Darko Mladić otvoreno o ocu: Putin pročitao knjigu o Ratku! Moj otac će dočekati slobodu! (VIDEO)

Darko nam je govorio i o procesu protiv generala Mladića u Hagu, kao i o generalovom životu iza zidina Haškog kazamata.

Šešelj ZAGRMEO: Ako do OVOGA DOĐE, Putin ODMAH ŠALJE vojsku na KOSOVO! Scenario koji će uznemiriti i AMERE!

Uz oca je bio na ratištu, stajao je uz njega u trentcima kada je protiv generala vođena medijska hajka i sramna policijska potera, a o njemu ponosno govori i danas, kada je Ratko Mladić narušenog zdravlja u haškom zatvoru, gde čeka pravosnažnu presudu.

- General Mladić je od početka bio nekonvencionalan oficir. To je, na neki način, i razlog zašto ga narod voli. Njegovi borci su bili zajedno sa njim u akcijama. Uglavnom smo bili u situacijama da, kad se on pojavi na ratištu, protivnici su bežali, pa smo mi upadali i u njihove rovove, i iza njihovih linija. U jednom trenutku je on sa svojim oficirima otišao 3km iza njihovih linija i nije bilo nikoga, svi su bili pobegli. Uglavnom, ono što njega odlikuje u takvim situacijama je jedna izuzetna, izuzetna stručnost i lična hrabrost. Mnogi su smatrali da je on rizikovao puno, ali ja sam bio i svedok koliko je on video u toj situaciji neke stvari koje mi obični vojnici nismo mogli da sagledamo. On je imao takvu procenu situacije na bojištu, da je to bilo izuzetno precizno, iako se nama u nekim trenutkima to činilo kao neracionalna odluka, pratili smo ga, imajući poverenja u njega i nikad nismo pogrešili. On je imao uvid u neke stvari koje mi nismo videli i onda je išao, uglavnom, na to da se brzo završe akcije da se minimiziraju žrtve sa svih strana. Pre svega je vodio računa o svojim vojncima, ali je vodio računa i o civilima, a propaganda o njemu je to suprotno oslikavala. On je u boju učestvovao i kao komandant i kao borac i kao neko ko je, posle boja, organizovao to da se ne pljačka, da se disciplina sprovodi i tako dalje.

- To je jedna devojčica koja je imala perforaciju slepog creva u Goraždu, čini mi se da je to bilo 1994. godine. Oni su tražili evakuaciju tog deteta, jer nisu mogli da ga operišu. On je lično dao svoj helikopter, ona je prebačena u našu vojnu bolnicu u Sokolcu, tamo je operisana. Oporavak je trajao malo duže, pa onda dok smo dogovarali da se to dete prebaci nazad, da se spoji sa svojim roditeljima i porodicom, ona je provela neko vreme u Glavnom štabu na Han Pijesku. Prvi pokušaj spajanja sa porodicom je propao, jer su oni otvorili vatru na oficira i to vozilo. Možda to nekom nije odgovaralo, uglavnom, bilo je sve dogovoreno, nije bilo nikakvog razloga da se otvara vatra. Tek iz drugog pokušaja, okolnim putem smo uspeli da je spojimo sa roditeljima. To nije jedino dete, niti osoba koja je operisana. Ja sam pričao sa pokojnim pukovnikom Taušanom, koji je bio komandant te bolnice. Muslimani iz Žepe i Srebrenice su dolazili tu na operacije '92. i '93. godine, pa je onda njihova komanda zabranila da njihovi civili budu lečeni u našoj vojnoj bolnici, zato što im to propagandno nije odgovaralo. Uglavnom, bilo je dosta tih primera.

- Sa Miloševićem je uvek imao jako korektan odnos. Milošević ga je veoma poštovao i on je veoma poštovao Miloševića. Bez podrške Srbije, a tad je glavni čovek u Srbiji bio Milošević, mi ne bismo mogli da vodimo rat. To je nesumnjivo. Bili smo u sankcijama, u okruženju, bez ikakve logistike. Srbija je pomagala na sve dozvoljene i moguće načine. Milošević je tu odigrao ključnu ulogu, bez njega Republika Srpska ne bi bila moguća. General Mladić je od početka bio svestan te činjenice i trudio se da bude most da se sukobi na relaciji Milošević-Karadžić izglade, promene i tako dalje.

