TRAGEDIJA JE POTRESLA JUGOSLAVIJU I ZDRAVKA ČOLIĆA: Devojka ih je molila da je puste, a onda je skočila sa 11. sprata

Prošle su 46 godine od tragedije koja je potresla celu bivšu Jugu, a o mladoj devojci koja je izgubila život pevao je i Zdravko Čolić, koji se na taj način potrudio da ona nikad ne ode u zaborav. Njen mladi život tragično je okončan, a o tome govori i Čolina čuvena pesma "Ona spava".

Naime, Zdravko Čolić je svoju numeru posvetio Milici Kostić koja je 1974. godine bežeći od grupe silovatelja skočila sa 11. sprata zgrade, Rubinove kule u Kruševcu kao bi sačuvala svoju nevinost na najtragičniji način i tako otišla u legendu. Tragedija je šokirala tadašnju kruševačku i jugoslovensku javnost, a mnogi su sa suzama ispratili mladu devojku. Podatke o samom događaju u stanu istražni organi su prikupili iz saslušanja i svedočenja koja je dalo osam osoba. Osam jer je, pored sedam izjava svedoka data i još jedna – u bolnici je progovorila i Milica.

Tog jutra, u ponedeljak 2. septembra, Milica se pozdravila sa roditeljima, pokupila nešto stvari i krenula u Kruševac. Stigla je oko sedam i petnaest ujutru, svratila u stan, a potom otišla u školu. 

Pošto je u školu stigla mnogo ranije pre časa razrednog starešine, imala je vremena da malo prošeta, što je i učinila. U Kruševcu je bila gužva, od mnoštva đaka koji su išli na upis prvog školskog dana. Upravo time su i bili stimulisani pomenuti zlikovci, koji su izašli u grad sa namerom da u stan dovedu neku od učenica. U međusobnom razgovoru, oni su učenice koje dolaze u Kruševac u jesen, radi škole, potcenjivački zvali: "jesenčići".
Mladići su se obreli u glavnoj ulici grada, između spomenika i Crkve Svetog Đorđa.

U jednom momentu pažnju im je privukla lepa devojka, tamnokestenjaste kose, koja je naišla sama, razgledajući izloge. Kretala se istom ulicom, od fontane prema Spomeniku kosovskim junacima. Bila je to Milica. Oni je do tada nisu poznavali. Posle kraćeg domunđavanja, pala je odluka da joj priđu. Jedan od njih se odvojio, te ju je sustigao i zaustavio posle pređenih 15-tak koraka. Odmah ju je zamolio da mu učini uslugu i iz određenog stana pozove njegovu devojku Draganu, koju on sam ne može da pozove jer su njeni roditelji strogi. O sebi je ostavio utisak kao o bezazlenom i dobronamernom mladiću. Sve to je učinio tako lukavo i prepredeno da Milica nije posumnjala u njegove loše namere.

Ne sluteći da se radi o podmukloj prevari, voljna da pomogne drugome, Milica je pristala, te su se okrenuli i pošli prema fontani koja se nalazi ispred Crkve Svetog Đorđa, a u nastavku prema soliteru. Milica je usput mladiću rekla odakle je. Teško je oteti se utisku da se ovde radilo o već više puta oprobanom triku. Prema spontanoj i sinhronizovanoj radnji ovih mladića, očigledno je da su dobro poznavali tok prevare. Dakle, plemenita i dobronamerna devojka je nasela i pristala da mu pomogne i oni su krenuli zajedno. Obesni mladići nisu mogli da sanjaju da je ovo bezazleno dete (visoko svega metar i šezdeset jedan centimetar) – Milica Kostić za njih bio najnesrećniji izbor koji su mogli da naprave.

Dok je prvi mladić pošao sa Milicom prema zgradi, drugi koji je prethodno sve ovo pratio, zaključio je da je Milica pristala i da prevara uspeva. Zato je požurio da pripremi klopku, tj. da obezbedi nesmetano uvođenje devojke u stan. Pojavivši se žurno pred zgradom, sreo je maloletnog druga (koga su ostavili da ih sačeka) govoreći: "brže, brže" naglasivši da ide njihov prijatelj i "vodi devojku"! Istraga je kasnije dokazala da je maloletnik bio saglasan sa planom.

Čim su žurno ušli u stan, stariji je isključio zvonce na ulaznim vratima i objasnio maloletnom kako će postupiti kada devojka zakuca na vrata. Odmah zatim je ušao u kuhinju i glasno pustio muziku na gramofonu kako bi postigao buku. Za to vreme njihov drug je doveo Milicu pred vrata stana i rekao joj da pokuca. Kad je ona to učinila, maloletnik joj je otvorio vrata i na njeno pitanje da li tu stanuje Dragana, odgovorio potvrdno i dodao da se ona nalazi u prvoj sobi desno i da može da uđe i pozove je.

