ČOVEK SA DVA SRCA: Teško povređen Jovan Ristić nesebično pomaže drugima
Rođen pre četrdesetak godina, u vreme u kom svet računara nije uveo društva u druženja preko interneta kakva su nam danas poznata i bliska, i kada su se deca na ulici, u parkovima, na terenima i seoskim poljanama takmičila u raznim sportskim nadmetanjima i smišljenim igrama, Jovan Ristić je svoje školske rančeve koristio kako za knjige, tako i za lopte i zamišljene stative u školskom dvorištu.
- Od kad znam za sebe - igrao sam fudbal. Tada, kao dečak, nisam mogao ni da pretpostavim da će fudbal biti moja životna profesija. Bio sam i ostao neumoran kada je fudbal u pitanju, a volja i želja su bile jače od uslova za garantovano postizanje uspeha. Svoju prvu zvaničnu utakmicu igrao sam 1988. godine kada sam imao 13 godina. Sećam se, bio sam pionir FK “Dinama” iz Vranja, a suparnička ekipa na terenu nam je bila ekipa “Radnika” iz Surdulice. Imao sam veliku tremu. Noge su mi bile teške i osećao sam uzbuđenje od adrenalina. To je valjda i bio znak koliko mi je stalo do fudbala.
Nakon te prve utakmice Jovan, kojeg danas svi znaju kao Jocu, odigrao je preko 600 utakmica u žuto-plavom dresu “Dinama”. 18 godina dugu aktivnu fudbalsku karijeru naposletku je zamenio desetogodišnjom trenerskom karijerom u istom klubu u kom je ponikao. Slovi za jednog od najuspešnijih fudbalera u rodnom Vranju.
- Svaka utakmica za mene bila je takmičenje. Uvek sam išao srcem i srce sam ostavljao na terenu. Iako sam imao obavezu i odgovornost na terenu, igrao sam iz ljubavi. Poraze sam podnosio vrlo teško. Trebalo mi je i po nekoliko dana da dođem sebi posle izgubljene utakmice. Uživao sam u pobedama. One su me motivisale. Pet sezona sam igrao u Vrbasu, pa se vratio u meni omiljeni “Dinamo”. Trenersku karijeru sam započeo sa petlićima, pionirima i omladincima.
Nesrećni slučaj, užasan bol i amputacija dela noge
U jeku svoje ljubavi i strasti prema fudbalu i radu prvim timom, ovog čoveka zadesila je nesreća tokom običnog rutinskog istezanja fudbalera nakon odrađenog treninga. Potporni zid terena dug 14 metara obrušio se na sportiste koji su pukom srećom izbegli povrede, ali je Jocu teška betonska ploča ipak zarobila svojom težinom. Taj 26. januar 2009. godine Joci je promenio život.
SMS NA 3030! BUDI HUMAN I POMOZI: Da Vladimir slobodno diše!
- Zid težak tri tone mi je pritisnuo noge, bolovi su bili užasni. Ubrzo sam izgubio svest. Drugari su me izvukli i smestili na Odeljenje za ortopediju. Za tri meseca koliko sam proveo u bolnici u Nišu, imao sam četiri operacije. Bilo je predloga da amputiram nogu i rešim se bolova. Ipak niški doktor Višnjić je spasao što je moglo da se spase i sada sa 30 odsto stopala ponovo hodam i bavim se trenerskim poslom u radu sa mladima - sa gorkim sećanjem priča Joca i dodaje:
- Nikada nisam pomišljao da odustanem. Naprotiv, izašao sam jači i sa više vere. To me je motivisalo da pomažem drugima, jer sam bio sa druge strane i godinu dana prikovan za krevet, pa sam video kako izgleda život kada zavisiš od pomoći drugog lica. Iako danas hramljem i imam jake bolove, imam jaku volju.
Rad sa decom
Motivacija i energija su mu, kaže Joca, urođene i ima ih na pretek. Ako ne učini nešto korisno za sebe i društvo dan mu je uzalud prošao. Motivišu ga dobri ljudi, porodica, supruga i ćerke Jovana i Isidora. A, ono što ga najviše ljuti je nerad drugih, kaže “puno pričamo, malo radimo”. Nakon dve godine pauze, danas najviše vremena provodi u radu sa selekcijom petlića FK “Dinamo” sa kojom je najbolji u Pčinjsko-Jablaničkom okrugu.
