TERALI SU NAS, KLALI, OČI NAM VADILI, A MI SMO JOŠ JAČI: Ovo je KOMPLETAN Vučićev govor na godišnjicu 'Oluje'!

Vučić je u govoru u zemunskom naselju Busije, gde je crkveni i državni vrh obeležio 21 godinu od "Oluje", naglasio da su početkom avgusta 1995. Hrvati pokušali da dovrše monstruozni zločinački plan iz Drugog svetskog rata ne bi li istrebili krajiške Srbe za sva vremena.

SEĆANJE NA ŽRTVE OLUJE: Vučić "Proterani ste sa svoje zemlje jer je neko mislio da će biti jači ako Srba nema" (FOTO)

Ovo je kompletan premijerov govor iz Busija:

Dragi moji prijatelji, poštovani građani Srbije, braćo i sestre Krajišnici, hoću danas, na ovaj težak dan, dan suza i tišine, na dvadeset i prvu godišnjicu vašeg pogroma, a naše tuge, da vam govorim o tri stvari.

O krivici, stidu i ponosu. I da vam kažem da prva nikako ne pripada vama, već raznim politikama, pogrešnim i lošim, koje su dozvolile nešto što se u vašem slučaju može slobodno nazvati konačnim rešenjem.

Bili ste svoj na svome!

Proterani ste, izbačeni sa svoje zemlje, zato što je neko pomislio da će biti veći, jači, bolji, i da će ga biti više ako vas nema. Ako nas nema. Vas i nas. Srba. I samo zato što jeste i zato što jesmo Srbi. Samo zato je stradao i starac Vukašin Mandrapa iz sela Klepci pre 75 godina. Bio je kriv jer su mu lični mir i ponos bili preči od života, ali i takav ne bi bio zverski ubijen da nije bio Srbin, pravoslavne vere, trofazni, kako su govorili, a to ni po cenu života nije želeo da promeni.

Mnogo je Vukašina ubijeno, mnogo očiju srpskih izvađeno u tom ratu, mnogo ušiju i noseva srpskih odsečeno, ali srpska žilavost i upornost im nisu dozvolili da završe posao kako su zamislili. Zato je bila potrebna "Oluja", da Srba više nema, da njihova ognjišta ostanu pusta, da srpske svadbe i krštenja budu ružna prošlost, a sve to da bude slavljeno kao istorijski uspeh velikih demokrata i pobeda nad zločinačkim agresorom.

Agresorom koji je izgubio više očiju nego ijedan brojčano mali evropski narod, agresorom koji je želeo samo da bude svoj na svome. Domaćin u svojoj kući. Zato su hrvatski, kako kažu, "oslobodioci", "oslobodili" i Knin, i Gračac, i Korenicu, i Glinu, i Benkovac i mnoga druga mesta od njihovih jedinih stanovnika i doveli ljude koji tu nikada nisu živeli. I to je za njih pobeda.

Zato ste Srbi!

Mrzeli su vas, a u vama mržnje nema. Terali su vas da se stidite, ti koji srama nemaju, a vi se ponosite. Zato što ste ubijani, a živi ste. I zato što ste Srbi.

Zašto? Kakva pobeda? Žive li bolje? Uživaju li u našoj nesreći i našoj tuzi, u našim suzama za izgubljenom decom, starcima, krajiškim borcima? Prognani ste, kamenovani, pljuvani i ubijani, zato što je, opet neko, pomislio da može, na Balkanu, da nacionalna pitanja reši onako kako su rešavana u devetnaestom i u prvoj polovini dvadesetog veka.

Kažnjeni ste na najsuroviji način i bez prava na odbranu i pravdu, zato što je neko pomislio da ima prava da odredi ko može, a ko ne, da živi u njegovoj zemlji, pa čak i u slučaju kada je ta zemlja vekovima bila vaša, a ne njegova.

