DANI KADA JE GOREO KAMEN: Sećanje na jednu od najvećih bitki na kupreškom ratištu

- Pukovniče, sad od mog poslednjeg desnog rova pa do Minhena nema značajnog srpskog uporišta, ali naša je procena da ćemo izdržati. Moramo – raportira poručnik Miroslav Kljajić, komandant bataljona iz Mrkonjić Grada.

25. jul 1995.

I tog jutra jedinice Hrvatske vojske i Hrvatskog veća odbrane su teškim borbama izmučenu i cvetnim tepisima prekrivenu Kuprešku visoravan razbudile granatama. Prva kiša smrti iz višecevnog bacača raketa od Čajuše poletela je na borce 7.kupreške brigade VRS, koji brane blagajska sela, u petnaest minuta do šest sati i zasula centar Novog Sela, oko pravoslavne crkve Svete Trojice.

STRUČNJAK ZA BEZBEDNOST REPUBLIKE SRPSKE: Svaki veliki teroristički napad ima veze sa BiH

A onda su se jata čeličnih ptica počela da padaju po celoj liniji odbrane – od Prike Jelovače koju brani Mrkonjićki bataljon, preko padina Kurljaja na kojima su položaji Kupreškog bataljona i Kupreškog polja, po čijim livadama su se ukopali Ključani i Ribničani, do Velike Plazenica i Demirovca čije padine brane borci Šipovačkog bataljona i bataljon policije iz CSB Banjaluka.

Pod vatrom je i dubina teritorije koju brane vojnici Ratka Mladića... Granate padaju po Omaru, Šemenovcima, Mrđenovcima, Rastičevu...

Nadmeću se višecevni bacači raketa, dvadesetak tenkova, moćni brodski topovi „boforsi“, haubice i minobacači....Srpski borci nisu mogli da odgovore. Nisu imali čime. Tek s vremena na vreme minobacačka granata na položaj HVO na Kurljaju, Opaljenici i Zloselima, tri granate iz topa u Ćemaliću po Livnu, poneka haubička po Kupresu Šujci....da se vidi da srpska artljerija još postoji.

Istresanje čelične vatre je trajalo pet časova. A onda je počeo pešadijski napad.

Hrvatske gardijske brigade i pukovnije su se prvo ustremile na Kuk i ostale položaje Kupreškog bataljona....Kapetan Mirko Marić i njegov borci iz Vukovska, Ravnog, Malovana i Blagaja junački odolevaju, brane svaki rov....U novembru su izgubili Kupres, devet meseci sa planinskih visova gledaju svoja spaljena i opustela sela, rastrzani između nade da će se jednog dana vratiti i sve obnoviti i brige za porodice koje negde u izbegličkim centrima žive od milostinje, ali postojano istrajavaju na braniku Republike Srpske, odlučni da spreče pad Blagaja i prodor hrvatske i muslimanske vojske prema Šipovu i Jajcu.

ŠOKANTNO! Džihadisti se leče u sarajevskim bolnicama i niko ih ne hapsi!

Pešadijska bitka na Kurljaju traje dva sata, tri sata, pet sati....Otegla se kao večnost. Poginuo Savo Šebez. Ranjen Kureljušić. Ranjen Rudić. Ranjen Škobić. Ranjen Vuleta. Ranjen....Crne vesti sustižu jedna drugu. Kupreški borci ne znaju šta im je preče: da brane rovove ili da iz pakla izvlače ranjene saborce. Ne zna se kome je gore: onima što ih odnose na nosilima ili onima što ostaju u rovovima. I jedne i druge čeka bitka za život. Prvima ratna bolnica u 30 km udaljenim Strojicama daleko kao Banjaluka, drugi ne naziru kada će se bojište utišati.

Na južnim padinama Demirovca gine Slavko Radić iz Šipova. Ranjeni Siniša Karaulac i Stevan Ubiparip....
U isto vreme, na desnom krilu odbrane Blagaja napada 7.muslimanski korpus. Mehmed Alagić snažnom artiljerijskom vatrom i brojnom pešadijom koja nadire kroz gustu stoletnu šumu iz pravca Bugojna pokušava da posle devet meseci uzaludnih pokušaja zauzme Javorak, Javorov pod i Veliku Plazenicu. Na putu njegovim brigadama isprečila se tri nepopunjena bataljona: dva bataljona iz Šipova i bataljon Prve banjalučke protivoklopne brigade.

U dva sata hrvatska artiljerija počinje sa još žešćom kanonadom. Težište dejstva usmerava na položaj Mrkonjićkog bataljona i 5.glamočke brigade, koja desno od 7.kupreške brigade, na visoravni Hrbljina brani prilaze svom gradu i Velikom Vitorogu.

Deset granata, pedeset, pet stotina, hiljadu...Niko više i ne broji. Stopile se detonacije jedna u drugu i svojom strašnom jekom kao da razvaljuju okolne planine, a onda se zajedno sa njima survavaju negde u dubinu zemljine utrobe.

PSI RATA: Na stranim ratištima malo Srba

Glamočani nisu mogli da izdrže. Srce je srce, ali čelik je jači od svakog srca. Borci napuštaju rovove i pokušavaju da se izvuku iz dometa smrti.

Sedma brigada i Mrkonjićki bataljon ostaju bez desnog krila. Komandant bataljona poručnik Kljajić koristi zadnje rezerve i pod kišom granata pravi kakvu-takvu bočnu odbranu da mu hrvatska pešadija ne bi zašla iza leđa...

Pitanje je sata kada će linija pasti i hrvatska vojska upasti u blagajska sela. Stanovništvo napušta Šemenovce, Barjemovce...U pauzi između dva granatiranja ljudi najosnovnije stvari na brzinu tovare u konjske zaprege i traktorske prikolice i odlaze u zbegove prema Janju i Strojicama. Žene i deca teraju krave i ovce. Zabrinuto se osvrću i bacaju pogled na selo da vide da li su komšije krenule, čiju je njivu poslednji pluton iz višecevnog bacača uzorao, da li je kuća još čitava...

U komandi brigade smeštenoj u kući Gojka Petkovića u Novom Selu, smenjuju se podrhtavanja od granata i vesti koje šalju vezisti sa napadnutih položaja. A vezisti nisu ni potrebni. Po strašnoj grmljavini i dimu koji se diže po Kurljaju, Prikoj Jelovači, Maglaju, Kladama i ćorav može da zaključi šta se događa.

Sat vremena nakon što dobija vest da su Glamočani pod uraganskom vatrom napustili svoje položaje i da mu je desni bok potpuno nezaštićen, pukovnik Samardžija napokon uspeva da uspostavi vezu sa komandom Mrkonjićkog bataljona.
Na vezi poručnik Kljajić.

- Kljajiću, držiš li položaj?

- Držim, komandante.

- Glamočani se povlače?

- Jesu. Nas ubiše granatama, a kod njih je i gore.

- Kakva je kod tebe situacija? Šta se događa?

- Pukovniče, sad od mog poslednjeg desnog rova pa do Minhena nema značajnog srpskog uporišta, ali naša je procena da ćemo izdržati. Moramo. Nemojte brinuti – odgovara poručnik.

Petnaest časova od početka bitke, kada je sunce zamaklo za Veliki Vitorog i Slovinj, a nad krvavim razbojištem i brigom pritisnutim selima počeli da se spuštaju noć i tišina, mrkonjićki bataljon i 7.brigada čvrsto su držali svoj položaj, svaki rov....

-Nastaviće se -