata svi smo bili u panici i umišljali da nešto čudno miriše u vazduhu.
- Drugi put mi u autobusu koji se pokvari nasred puta odmah pored rudnika ( za koji se pričalo da je moguća meta). Mi izašli napolje iz autobusa, začula se sirena baš u tom trenutku a neko kaže: "Ovo je kao u filmu Ko to tamo peva" - napisao je on.
Sledeći Reditor opisao je situaciju koje se svi dobro sećamo, a koja je vladala u skloništima tokom bombardovanja.
- Samo prvo veče bombardovanja sam bio u skloništu (imao sam 11 godina), narod u nekoj vrsti šoka u skloništu, strah, neizvesnost, mržnja, rodoljublje pomešani u ustajalom vazduhu dok nije ušao neki lik, pomalo nacvrcan i ušavši u sklonište izjavio: "Bombar dan." Svi prsnuše u smeh i nastade sprdnja celovečernja uz gitaru, pesmu, kartanje...