Ako se pitate ko su ti ljudi koji šalju SMS poruke za humanitarnu pomoć, onda VI NISTE MEĐU NJIMA
- Iako radimo u teškim uslovima, na lošem terenu i u nedostatku rekvizita, sa decom je ipak lepo raditi zato što su ona najveći živi resurs koji imamo. Ujedno, posao je odgovoran, jer smo bitan faktor u formiranju njihovih zdravih karaktera. Želim pre svega da deci ukažem na to koliko je važno biti dobar, solidaran, pa tek onda fer-plej sportisti. Priredili su mi mnogo iznenađenja. U svojim školskim sastavima pišu o meni kao njihovom idolu i to me raduje nekad i do suza radosnica. Sa druge strane, treneru bude jako teško kada mu neko dete u timu doživi neku povredu ili plače posle izgubljene utakmice.
Veliko srce
Iza ovog čoveka je, pored zavidne fudbalske karijere, i 46 humanitarno-edukativnih akcija u kojima je učestvovao, a putem kojih je uplaćeno oko 600.000 dinara u dobrotvorne svrhe, najčešće za bolesnu decu širom okruga. Joca je organizovao i 70 utakmica veterana, četiri memorijalna turnira koji su bili mahom bili humanitarog karaktera.
I TO JE MOGUĆE: Ovako je saobraćajka probudila ČOVEČNOST - priča će vam izmamiti suze! (FOTO)
- Ponosan sam na te činjenice. Imam nekoliko priznanja iz oblasti humanitarnog rada. Podržavaju me prijatelji, roditelji dece sa kojom radim i sugrađani. Sva deca iz kluba su uključena u humanitarne akcije. To nećemo menjati.
Prvu akciju koju je izvela ova družina malih sportista i velikih ljudi bila je namenjena Anastaciji Trajković iz Vranja koja je bolovala od teškog oblika raka. Nakon te, akcije su se nizale jedna za drugom. Više aktivnosti su sproveli za Anu Ilić, mladu pesnikinju iz Vladičinig Hana, obolelu od Fridrajhove ataksije, pomogli su Strahinji Stojanoviću, kasnije preminulom od leukemije, Marku Zlatanoviću obolelom od cerebralne paralize, ugroženima od poplava i mnogim drugim pojedinicima i porodicama kojima je pomoć bila neophodna. Takođe, ova ekipa je podržala akcije nacionalnog udruženja roditelja dece obolele od raka “Nurdor”, “Zagrli za retke bolesti”, “Drug nije meta” i mnoge druge.
- Sve ove akcije su bile u vidu mini turnira i humanitarnih utakmica srazmerno našim mogućnostima. Plakao sam kada je preminuo Strahinja Stojanović iz Vladičinog Hana koji se mnogo borio i želeo sam da mu na bilo koji način pomognemo, te smo mu u jednoj od poslednjih akcija kupili trenerke i majicu koje nažalost nije stigao da obuče, jer je nekoliko dana potom preminuo.
Ubeđenje
Spavanje je za Jocu samo gubljenje vremena, slobodno vreme provodi smišljajući nove kreativne humanitarne akcije, iako mu nedostaje podrška grada i misli da sistem pomoći obolelima od teških i retkih bolesti nije pouzdan.
POMOZITE BORBU SAMOHRANE MAJKE: Jana je divna, nasmejana devojčica sa teškom sudbinom (FOTO)
- To jedno društvo ne sme sebi da dozvoli, jer šta je važnije od zdravlja. Dok nedostaje te sistemske podrške, moramo da se oslanjamo samo na humanost pojedinaca, u našem slučaju i dece koju treniram i njihovih roditelja. U svemu što radimo dajemo sebe. Nema predaje. Mi u našem radu zastanemo samo kada je potrebno da nekome pomognemo. O nama treba da pričaju naša dela, a ne mi. Neću stati dok god imam i poslednji atom snage. Ne iz inata, već iz ubeđenja.