BOLESNO: Javno najavljuju ubistva Srba zbog srpske zastave na Dinari

Kao što sam je u poslednje tri godine razvijao na desetinama vrhova i drugih mesta širom bivše Jugoslavije i Balkana. Bez ijedne neugodnosti. 

Fotografije sa najveće srpske i hrvatske planine objavio na svom Fejsbuk profilu i na portalu „Srbija danas“. Uz fotografije objavio sam i krajnje pomirljiv tekst,  u kojem sam podsetio da je Dinara podjednako srpska koliko i hrvatska.

Takođe, podsetio sam da su Srbi i Hrvati braća, na nespornu istorijsku činjenicu da  je većina Hrvata u Dalmaciji i Kninskoj krajini srpskog etničkog porekla, da pobeda nad bratom ne može biti pobeda, da je poraz srpskog naroda u Hrvatskoj 1995. godine  ujedno i poraz hrvatskog naroda, da su Krajina, Dalmacija i drugi delovi bivše RSK ostali bez stanovništva, kako bez Srba, tako i Hrvata, te da u skladu s tim nema razloga za slavljenje „Oluje“.

Ubrzo je moj profil na Fejsbuku bio zatrpan komentarima na stotine Hrvata, iz svih krajeva Hrvatske ali i BiH, koji su mene, srpski narod i Srbiju zasuli lavinom vulgarnosti, uvreda i pretnji. Za samo dva dana ispod moje objave naređalo se više od 1.700 komentara. U desetinama njih, kao i u privatnim porukama koje mi stižu, otvoreno se veličaju ustaše, preti mi se ubistvom ali i ubistvima Srba povratnika u Hrvatsku.

Ilustracije radi navešću samo jedan od nekoliko morbidnih komentara izvesnog gospodina (ime poznato autoru teksta) „Ovom objavom već si osudio nekoliko srpske djece u Grahovu i Kninu na smrt! Smrt Srbima!“  Jasnije da ne može biti. Da li će javno tužilaštvo u Hrvatskoj reagovati zbog ovakvih pretnji? Naravno da neće. Nažalost, tihi progon Srba u Hrvatskoj je već tri decenije državna politika.

Zahtevi hrvatskih „patriota“ sežu od pokliča da budem premlaćen i ubijen i zahteva da mi se zabrani ulazak u Hrvatsku ili da po ulasku u nju budem uhapšen i osuđen na robiju, do zahteva da se protera ambasador Srbije iz Zagreva i prekinu diplomatski odnosi sa Srbijom. A ima i „pravnika“ koji upozoravaju hrvatsku vladu da je srpska zastava na Dinari ustvari objava rata Hrvatskoj, te da je neophodno izvesti još jednu „Oluju“.  Zapanjuje to što se među autorima ovakvih komentara nalaze i visokoobrazovani ljudi, od kojih neki, sudeći po podacima na njihovim Fejsbuk profilima, rade u Vladi Hrvatske.

Nakon čitanja svih tih komentara, veličanja „Oluje“ ali i ustaških zločina i pretnji novim zločinima, mnogo lakše se može razumeti kako je bilo moguće da u 20. veku Hrvati u zločinu genocida pobiju stotine hiljada svojih komšija Srba. Kako su bili mogući Jasenovac i drugi logori, kako je bilo moguće da Hrvati osnuju logor za decu u Jastrebarskom ili kako je bilo moguće da u Livanjskom polju ispod Dinare samo na Ognjenu Mariju 1941. godine od strane prvih komšija, dojučerašnjih prijatelja, školskih drugova, pa i rođaka, bude zaklano i u jame bačeno 1.600 srpskih civila, među njima i stotine dece. 

Ili da sto kilometara dalje, u Drakuliću, Motikama i Šargovcu, predgrađima Banjaluke za jedan dan, 7. februara 1942. bez ispaljenog metka, klanjem, sekirom i maljem, bude ubijeno 2.300 srpskih civila, među kojima i 551 dete a da koljače predvodi katolički sveštenik? Ili da dan kasnije u crkvi u Glini bude ritualno zaklano najmanje 260 nesrećnika. 

Ili da između 6. i 11. avgusta 1941. godine Hrvati u Prebilovcima u Hercegovini ubiju 826 od ukupno 994 stanovnika tog sela. A o kakvom zločinu se radi da se naslutiti iz pisma koje je fašistički general Aleksandro Luzano uputio Benitu Musoliniju: 

-U velikoj školskoj učionici zatekao sam zaklanu učiteljicu  i 120 njenih učenika. Nijedno dete nije bilo starije od 12 godina. Mnogima su odsekli glave. Iz rasporenih utroba ustaše su izvukle creva i, kao novogodišnje vrpce, rastegli ih ispod plafona i ekserima ukucali u zidove. Primetio sam načetu vreću soli u ćošku i zgranut ustanovio da su ih klali polako, soleći im vratove. I taman kad smo odlazili u zadnjoj klupi se začulo dečije krkljanje. Izneli su jednog dečaka, disao je sa napola presečenim grkljanom. Svojim kolima odvezem to jadno dete u našu vojnu bolnicu, povratimo ga svesti i od njega saznamo punu istinu o tragediji.

Zločinci su najpre na smenu silovali učiteljicu Stanu Arnautović i onda je pred decom ubili. Silovali su i devojčice od osam godina. Za to vreme pevao je silom dovedeni orkestar Cigana i udarao u tambure – piše italijanski oficir.

