"U njoj je. Oseća ga!" Sloboda je večeras "ZAPALILA" SRBIJU, ali ovako je izgledao PRAVI SE*S SIMKE i TOLE DAČIĆA u romanu "KORENI"! (FOTO)
Naime, Simka, koju tumači glumica Sloboda Mićalović, imala je seksualni odnos sa komšijom Tolom Dačićem, koga tumači glumac Nenad Jezdić, a ova scena će svim gledaocima ostati urezana u sećanju. Međutim, da li se ta scena poklapa sa originalnom idejom koju je pisac Dobrica Ćosić, pišući roman "Koreni", imao u vidu, ili je posredi bila umetnička sloboda i subjektivno viđenje reditelja ove serije?
Prenosimo vam u celosti odeljak iz romana "Koreni" Dobrice Ćosića, kako je zaista izgledala scena između Simke i Tole Dačića, pa vi zaključite sami.
" - Zajedno ćemo – nije ga pogledala: bio joj je tuđ i mrzak. Tromo je pošla, uzela naviljak deteline i jedva ga porinela plastu. Dugo je osmatrala kukuruze, pa se bacila na seno i promuklo viknula:
- Dođi da se odmorimo -
- Zar za toliko da se odmaram? Još nekoliko naviljaka pa da idemo kući. Uhvatiće nas mrak -
- Neka nas uhvati, dođi…. Ne mogu više -
Tola je prišao i seo podalje od nje. Ne razmišljajući, ona mu se primakla sa svojom drhtavicom:
- Kakva su ti leđa, pa vrat… Tolika snaga – rukom mu prešla po znojavom potiljku i zadržala je na parčetu golog ramena u iscepanoj košulji.
On je ćutao ne pokrećući se.
Iz sve snage zgužvala mu kožu prstima.
DANAS JE HANUKA: Jevreji slave praznik svetlosti!
- Ala su ti jake ruke! Kao kandže – rekao je Tola sa mukom savlađujući grčeve na licu i jauk.
- Jaka sam… Vidiš koliko sam jaka – siktala je čupajući mu kožu.
Od njegovog ćutanja njna ruka klonu na seno.
- Ih, ih – pa se zasmejala glasno, brzo, iz grla.
- Što se smeješ? - čudio se sa strahom.
Ona mu je odgovarala još zanesenijim i luđim kikotom.
- Pa, šta ti je Simka?! -
- Vidi – skočila je i nadnela se nad njega. Njeno drhtanje cepalo je njegovo mirno disanje. Oči su mu bile prazne, usahle.
- Što stojiš? Mrak je! Plasti! -
Odjednom sva snaga, s poslednjim rečima prosu se iz nje. Plakalo joj se. Da ne bi zaridala pred njim, brzim korakom pošla je u kukuruze. Jedva je stigla da uđe desetak koračaja u njihvu, zagazila u tikvine vreže, splela se, zagušila i, teška, smrskala nekoliko žutih cvetova.
Kada se malo otreznila, pogledala je oko sebe: kukuruz je bio vran, čađav od mraka. Njoj se činilo da je malopre izgoreo.
Soba je puna senki lišća i mesečine. Đorđu suvo pucketaju nozdrve.
- Šta mi je bilo večeras – reče Simka glasno, a plač u sutonu i njivi slatko zabole, pa drveni krevet zakrcka i zacvile za njom. Snažnim belim rukama Simka steže rešetke na otvorenom prozoru. Mesec mleči veliku gomilu žutog kukuruza. Roneći po radosnom stidu, dugo gleda u detelište među kukuruzima sa četiri zdepasta plasta. Gvozdeni šiljci vila u sumračju kado da su u mleko umočeni. Bez vila se vratila kući. Seća se, posle je bila zadovoljna što je mogla drsko da gleda Đorđu u oči. I da ne pocrveni na srdžbu njegove ljubomore. A Tolu još više i glasnije da mrzi i progoni. Ni sada ga ne volim, pomisli. Šta će rpičati berači o onome za večerom? Noć miriše vlagom sirovog kukuruza. Da ga probudi i da mu kaže? Boji se. Možda nije istina. Jeste. Nikada njoj nije toliko zadocnilo. Vikala bi. Jeste. U njoj je. Oseća ga. Bele magle nad jabučarom uviru u oči i struje žilama. I damari šapuću: rodićeš.
Ne vidi mu llice i zadovoljna je. Jedno je muško. I za nju nema lica, pa se ne stidi. Sad joj je svejedno što Đorđe psuje i lupa po bačvari. U mraku njene utrobe zamire dzamire drhtavica.
Uplašen od Đorđa, Tola se trže. Hoće da ustane. Pokaja se.
Ona ga obacija rukama i privlači na sebe, da joj dalje i još dašće pored uva. Čupao se. Od kajanja i straha nije mogao ništa da kaže. Još je želela njegov smalaksali teret. Nešto kao razočaranje prominu njome: i on, ovolika snaga, pa hoće odmah da pobegne sa nje. Kao Đorđe. Nećeš! S mržnjom mu je lomila vrat.
NOVI ZAKON DO KRAJA GODINE! Ako idete kod lekara, moraćete DODATNO DA PLATITE u ovim slučajevima!
Njemu se učini da čuje Đorđeve korake, pa napregnu svu snagu i iščupa se.
- Nisi me ni pomilova. I ti si čovek – prošapta za njim ispražnjena sa ispruženim rukama za pobeglim zagrljajem, a pomrčina se još više više smrači. Ustade, suknja se smulji niz glatke butine; napipa stablo jabuke i u račve pritisnu čelo. Hoće li nešto ostati od ovoga?"