SRAMAN ISPAD BOŠNJAKA! Oštetili opremu RTRS i ispisali uvredljive poruke Srbima

Njihov krst je kukasti

Stradali ste zbog sumanute, šovinističke politike, koja ne prepoznaje tuđe žrtve i koja se ne stidi svojih zločina. Zato i taj stid ne pripada vama. Bez obzira na činjenicu da su žrtve uvek više posramljene od zločinaca i da su spremnije da razmišljaju o tome gde su one pogrešile. Niste nigde. Vi ste samo obični ljudi koji su, isto tako obično, živeli na svojoj zemlji. I ničim niste zaslužili ni pogrom, ni bežanje u traktorskim prikolicama, ni bombardovanje kod Topuskog i Gline, ni streljanje u Marinom Selu, ni pljuvanje i kamenovanje u Sisku.

I nemate šta da se stidite toga što oni ne umeju da se stide. Ni toga što svoju sreću pokušavaju da izgrade na tuđoj nesreći. Ni bahatih proslava, ni spomenika zločincima, ni ustaških povika, ni kukastih krstova.

Taj krst će zauvek biti njihov i zauvek će biti takav. Iskrivljen i kukast. Pritom, ja, koji ne verujem u kolektivnu krivicu, za razliku od onih koji su vas proterali ubeđeni da ste krivi samo zato što ste Srbi, nikada neću reći, niti bilo kome dozvoliti da kaže, da su za vašu nesreću krivi svi Hrvati. Nisu. Krivi su oni koji su streljali starce i decu, oni koji su bacali bombe na traktore sa izbeglicama, oni koji su bacali kamenje na vas, i oni koji su tvrdili da se sve to radi da bi Hrvatima bilo bolje, i da bi imali lepšu i veću državu.

A koliko je takvih, mi nemamo nameru da brojimo. To treba da urade Hrvati, u Hrvatskoj, zbog Hrvatske i zbog Hrvata. I koliko bude velika spremnost da to urade, toliko će da bude i velika osnova onoga što se zove njihova budućnost.

I imam prava to da kažem, zato što smo mi, u Srbiji, taj posao već obavili i nastavljamo da ga obavljamo.

Brojimo ljude koji su, u ime Srba, činili zločine, izvodimo ih pred sud, kažnjavamo ih i osuđujemo.
Krv koju su oni prolili mi nećemo na našim rukama i duboko je se stidimo. I sve što tražimo, sve zbog čega pišemo note, i dižemo svoj glas, jeste samo to. Naš zahtev da se neko konačno postidi zbog vaše, naše, srpske krvi na svojim rukama.

Zbog etničkog čišćenja koje je sprovedeno 1995. godine, zbog Jasenovca, pokrštavanja, klanja od 1941. do 1945. godine, i zbog činjenice da je za jedan prosečan ljudski vek broj Srba u Hrvatskoj smanjen za deset puta.

Nema griže savesti!

Zato što to više nije politika. To je istrebljenje jednog naroda samo zato što je to baš taj, jedan narod. To je konačno rešenje i to je zločin. A slaviti to jasan je odgovor na pitanje koje je, posle suđenja Adolfu Ajhmanu u Jerusalimu, postavila Hana Arendt: "Da su pobedili, da li bi iko od njih imao grižu savesti?"

Ne bi, i nema je, poručuje svako onaj ko danas negira pogrom i etničko čišćenje i slavi, ne to što je on nešto dobio, nego to što je neko drugi sve izgubio.

Pritom, žrtvama se šalje poruka da nisu dobro zapamtili i da u stvari nisu žrtve nego agresori, koje je i trebalo proterati. Od njih se, dok "pobednici" glasno zaboravljaju, traži da zaboravljaju u tišini.

Džordž Orvel, koji je razbio šifre svakog totalitarizma, govorio je da to jeste i najbolji put ka uništenju nekog naroda. Da mu prvo uništiš njegov doživljaj sopstvene istorije. Da ga nateraš da je poništi i negira. Da je zaboravi. I to se neće dogoditi.

Ovaj skup je naša istorija, i sve što govorimo jeste naš, stvarni doživljaj te naše istorije. I nemamo nameru da o tome ćutimo. Zato što smo, tu istoriju, doživeli. Ovi ljudi su je doživeli, pre tačno dvadeset jednu godinu.

