SLATKE BOJE MOGA ZAVIČAJA: Godine prolaze, a ja kao da sam juče slavila Božić na Kosovu
Prošlo je tačno 16. godina od poslednjeg Božića koji smo proslavili, moja porodica i ja, na Kosovu. U malom selu Crkvena Vodica koje se nalazi nedaleko od opštine Obilić, grada Miloša Obilića, našeg junaka i heroja. Tako su me i učili, od malena, iako nisam bila neki zavidan učenik u osnovnoj školi, ali kao što znamo tradicija, praznici i domovina se čuvaju, brane i vole samo tako što pamtiš, čuvaš u srcu i poštuješ ono što ti se u nasleđe ostavlja.
URNEBESNE SRPSKE BOŽIĆNE ČESTITKE: Dok se mučiš sa posnim oslićem, nešto lepo mirišeš nosićem
NEKI OBIČAJI SE NIKAD NE ZABORAVLJAJU NITI BLEDE: Lika - mesto u kojem na Božić ponovo zasvetli iskra života
"KOLIKO VARNICA TOLIKO PARICA, SREĆICA, A NAJVIŠE ZDRAVLJA" Ispred Hrama Svetog Save upaljen badnjak
Tog Božića 2005. godine nisam ni slutila da ću već sledeće godine isti ovaj praznik provesti u novom gradu, pod novim uslovima, u stanu, a da ću samo nekoliko godina posle toga i pisati o tome i prepričavati kako smo slavili, kakvi su nam običaji bili i kako smo se provodili. Sve što sam starija, sećanja mi ostaju kao u nekoj magli, sem bitnih momenata, meni, sa sedam godina zanimljivim.
Božić, ustajemo, napolju "debeli" minus, sećam se snega i našeg velikog dvorišta koje ide u dužinu više nego u širinu, i nikad mi nije bilo jasno zašto baš tako, ali je bilo pokriveno snegom koji je škripeo pod nogama, bio je mraz, tmurno, a belo. Čarobno kad se setim sad, naspram onoga što imamo danas, kišu, malo blata, ali smo nekako i sa tim srećni.
Baba, strina i majka već su spremile Božićni kolač, svaka je dodala po neki ukras ručno pravljen od testa, i ptičicu, i konjska kola, i bebe, da nam bude poroda u kući, i kućeta i mačeta i svih simbola koji znače mir, sreću, zdravlje i blagostanje u kući.
Sestre i ja, male, sve jedna drugoj do uveta, okrećemo se oko njihovih nogu, a one nam daju da i mi malo napravimo neki simbol za kolač, a i da što pre odemo iz kuhinje, da im se "ne muvamo oko nogu".
Tata i čika su još juče poranili i otišli po Badnjak, spazila sam ja te godine da su poneli domaću rakiju i loptu, šta li će im lopta saznala sam tek kada su došli kući i rekli mi da su, po tradiciji, sa svim rođacima i komšijama iz sela igrali fudbal. Fudbal po snegu, uz rakiju, zvučalo mi je i tada i sada, mada sam devojka, jako zanimljivo. Zamišljala sam kako je zapravo dobar provod ići u šumu po Badnjak sa rođacima i prvim komšijama.
Sećam se da smo i tada, kao i danas, na Badnje veče sve morali da probamo od hrane koja je bila na stolu. A mi, deca kao deca, od svega "čapnemo" po malo, i jedva čekamo da svi završe večeru da bi nam majka pekla i ljuštila kestenje. Još se sećam tih kestenja, i mislim da mi više nijedan kesten neće imati ukus kao taj, te godine. Baba ga je pekla na šporetu na drva, a majka ljuštila. Nas tri, ne zna se koja će prva, ali svaka strpljivo čeka svoj red. Nisu nam branili ni da ostanemo budne do kasno u noć i gledamo televizijski program sa njima, baš nam nisu branili, nijedan Božić.
