ČEDA ANTIĆ: Da je Milošević tad pomogao DOS-u, još bi dugo vladao
Peti oktobar 2000. godine ostaće veliki datum u istoriji srpskog naroda zbog dve istorijski nesumnjivo važne činjenice. Prvi put posle izbora iz 1905. godine jedna vlada je raspisala izbore i na njima izgubila. Bio je to i prvi narodni prevrat u našoj istoriji posle 142 godine i Svetoandrejske skupštine koji je prošao bez krvi.
Za razliku od samostalca, akademika Ljubomira Stojanovića, srpskog Katona i čestitog republikanca-reformatora, Milošević je poražen tako što se tokom dvoboja sam upucao. On nije pred narod stavio svoju politiku i omogućio poštene izbore kako bi bio na njima potvrđen. Miloševićev režim bio je od samog početka zloglasan po tome što nije bio naklonjen autonomiji narodnog odlučivanja. Od prvog dana Miloševićevi reformatori težili su da jasno ukažu na kontinuitet – oni su bili, koliko god danas njegovi privrženici nastojali da to relativizuju – partija kontinuiteta. Iako su napustili dobar deo komunističke ideologije, duboko su verovali da su svi njihovi protivnici kontrarevolucionari i izdajnici. Od vremena kada je na govoru u Rači 1990. socijalistički kandidat za narodnog poslanika rekao da se „vlast dobijena puškom” samo na takav način može i izgubiti, preko javno izrečenog uverenja JUL-ovskih funkcionera da su 1996. Beograd „napali četnici”, do prkosnog usklika ostarele pop zvezde s režimske izborne liste uveče na propalom pobedničkom koncertu, 24. septembra 2000, upućenog sugrađanima pristalicama DOS-a koji su zviždali: „Pucajte, ja i sada držim čas!”…
17 GODINA POD VELOM TAJNE: I OVO se dogodilo 5. oktobra, ali neko pokušava da SAKRIJE! (VIDEO)
Miloševićev režim stavljao je do znanja da je demokratija samo fasada. To je i dokazao falsifikujući izbore u RS Krajini 1993, u Beogradu 1996, i konačno u SR Jugoslaviji 2000. godine. Paradoks Miloševićevog režima je to što je, bez obzira na svu naknadnu pamet i objašnjenja, bežao od programa i ideologije, oslanjajući se na vođine uspehe i veštine. Temeljeći se često isključivo na demokratskoj legitimaciji – pobedi na izborima – Miloševićev režim je suštinski dovodio slabu i podeljenu, od države suzbijanu opoziciju u neophodnost da se ujedinjuje, korumpira i radikalizuje. Umesto da posle decenija diktature, uveren u svoje dobre i rodoljubive namere, počne da gradi demokratske ustanove i slobodnu privredu, Miloševićev režim je sve činio da zadrži monopol vlasti. Umesto da polako kreira demokratsku opoziciju kao sopstveni korektiv i jednog dana alternativu, on je ratovao protiv opozicije i pomagao stvaranje SRS-a i sličnih stranaka koje su je razarale. Milošević je na kraju postao žrtva te politike. Promenio je Ustav SR Jugoslavije i način izbora predsednika.
Umesto temelja pobede režima, postao je oslonac opozicionog ujedinjenja. Opozicija nije valjala, ali su građani procenili, na osnovu njegove politike, da je on gori od novog pakovanja opozicije.
Istraživanja govore da danas većina građana Srbije veruje da je revolucija petog oktobra bila greška. Oni, međutim, zaboravljaju da je tada presuđeno ne samo Miloševićevom režimu već i njegovoj politici. Promene koje su kasnije nastale mogu biti koliko god hoćete neuspešne i kompromitovane, one danas nemaju alternativu. Kada vođe stranaka današnje vlade kritikuju dosističke vlade, oni zaboravljaju da su tokom dvanaest godina te vlasti manje od tri godine (dakle, oko 30 meseci) bile bez podrške SPS-a. Danas vlada kritikuje dosovske vlade zbog korupcije i neuspešnih reformi. Niko ne spominje ideologiju i program nekadašnjeg SPS-a ili reformisanih radikala iz 2008. godine.
Opširnije čitajte u novom Ekspresu koji je na kioscima od petka, 6. oktobra. . .