"TATA TUČE, PA ODMORI, PA NASTAVI DA TUČE": Najtužnija priča koju ćete pročitati na Badnji dan
"Očuh ima svog sina. Mama ima ovog najmlađeg. A mene nema niko", "Da sam ponovo dete, volela bih da imam druge roditelje", "Tata tuče, pa odmori, pa nastavi da tuče", samo su deo potresnih ispovesti maltretirene i odbačene dece koji su bili štićenici raznih centara za socijalni rad i prihvatilišta po Srbiji.
One su sakupljene u knjizi "Pozdravi nekog" (autora Vesne Ognjenović i Budimira Nešića), objavljene pre oko 40 godina, a ponovo su aktuelizovane nakon što ih je jedna tviterašica objavila na svom profilu i time potresla mnoge korisnike ove društvene mreže. Njena ideja bila je da ovakvim objavama osvesti ljude i pozove ih da pomognu onoj deci koja danas prolaze kroz isto.
Ona je istakla nekoliko autentičnih i emotivnih izjava dece, ali i komentara psihologa koji su sa njima radili. Neverovatna patnja sadržana u njima budi bes, tugu i osećaj nepravde.
Isečci iz ove knjige pomažu čitaocu da uvidi uzroke negativnog ponašanja štićenika prihvatilišta i centara za socijalni rad. Potresne izjave, u nekim slučajevima čak i sedmogodišnjaka, humanizuju ovu problematičnu decu, do te mere da uzburkane emocije čitaoca teraju i da abolira svakog malog džeparoša, nasilnika, obijača ili narkomana.
"Volite svoju decu i popričajte sa malim prosjacima ponekad. I svratite u Svratište, odnesite neku svesku, čokoladu, duksericu", napisala je Jozef K.
Izdvojili smo nekoliko najemotivnijh ispovesti dece, koja su svesna da su nevoljena i odbačena, ali ne znaju zašto su tako bedne sudbine zapale baš njima. U nekoliko primera deca čak krive sebe.
"Da sam ponovo dete, volela bih da imam druge roditelje", jedna je od dečjih misli koja se našla u ovoj knjizi.
UPOZORENJE SRPSKOG FUTUROLOGA: Njujork i London do kraja veka pod vodom, a evo šta čeka SRBIJU
"Otac me je toliko tukao da se maćeha rasplakala."
"Voleo bih da se moj otac ne uči na meni da bude otac."
"Znate, ja bih hteo da budem toliko ozbiljan da se nikad, ama baš nikad ne nasmejem. Narod bi posle pričao o meni, a tata bi se sigurno kajao", zabeležio je psiholog izjavu dečaka koji je pre četiri decenije imao 14 godina. Dečak je, piše u knjizi, o sebi rekao i ovo: "Rođen sam u Beogradu 1. VI 1958. godine. Moji roditelji kažu da sam tada bio mnogo lepši."
"Jedno vreme smo živeli samo otac i ja. Posle je on doveo ženu, koja je predstavljala moju maheću. Rođenoj majci me odvodio otac u goste. Jednog dana kod maćehe je izbio jedan kraći skandal", ispovest je dečaka od 10 godina. Kada je krenuo po hleb, na ulici mu je odvukao pažnju cirkus, te se previše zadržao.
"Kad ja pogledam, a ono četiri sata. Nigde više hleba, sve zatvoreno. Nisam smeo kući ni da se vratim. Posle se ja osmelio pa se vratim... Tata me je tukao sve na odmaranje: prvo tuče, pa se odmori, pa posle opet tuče. Pobegao sam kod mame. I ona me ponekad tuče, ali su njene batine mnogo poštenije."
Ispod dečakove priče, socijalni radnik pribeležio je sledeće: "Bili juče u porodici. Neće ga. Žele da ode što pre u dom."
Devojčica od, tada, 16 godina, lečena od narkomanije, koja je odgovarala za više teških krađa poslala je iz Amsterdama pismo psihologu.
"Želim da živim, a oni mi ne daju. Šta hoće od mene? Mučenju nema kraja. Želim da se odmorim, jer dosta mi je i vas i sebe i svega oko nas. Hoću da nestanem bar za trenutak. Posle bi bilo drukčije", piše u pismu.
"Ja sam od svoga oca nasledio lošu narav i nesrećno detinjstvo", smatra jedan tadašnji šesnaestogodišnjak, višestruki recidivista.
A njegov otac, kako se zaključuje iz beleške, Centru za socijalni rad uputio je sledeću molbu: "Imajući u vidu o kakvom se detetu radi, da sam se po drugi put oženio i imam ćerkicu od osam godina, molim da se V. smesti u neki od vaspitno popravnih domova a rešenjem da se donese da svaki od roditelja snosi podjednake troškove uz popust."
"Majka je htela da me ubije još dok se nisam rodio, baba mi je spasla život. Deca su me vodila da mi pokažu bunar u kojem je mama htela da me udavi kad sam se rodio. Ona kaže da sam lud otkad sam se rodio. Ne znam ko mi je otac."
Ovo je ispovest osamnaestogodišnjaka, kome je suđeno zbog nanošenja teške telesne povrede.
"Na psihološko ispitivanje doveden iz Centralnog zatvora u pratnji milicionera. 'Zar se ne plašite da ostanete sami sa njim', rekao je milicioner, pošto je zamoljen da ne prisustvuje ispittivanju. Kad je ostao sa psihologom, odjednom je grunuo u plač i u toku celog razgovora nije mogao da se smiri", navedeno je u dokumentaciji psihologa.