Ogromna većina Hrvata, koji su se zapenušanim komentarima oglasili na mom Fejsbuk profilu, smatra da je isticanje srpske zastave na Troglavu i Dinari povreda teritorijalnog suvereniteta Hrvatske i – provokacija. Što je obična budalaština. Kao i u većini slučajeva kad su u pitanju istorija i srpsko-hrvatski odnosi, Hrvati su i ovom slučaju zanemarili činjenice. 

Prvo, jeste da se Dinara proteže duž granice Hrvatske ali se vrh Troglav, na kojem sam razvio srpsku zastavu, uopšte ne nalazi na teritoriji Hrvatske, već u BiH. 

Drugo, kamen na vrhu planine je već godinama obojen u boje šahovnice, hrvatske zastave. Sa sve četiri strane. Pa se samo od sebe nameće pitanje: kako to da hrvatska zastava na vrhu planine u suverenoj državi BiH, koja tu stoji godinama, nije provokacija a razvijanje srpske zastave na istom mestu, u trajanju od desetak minuta, jeste provokacija? Zbog koje bi trebalo ubijati, hapsiti, proterivati ambasadora, prekidati diplomatske odnose i sl. 

Podsećam, Srbi su konstitutivni narod u BiH, na celoj njenoj teritoriji, koji ima prava na isticanje svojih nacionalnih obeležja na javnim mestima. Gde hoće i kad hoće. A ja sam pripadnik tog naroda i državljanin BiH. 

Ne samo što Troglav nije u Hrvatskoj, nego je Dinara vekovima unazad planina na kojoj i oko koje se nalaze sela u kojima Srbi predstavljaju apsolutnu većinu stanovništva. Privatne livade i pašnjaci po planini su katastarski uglavnom u srpskom posedu.

Treće, čak i da je Trglav kojim slučajem u Hrvatskoj, kako to da proslava ubistva 2.000 Srba, proterivanja 220.000 Srba, spaljivanje 40.000 srpskih kuća i drugih objekata i pljačka srpske imovine vredne nekoliko desetina milijardi evra, u srpskom Kninu, u kojem su Srbi oduvek bili većina, pod prozorom preplašenih Srba, nije provokacija a razvijanje srpske zastave na vrhu puste planine, iznad srpskih sela Sajkovići, Provo, Gubin i Čeprazlije, jeste?

Stotine sličnih, pretećih i morbidnih komentara, mogu se pročitati i ispod tekstova koje su o isticanju zastave na Dinari objavili vodeći hrvatski mediji i internet portali. Čitajući ih, čovek mora da se zapita: kako je moguća tolika netolerancija i mržnja? Kako je moguća takva promocija ustaških ideja i zločina. Ali ako se ima u vidu činjenica da su i ove godine Kninom nesmetano defilovale proustaške paravojne formacije i, u prisustvu predsednika i premijera Hrvatske, klicale ustaški pozdrav „za dom spremni“, nema mesta ni pitanju, ni čuđenju.

Međutim, za razliku od mržnjom zadojene svetine,  u tekstovima hrvatskih medija nema ni jedne reči uvrede ili mržnje. Svi oni su razvijanje srpske zastave na Dinari opisali krajnje profesionalno i objektivno. Vrhunac tog profesionalizma predstavlja činjenica da je većina njih ne samo citirala veći deo mog teksta napisanog na Dinari, već i u celini prenela moju objavu na Fejsbuku.

Što je, ako ništa drugo, stotinama hiljada Hrvata omogućilo da pročitaju činjenice zbog kojih proslave „Oluje“, na ovakav način, uz ustašku ikonografiju i bez pominjanja stradanja srpskog naroda a kamoli saosećanja zbog tog stradanja, ne služe na čast ni Hrvatskoj, ni hrvatskom narodu.

Smatram da na kraju ovog osvrta treba da pomenem i jedan drugačiji primer. Na sreću, ne i jedini. Koji može da posluži na čast svakom dobronamernom Hrvatu.

Prošle godine, na pravoslavnu Veliku Gospojinu, moj prijatelj Dejan Pavković, vlasnik motela „Krnjevo“ kod Velike Plane i ja otišli smo u Zapadnu Hercegovinu, popeli se na planinu Čvrsnicu (2229) i na njenom vrhu razvili srpsku zastavu. Sa razvijenom zastavom slikali su nas planinari, nekadašnji pripadnici HVO iz Posušja, protiv kojih sam 1992. godine ratovao na Kupreškoj visoravni. Nažalost, u tim borbama bilo je mrtvih na obe strane.

Ne samo što su nas slikali, ne samo što smo na vrhu planine, uz šumadijsku šljivovicu i Karlovačko pivo, evocirali ratne uspomene, sporeći se oko mnogih stvari u vezi poslednjeg rata, ne samo što su nas častili večerom u motelu „Hajdučke vrleti“ i prenoćištem u domu kraj lepog katoličkog samostana Masna Luka u podnožju Čvrsnice, već nisu dozvolili da sa planine siđemo peške, nego su na vrh planine po nas dvojicu poslali terensko vozilo.

Na kraju posete, naši domaćini su izrazili želju da nas ponovo ugoste, sa punim autobusom ljudi iz Velike Plane. Naravno, poziv smo prihvatili.