- Mnogi ljudi ne znaju da je rat već trajao dva meseca kada je general Mladić došao da uspostavi vojsku. Početak rata jeste bio tako haotičan i pun strašnih događaja zato što su se sukobljavali krizni štabovi na lokalu, razne paravojske su se bile uključile u to sve, sa različitim motivima: Neki su išli iz patriotskih razloga, neki su imali i kriminalne i svakakve druge motive. Jedna od prvih odluka koju je general doneo kad je postao komandant vojske RS, 12. maja, je bila da se uspostavi red, vojska po svim pravilima i da se paravojske stave pod komandu vojske RS i da se ustroje kao prave jedinice ili da se razoružaju i napuste teritoriju. Mi smo prezentovali u Hagu njegovu naredbu da paravojske koje odbiju to naređenje moraju da se tretiraju kao neprijateljske formacije i da se otvori vatra na njih. Arkan je brzo napustio Bijeljinu, ozbiljno je shvatio generalovo naređenje. Tek pred kraj rata je od političkih struktura pozvan ponovo, pre Oluje.

- General je hteo da reaguje, međutim, tad je već bila kreirana jedna situacija u kojoj je to bilo praktično onemogućeno, nažalost, delimično i sa naše, srpske strane. Kad je Oluja krenula, izvršen je atentat na generala Mladića, što se malo zna. On je tad završio u bolnici, ali izgleda da je tad bio i prvi moždani udar, za kog mi pretpostavljamo da je bio posledica trovanja. On je trebao da sedne na jedan helikopter i da krene na to ratište, ali mu je pozlilo. Posle smo pričali, i on kaže da je seo u taj helikopter, verovatno živ ne bi stigao. Posle smo prepoznali da su to bili i simptomi moždanog udara, koji je on na nogama izneo. Na kraju se to završilo kao lečenja kamena u bubregu. Uglavnom, prvih dana Oluje on je bio zdrastveno onesposobljen. Tek posle, kad se uključio, počelo je i ono vraćanje hrvatske vojske sa nekih dostignutih položaja, međutim, tad je bilo kasno.

- On je u danima kad je Milošević izručivan dobio poruku da je velika mogućnost da dođu i po njega. On je tad odlučio da ode i bukvalno otišao je za manje od pola sata od kad je dobio tu informaciju.

- Ne znam tačno, neko mu je javio. On je telefonski obavešten i oni koji prate te razgovore znaju ko je to bio, ja ne znam, ali znam da je njegova pratnja brzo došla. Mi smo tu imali u kući samo jednog čoveka, a momci koju su ga tad obezbeđivali su se tu stvorili za sedam minuta i on se spakovao i otišao.

- Mi to nismo doživeli kao oproštaj. Mislili smo da odlazi kao što je stotinu puta do tada otišao. Nismo ni mi očekivali da će to baš toliko da traje i da će se razviti u tom pravcu. Pozdravili smo se, kao što smo se sto puta do tad pozdravili. Dogovorili smo se kako ćemo se videti.

- U početku da. Posle toga sve ređe i ređe i posle toga smo izgubili kontakt.

- Preko poverljivih ljudi. Dok je još bio u Beogradu, mi smo nalazili način da se viđamo po nekim beogradskim stanovima i onda se to proredilo. Na kraju je on napustio Beograd. Posle toga smo se videli još možda jednom ili dva puta samo i to je posle prestalo. Bilo je jasno da ne možemo više sakriti tu vrstu komunikacije, onda bi to bilo otkrivanje njegovog položaja.

- To je na kraju bilo bez ikakvog oproštaja. Mi smo, na neki način, shvatili da on mora da se povuče u ilegalu. Bilo smo, u nekom smislu, optimisti. Računali smo da će to ipak nekako da se reši. On je meni dao određene zadatke, u smislu da čuvam porodicu, da gledam svoja posla, da se ne mešam u politički život i u to što se njemu dešava. To je otprilike tako izgledalo. Nisam dobio uputstva kako da se ponašam, nego eto, par jednostavnih rečenica koje su mi posle mnogo značile.

