MISTERIJA LOBANJE PRONAĐENE U JUG BOGDANOVOJ: Nekada je tu bilo groblje, ali to nije jedina tajna Zelenog venca

Na pitanje gde se nalazi Novo groblje gotovo da nema Beograđanina koji ne bi dao tačan odgovor, a na pitanje gde je onda bilo staro neki bi se možda i zamislili pa promrljali "Tašmajdan". Međutim, upitani gde je bilo i ono pre tog starog samo istinski zaljubljeni u ovaj grad mogli bi iz prve odgovoriti - na Zelenom vencu.

Vest o lobanji pronađenoj na gradilištu u Jug Bogdanovoj ulici, za koju za sada još niko nije utvrdio period iz kog datira, po ko zna koji put povela je raspravu o tome šta sve kriju slojevi ispod beogradskog asfalta. I baš kao i dosad - nagađanja idu u beskraj, a na pouzdani odgovor nezahvalno je reći koliko će se čekati.

I zaista, nije lako savremenom Beograđaninu da u jednom, isuviše stresnom i nikad dovoljno dugom danu prekine užurbani hod na čas, pogleda oko sebe i zapita se "šta li je nekad bilo na ovom mestu, koje priče čuva ta zgrada, ko li je i kada utabao ulicu kojom koračam". Nije lako i zato većina sebi ne može da priušti takve momente dokolice. A trebalo bi.

Dovoljno je reći da kad god se samo malo zagrebe ispod površine, i to u bukvalnom smislu reči, po pravilu se otvara jedan potpuno novi svet - grad ispod grada. Neki bi otišli toliko daleko pa čak odgovorno tvrdili da ćete, gde god u Beogradu zabodete ašov, nešto iskopati.

Upravo to se dogodilo građevincima u centru prestonice koji su ostali začuđeni nad ljudskom lobanjom koja je iskočila pred njihovim očima usred zemlje i šuta. A nije nepoznato da se na prostoru Zelenog venca svojevremeno nalazilo veliko hrišćansko groblje koje je potom naredbom kneza Miloša preseljeno na Tašmajdan.

Preciznije, centralni deo ovog kraja bio je ništa drugo do poveća bara, dok se na ukrštanju Brankove i Pop Lukine nalazilo pomenuto mesto počinka.

- Spomenar o starom Beogradu" naslov je knjige Nikole Trajkovića u kojoj se navodi da je ono tu postojalo u 18. veku, te da je bilo podeljeno na Veliko (duž Brankove ulice) i Kužno (ne mestu Obilićevog venca i hotela "Palas") - namenjeno stradalima od bolesti.

O značaju ovog mesta u prilog govori i podatak da ga pojedini navode i kao najstarije srpsko groblje. Da li je nedavno pronađeni ostatak ljudskog tela baš dokaz tome ostaje na nauci da dokaže.

Sem toga, za danas jedno od najvažnijih saobraćajnih čvorišta prestonice vezuje se i priča da je na njemu nakon izmeštanja pogrebnih ostataka trebalo da bude podignuto pozorište.

Vlast je, naime, bila spremna da 1852. izdvoji 2.000 dukata za takav poduhvat i do polaganja kamena temenca je došlo po projektu izvesnog italijanskog arhitekte, ali je početni kapital, ispostaviće se, uzaludno potrošen na močvarnom zemljištu nezgodnom za gradnju.

Ipak, umesto u pozorištu, varošani su i dalje mogli dobro da se provedu i štošta saznaju u kafani, čiji prvi zakupac je bila Nemica koja je, umesto natpisom, fasadu lokala "ukrasila" zelenim limenim plehom nalik na venac. Vek i po kasnije kraj i dalje nosi naziv koja seća na vreme kada je naselje tek nicalo i dobijalo ubranu formu, a po kojem je kasnije imenovana i pijaca koja dominira ovim potezom - Zeleni venac.