To je rekao uverljivo i odmah posle toga je pošao prema kuhinji smatrajući da se dobro snašao. Kad je Milica zakoračila u hodnik, tj. u predsoblje stana, za njom je toga trenutka utrčao i njen pratilac, koji je do tada bio iza njenih leđa, na stepeništu, i pratio događaj. Posle ovoga je za nju nastao pakao. Kada su zatvorena spoljna vrata, Milica je shvatila da je prevarena, pa je pokušala da izađe iz stana. Pokušala je da se vrati, da pobegne, ali je u tome sprečena jer joj pratilac to nije dozvolio već ju je, uhvativši je oko pasa, iz hodnika, silom ugurao u spavaću sobu.

U zaključanoj sobi, mladić koji je Milicu silom uvukao, saopštio joj je šta hoće i zbog čega je dovedena. Zahtevao je od nje da se sa tim saglasi, da se skine, jer nema drugog izlaza. Međutim, Milica je to kategorički odbijala moleći da to ne čini i da je pusti. Napasnik se na sve ovo nije obazirao, već je i dalje uporno nastojao da Milicu prinudi, uz istovremene pokušaje da joj skine odeću. Ona se i dalje protivila, a on je bio uporan. Na njegovu drskost odgovorila je plačem, moleći ga da je pusti iz sobe. U jednom momentu, usled njene upornosti, prvi nasrtljivac se malo pokolebao i, izlazeći nakratko iz sobe u hodnik, prokomentarisao ostalima da treba da je puste. Reči su bile sledeće: "Nevina je, neću da je diram".

U prethodnim minutima Milica je učinila sve što je mogla da razmekša srca zločinaca i da probudi njihovu savest. Sve vreme je plakala i detinje ih molila, ali nije vredelo. Shvatila je da ova preklinjanja i molbe neće pomoći. Shvatila je da monstrumi neće odustati. Iz pozicije iz koje nije bilo moguće izaći, a u nemogućnosti da i dalje pruža otpor, odlučila se na bekstvo. Znala je da će je više muškaraca silovati. Rešena da im to ne dozvoli, iskoristivši trenutak kada je ostala sama u sobi, Milica je sa 11. sprata skočila kroz prozor.

Razgovor između Milice i inspektora Dobrivoja Stefanovića, koji sa nakon toga odigrao u bolnici, tekao je ovako:

Pitao sam je: "Gde si bila?"

Milica je rekla: "Bila sam u školi. Sa drugaricama..." Trebalo je da imaju nešto – kao pismeni. (Reč je svakako o upisivanju prvog dana školske godine)

Posle ovoga je izgubila svest.

Zatim se opet probudila i rekla: "Išla sam sa nekim dečkom do jedanaestog sprata da pozovem njegovu devojku".

Ja sam je pitao: "A što si ti išla?"

Rekla je: "Taj dečko mi je rekao da ta devojka ima stroge roditelje i da je samo pozovem".

Tada je opet zaspala.

Posle par minuta se probudila i rekla: "Bili smo na jedanaestom spratu".

Pitao sam: "Kako znaš?"

Rekla je da je, pošto je izašla, videla na liftu.

Pitao sam je: "Da li si sama skočila ili te je neko gurnuo?"

Rekla je: "Ja sam sama skočila kroz prozor".

Pitao sam: "Zašto?"

Rekla je: "Nisam više mogla da izdržim... Jedino sam na taj način mogla da sačuvam svoju čast".

Potom je pala u duboku komu.

Ispred bolnice bila je gužva. Porodica, školski drugari, osoblje, sugrađani - svi su čekali da vide hoće li se hrabra devojka probuditi iz kome. Nažalost, desilo se najgore. U četvrtak četvrtog septembra mala Milica je izdahnula tačno u podne. Ovo što ste pročitali bile su njene poslednje reči. 

Nakon toga, prema rečima stanovnika tog kraja, svake godine u vreme Miličinog stradanja u predelu 11. sprata zgradu je obletalo jato belih golubova.

Zdravko Čolić je svoju pesmu "Ona spava" posvetio Milici, a 2008. godine je Rubinova kula imala požar baš na 11. spratu. Jedan stih kaže: 

"Nikad više snene oči

nikad više crne kose

nikad više noge bose

što je nose, što je nose

neće vidjet’ smiraj dana

ona spava, ona spava"