"Tu na pragu su ga ubili. I ostavili da leži danima" Nena drugome decu rađa, a Gojko i Bosa krvavih očiju traže sina
- Bosiljka, ovi u komandi kažu da više ne možemo čekati, svi idu – govori Gojko na ulaznim vratima, stojeći ispod dovratka, očiju krvavih od umora, bled u licu i gotovo izbezumljen.
Bosiljka, njegova žena, sedi u ćošku kuhinje, krši ruke i van sebe je. Treba u jednom trenutku spakovati ceo život ali jedna joj je misao raznela glavu – gde je njen sin Željko.
OSTALO JE GORKO SEĆANJE NA GOLGOTU: Stojakovići iz Jošavice sa bebom u naručju odbegli od zločinačke "Oluje"
"Moj tigar je ipak preživeo "Oluju" i čekao me" Ovo je priča o jednoj mladosti, tužnoj prošlosti i budućnosti koja i danas boli
NE ZABORAVLJAMO "OLUJU"! Kod nas dan sećanja na stradale i prognane, u Hrvatskoj proslava - šta je Srbija izgubila?
Gojko i Bosiljka deset godina nisu mogli imati dece. Obilazili su doktore, vračare, pili čajeve, u ono vreme bez velike pomoći medicine i sa malo para, činilo se da će ostati bez potomstva. Već u dobrim godinama za sredovečnost, onda kad čovek se pomiri sa sudbinom i sve prepusti slučaju, desila se Bosi trudnoća. Tako se rodio Željko, željen i iščekivan bezmalo deceniju. U Kninu, gde more ne miriše ali iz koga se brzo u talase Jadrana može sjuriti, Željko je rastao u toplom očevom zagrljaju ogrnut majčinom ljubavlju.
Pred sam rat proslavili su mu punoletstvo. Vojsku je odslužio u gardijskoj jedinici, baš u Kući cveća, gde su mu roditelji došli na zakletvu. Mati je u korpu stavila pršute što je mirisala na Dalmaciju, kozjeg sira i toplu mirisnu pogaču. U osvit rata doslužio je svoje do kraja u kasarni nadomak Karlovca, u Skakavcu. Bila su to neka, ispostaviće, suviše srećna vremena.
U Kninu se, po samom formiranju SAO Krajine pridružio srpskoj vojsci, tu svoj na svome. Prvu je godinu bilo teško i krvavo, dvaput je izbegao smrt, bilo je teških dana i uvek srećnih povrataka kući. Posle se malo rat smirio pa je život, pomalo stidljivo, probao da se vrati na svoje. Sa Nenom, devojkom, imao je velike planove.
U leto 1995. godine kupina je rodila crnim zlatom i Nena i Željko, kao da su deca, u kupinjaku, izgrebanih ruku, pune korpe. Vruće je leto, rodno, a sunce sija kao da nikad više neće zasjati tim sjajem. Sutra Željko ide na sedmodnevnu smenu straže i kad se vrati s položaja, odmah posle Svetog Ilije, kreću pripreme za svadbu. Svadba će biti u septembru, dok vinogradi zriju plavim mirisom nabujale loze, a jara sunca spusti svoje žaluzine na dobre večeri, pune smeha i muzike.
Ujutro, na položaj, Željko će poneti u rancu nešto garderobe, cigara, komad pršute i materinu pogaču. I Neninu sliku. Tamo će već dobiti svoje sledovanje, "samo da odgulim tu sedmicu gore", tako kaže i onda sve ide po redu. Dok nije tu, Nena će ići na svoj posao u komandu, gde radi kao službenica. Niko ne zna da će u tri dana preokrenuti svet.
Bio je peti dan od Željkovog odlaska na položaj i Gojko stoji na vratima izbezumljen. Do sina ne može stići, a tu je i Bosiljka, i stara i bolesna majka, i narod koji jauče, zapomaže, pakuje se i ne zna kud da li da krene ili da li da ostane. Izvlače se traktori, niko ne zna šta bi spakovao niti kud i kojim putem da krene. Neki ne veruju da je kraj i ostaju. Gorko će platiti takvu odluku.
Neni su javili da je Željko izgleda krenuo sa vojskom. Bosiljka i Gojko na traktor nabacuju najnužnije i kreću u nepoznato. Završiće u kolektivnom smeštaju negde u unutrašnjosti Srbije, preživevši ono što se ne može preživeti – strašnu sudbinu, avgustovsku nemilosrdnu jaru, granatiranje, žeđ i sopstvenu smrt.
Željko na položaju saznaje da je svet koji je poznavao i u koji je čvrsto verovao da je nesalomiv, da je taj svet nestao. Sa položaja neće otići s vojskom već će se sjuriti, peške, u susret narodu koji u kolonama i jauku beži, pravo u Knin, tražeći roditelje. U tom metežu i sveopštoj gužvi i on i Gojko ne znaju da su se mimoišli u koloni. Nena je pošla sa njima.
Tu na pragu su ga ubili. I ostavili da leži danima. Šta je posle sa njim bilo, niko ne zna. U koju je jamu i tamu dospeo i ko mu je kosti preturao godinama. Čekali su Gojko i Bosiljka svog jedinca, jedan ga je video da izlazi iz Knina, drugi u Banjaluci u bolnici, treći kako izbezumljen hoda Beogradom, neko je znao da je otišao u Nemačku ali ništa od toga nije bilo istina.
Nena je nakon par godina prešla da živi u veći grad, polako nastavila život, udala se, rodila devojčicu i svaki drugi vikend dolazila im u posetu. Gledali su tu malu kao da je Željkova, kao da je njihova unuka. Bosa je umrla deset godina kasnije, znajući da njenog Željka više nema.
Gojko se nije dao, obilazio je Crveni krst, išao u Adru, molio katoličkog popa da mu nađe spiskove, išao na razmene, davao krv za DNK analizu, samo da dobije jednu jedinu kost da je sahrani.
Nakon dvadeset dugih godina dobio je list na kom je pisalo da su ostaci njegovog Željka "pozitivno identifikovani". Treći dan po sahrani Gojko ujutro više nije ustao iz kreveta.
Dole, kažu, u Kninu, ispred Željkove kuće, urušene, puste i zatrtih tragova, raste jedna velika crvena ruža. Divlja i prkosna. Sekli su je, žedna je kiše, promarširaju tuda 5. avgusta batovi tuđih vojničkih čizama, ogrebe se o nju kakva zalutala ruka, ali ta ruža svake godine i dalje cveta. Kao da je iz same krvi iznikla.