Nemaju ti ni stida ni srama

Sve što tražimo, sve zbog čega pišemo note jeste samo naš zahtev da se neko konačno postidi zbog vaše, naše, srpske krvi na svojim rukama 

I doživeli su da izgube svoje kuće i imanja, da im otimaju stvari, od traktora do ručnih satova, da ih gaze, prete im klanjem, biju toljagama, šutiraju i izbace iz Hrvatske, najveći broj njih, i zauvek. I šta danas bilo ko može da hoće od njih. Šta da im traži? Da kažu da se nije desilo? Da dve stotine pedeset hiljada ljudi nije, upravo na ovaj način, proterano, iseljeno i izbačeno iz Hrvatske? Da nisu ginuli u tim kolonama? Da, sve zajedno, to nije bio zločin? Da nikada nisu ni živeli u Hrvatskoj? Ni oni, ni oni pre njih, koji su pobijeni, pokršteni i iseljeni nekih pedeset godina ranije.

Uvek ćemo se dizati

I kako uopšte nekome može da padne na pamet da mi možemo to da negiramo? Činjenice koje smo doživeli. Pogrom, etničko čišćenje i nestanak sa svojih ognjišta. Ovo je naš 4. avgust. I ovo su naši dani, koji su došli za njim. Naš bol, naša tuga i naš stid, onaj koji drugi nemaju. Naše pravo i naša obaveza. I prema ljudima koji su taj dan doživeli, prema sopstvenoj istoriji i, pogotovo, prema budućnosti. Onoj u kojoj slavu, kao Konfučije, ne tražimo u tome da nikada ne padnemo, već u sposobnosti da ustanemo posle svakog pada.

I ovde, baš ovde u Busijama, vidi se koliko su izgubili oni koji su vas sa vekovnih ognjišta proterali. Jer vi, vredni Krajišnici, izgradili ste mnogo divnih i lepih mesta ovde u našoj Srbiji, ovde u svojoj Srbiji. Jedinoj, lepoj i najlepšoj.

Dobro došli i ostajte vekovima u miru i veselju na svojoj srpskoj zemlji, a mi, mi ćemo dati sve od sebe da pomognemo Srbima, onom malom broju preostalih u današnjoj Hrvatskoj, da zaštite svoja prava, pre svega pravo na slobodan život i pravo da budu Srbi, pravo koje su tako ljubomorno branili i čuvali vekovima.

I Srbija je dovoljno velika da nikoga ne mrzi, da ne čini nikakvo zlo, i da svakome pruži ruku. I sve ćete naći u njoj, svako dobro, ali zaborav nikada nećete. Zato što je ovo zemlja koja je najveća, po svom pamćenju. Trebalo bi da probaju to da zapamte, oni koji se ničega ne stide. I sa njima hoćemo dobre, najbolje odnose, ali kao što mi od njih ne tražimo da se odriču svog roda, tako ćemo znati i umeti da sačuvamo srpsko ime i prezime, umećemo da gledamo u svoju, ali i našu zajedničku budućnost praštajući, ali nikada nemajući pravo da zaboravimo.

Ponosne suze Krajišnika

A vi, Krajišnici, koji ste toliko toga izgubili, vama mogu da kažem samo jedno. Dobili ste Srbiju. I ona je dobila vas. I ponovo ste kod svoje kuće. I danas imate čime da se ponosite. Vaša kuća je sve veća, i sve bolja. A sazdana je i na vašoj žrtvi. I na sećanju na nju. Onom koje će trajati večno i na koju ćemo podsećati svakog 4. avgusta. Svojim suzama, tišinom, ali i ponosom.

DODIK: Kako možete da svojatate Teslu kada ste njegove potomke proterali

Hrvati, ala vam je pobeda...

Hrvati su, kako kažu, "oslobodili" i Knin, i Gračac, i Korenicu, i Glinu, i Benkovac od njihovih jedinih stanovnika i doveli ljude koji tu nikada nisu živeli. I to je za njih pobeda!?

Zato što ste ubijani, a živi ste. I zato što ste izbacivani iz svoje kuće, a u svojoj ste kući. Zato što je trebalo da ne postojite, a postojite i postojani ste. Zato što su vas mrzeli, a u vama mržnje nema. I zato što su vas terali da se stidite, ti koji srama nemaju, a vi se ponosite. I zato sto ste Srbi.
Hvala vam na tome.

Živeli Krajišnici, živela Srbija!