SVAKOG DANA GLEDA SMRTI U OČI! Srbin koji radi najrizičniji posao na svetu: Kolege su stradale preda mnom
To je jedan od najrizičnih poslova, u kojem se svakog dana gleda smrti u oči.
NEMA ODMORA DOK KRUŠEVAC NE POSTANE NAJČISTIJI GRAD: Čarapani pokrenuli veliku ekološku akciju
MILIČINA PRIČA ZAPANJILA INTERNET: Prevrtala se automobilom, a očevidac umesto da pomogne uradio ovo
SRPSKI DOKTOR O UVOĐENJU KOVID PROPUSNICA: Otkrio da li će se nešto postići time
M. Lukić (54), poreklom iz Republike Srpske, bio je deminer nekoliko decenija i posle tako dugog staža odlučio da promeni zanimanje.
On je objasnio kako izgleda čišćenje minskog polja, kako iz daljine prepoznaje min i šta mu je u glavi u trenutku kada treba da demontira eksploziv.
RADI SE ZA DNEVNICU, UZ VELIKI STRES
M. Lukić uklanjao je mine pogotovo svim zemljama bivše SFRJ. Radio je za privatne i državne firme, dok se nije povukao. Istina je da posao deminera nosi sa sobom mnogo rizika, da je teško i odgovorno zanimanje i da ne mogu da ga rade oni koji imaju slabe nerve, kaže on.
- Samim tim što morate da imate životno osiguranje, to već dovoljno govori o kakvom poslu se radi. Dok se u inostranstvu za to plaća veliki novac, ovde nije takav slučaj. Neki još rade taj posao za dnevnicu. Prema zakonu, ovaj posao može da se radi svega sedam godina konstantno. Većina ga radi samo po pozivu, nisu stalno zaposleni rade uglavnom tokom proleća i leta - kaže on.
KADA UOČIMO NEŠTO SUMNJIVO, KREĆE SE U AKCIJU
Kako objašnjava, čišćenje minskog polja odvija se u nekoliko faza, gde je svaka podjednako važna i ne sme se preskočiti.
- Uvek je neophodna priprema pre nego što se krene na posao i naprava ukloni. Najpre se utvrdi sumnjivo područje, ako nije naznačeno. Traži se golim okom i ako uočimo nešto sumnjivo, počinjemo merenje i obezbeđivanje čitavog područja. Moramo da budemo izuzetno pažljivi, jer se nikada ne zna gde tačno počinje minsko polje, a gde se završava. Koristimo šipke za traženje mina ili detektore metala, kako bismo to otkrili. Ipak, u velikom broju mina zapravo ima vrlo mala količina metala - kaže M. Lukić.
MIRNA RUKA I HLADNOKRVNOST
Zatim se istražuje koja eksplozivna naprava je u pitanju, kako je konstruisana, koliko eksploziva ima i na koji način bi je trebalo ukloniti.
- To mogu da budu male mine, bez metala, težine do 50 grama, ali i teške pola kilograma. Moramo da pregledamo svaki centimetar i svaki manjak koncentracije može da košta života. Deminer mora da ima mirnu ruku, hladnokrvnost i sposobnost koncentracije. Pokušavamo da jednu po jednu, uklonimo sa lokacije. Inače, ako bi samo jedna odmah eksplodirala, može da aktivira i ostale. Zbog toga se mina uvek odnosi sa polja na drugu lokaciju, gde se na kraju izazivaju kontrolisane eksplozije - objašnjava sagovornik.
"KOLEGE STRADALE PRED MOJIM OČIMA"
Mine su nevidljiva opasnost i u mnogo država sveta još uvek postoje minirana područja. Najteže je raditi na mestima gde ih ima mnogo ali njihove lokacije ne mogu da se predvide.
- Mine vremenom, nakon 20 ili 50 godina, postaju još opasnije, a često i nestabilne. To znači da je najmanji dodir dovoljan da se aktivira i nastane detonacija. Kada su postavljane nasumično, od strane različitih strana, to je najgore. Zato se dešavalo da budem više puta angažovan na istoj lokaciji, kada se ispostavi da delovi polja nisu sasvim očišćeni. Za vreme rata bio sam svedok kada su zbog toga neke od kolega stradale pred mojim očima. Zbog toga veliki broj minera brzo izlazi iz posla, čim ih prođe početnički zanos. To često rade ljudi koji su navikli na rat, koji nemaju šta da izgube - objašnjava Lukić.
"OBIČNOM ČOVEKU JE STRAH, NAMA KANCELARIJA"
Zbog svega što sam prošao, u kasnijim poslovima koje sam radio privatno po celom svetu, najviše sam se trudio da sačuvam pozitivnost, kaže on.
- Video sam polja gde je gotovo svaki santimetar pokriven minama. Običnom čoveku sama pomisao na minsko polje izaziva strah, a nama je to naša kancelarija. Ne smete mnogo i previše da razmišljate šta bi sve moglo da se desi, jer inače to ne biste mogli da radite. Zamislite da svako jutro ležete i ustajete sa mišlju da vam je to možda poslednji dan, da ćete sutra možda ostati bez ruke, noge... Sve vreme sam svestan kolika mi je odgovornost, pomaže to što znam da radim ispravnu stvar. Kada kažem nekome da se bavim čišćenjem minskih polja, smatra me čudakom. Tamo odakle svi beže, ja tamo idem. Ipak, došlo je vreme da se povučem - zaključuje Lukić.