Savlada nas umor i uzbuđenje, trudimo se mi da ostanemo bude, ali pada glava sama. Tada nas majka, iz tople dnevne sobe vodi na sprat, hladan, nismo nikada završili to prokleto grejanje kroz celu kuću zbog rata, ali nam je svako veče punila plastične flaše vruće vode i stavljala nam pod noge, da se brže zagrejemo i lakše uspavamo, tako je bilo i za Badnje veće. I dok smo trepnule, već se čuju glasovi kroz kuću, lupkaju stepenice.
Pola tri ujutru je, sećam se, eto nama polaznika sa grančicom, mi to zovemo "šunkom" Badnjeg drveta na vratima, lupa, zvoni, budi nas i donosi lepe vesti.
Stigao je Božić, čujem "Hristos se rodi" i već me hvata panika da ću reći "Hristos Vaskrse". Ja sam od onih kojima se to uvek desi. Tata i stric već spremno čekaju polaznika, raduju mu se, širokim osmehom dolaze do šporeta gde polaznik malo upali grančicu badnjaka da nam godina bude napredna, i izgovara Božićnu pesmicu od koje ja i dan danas znam samo, "Koliko varnica, toliko parica i u kući muška dečica". Potom ga ogrnu ćebetom, da nam se polaznik ugreje, mnogo je "putovao" po snegu, vetru i hladnoći da nam donese radosne vesti, mora se utopliti, a na krevetu, gde će sesti, stavljaju jastuk, da njemu bude udobno kako bi i nama godina bila dobra, a baba mu donosi vunene čarape, ručno pletene koje mu kasnije i poklanja. Svake godine drugačija boja, vedra i radosna, drugačiji dezen. Plete ona i dan danas, učila je i mene, ali ja sam se nekako samo divila tome, nisam bila vešta nikada kao ona.
Majka i strina su nas već probudile, oblače nas, uvek u iste stvari različitih boja, sve tri, prave nam iste frizure, a baba u pozadini šapuće da čim uđemo u dnevnu sobu, pozdravimo se i kažemo "Hristos se rodi". Govori nam da se lepo pozdravimo, uzmemo po redu šta treba, da se "omrsimo" i sačekamo da stric, tata i polaznik sednu za sto, pa tek onda nas tri. Tako smo i radile.
Na stolu je već postavljena hrana, sve sveže i sve lepo servirano kao u nekom restoranu i dve bitne tacnice. U jednoj meso od "vrapca" koga su tata i stric ulovili i ispekli, mada smo svi znali da je obično pečenje, jele smo kao da je stvarno drugačijeg ukusa i mirisa, kao da je stvarno ptičije, a u drugoj tacnici, soli, običan beli šećer i mnoštvo šećera u boji. Taj sećer zove se "nišador". Šećer raznih boja, žute, plave, crvene, zelene... Sećam se samo da smo zeleni grickali da nas ne bi bolelo grlo i da bi bili zdravi kao dren cele godine. Pored toga, bilo je i Božićno drvo i vino.
Jedna po jedna, sve u isto obučene, sa istim frizurama, prekrstimo se, i od svega uzmemo po malo, poljubimo drvo i čestitamo Božić. Prvo stricu, koji je domaćin, pa ocu, mami, strini, babi i međusobno jedna drugoj.
Ceo taj dan, samo se jede, pije i smeje i polazi u komšiluk. Obično je polaznica bila moja najstarija sestra. Ali mlađa i ja smo se uvek "šlepale" uz nju. Nikad nisam videla moje ukućane da su na Božić tužni, nervozni ili ljuti. Radujemo se, pevamo Božićne pesme, zovemo porodicu i prijatelje da čestitamo Božić uz lepe želje i pitanjem, "Hristos se rodi, ima li zime, pijete li šta?".
Tako je i dan danas, u drugom mestu, u Srbiji, u stanu, ali sa istim običajima, i tradicijom. Pamtimo i poštujemo, sada u većem broju, sledeće godine, daće Bog u još većem. Tata svake godine pokazuje i prenosi mom mlađem bratu sve običaje, po redu, kako i šta treba, a on pamti. Ili se bar nadam da pamti. Sigurno je da je jedno najbitnije, a to je da smo zajedno, da se volimo, i da niko od nas Božić na Kosovu zaboraviti neće.
Mir Božiji, Hristos se rodi!