- Ne, on je menjao lokacije. Bio je u nekim sremskim selima, pa je na kraju, preko Male Muštanice se prebacio u Lazarevo i od aprila 2006. bio tamo, gde niko nije znao da je tamo osim njega i Branka.

- Niko, ja koliko znam. Mnogi pričaju da su znali, ali ja koliko znam, samo njih dvojica.

- Imao je, ali to nije bio čovek, to je bio Bobi, njegov pas. Bobi je bio čudo. On je prepoznavao da li se meštanin pojavljuje u ulici ili neki stranac. Kad je neko od lokalnih, on nije reagovao, ali čim neko stran se pojavi, on odmah reaguje. A, ulazak u tu ulicu, sa jedne strane je blizu, ali sa druge strane je više stotina metara i on je odmah signalizirao. Kao da je znao šta se dešava. Sa njim je Ratko izlazio u noćne šetnje u Lazarevu i on je obično išao iza ili ispred njega, nikad nije išao pored njega, nego kao neki pratilac se ponašao. Tačno je razumeo šta se dešava.

- Jeste, imao je težak moždani udar u avgustu 2008. godine i od njega se faktički nije nikad do kraja oporavio, jer nije imao prilike da se leči, nego je samo kupovao te lekove i dalje, koje je dobijao nakon prvog zvaničnog moždanog udara 1996. godine. Kao što sam rekao, mi smatramo da je on u avgustu 1995. godine imao prvi moždani udar, drugi je imao u jesen 1996. godine. To je bio težak moždani udar, od kog je on izgubio i moć govora. On je samo koristio staru terapiju. Sam sebi je menjao doze, a posle smo saznali da je znao da prepiše sebi lek, a neposredno pre hapšenja je imao još jedan mali moždani udar.

- To je bilo uoči hapšenja. On je tad mislio da će umreti, hteo je da se oprosti sa mnom, da vidi decu poslednji put... Mi smo otišli kod Brankovog brata Dragana na slavu, nama Mladićima je Đurđevdan slava. Branko je mene zvao "da deca vide domaće životinje". Ja sam tad shvatio o čemu se radi. Ratko i ja smo se videli u toj kući gde je kasnije bio uhapšen, a deca su bila u dvorištu, on ih je gledao kako se igraju (Branko ih je zabavljao sa ovcama, svinjama, sa Bobijem.) To je trajalo skoro pola sata.

- Samo mi je signalizirao očima gde da uđem, a on je odveo decu prema životinjima. Ja sam ušao levo u kuću i to je bilo to.

- Nisam ga prepoznao, prepoznao sam ga samo po očima. Držao je ruku preko lica, plakao je. Od posledica moždanog udara nije ni mogao dobro da kontroliše emocije. Teško je i govorio, bio je veoma uzbuđen. To je jedan dosta težak trenutak za mene. Ja sam mu rekao da mora da se pomeri odatle, ali mi je bilo jasno da ne može da se pomera nigde.

- Praktično, mogu da kažem da su negde od 2003, 2004. godine polako počeli različiti oblici pritisaka.Posle je to bilo sve jače i jače, 2008. godine se to baš pojačalo i trajalo je do hapšenja.

- Ljudi koji su se bavili time bili su, pretpostavljam, iz BIA, ali se nisu pojavljivali da ih ja vidim. Bilo je pretresa po kućama, u firmi, privođenja na razgovore, različitih pretnji itd... Ti neki inspektori iz službe za otkrivanje ratnih zločina su vršili svoje istrage. Uglavnom, Miki Rakić je bio glavni i odgovorni urednik te predstave.

- Sa Tadićem nikad nisam imao kontakt, a i sa Rakićem sam se video jednom. Došli su po mene i odveli me na sastanak sa njim. On je tražio da im pomognem da nađu Ratka, da sarađujem, što sam ja odbio.

- Nije, ali je pretio. Rekao je da je "država uzeta od Ratka kao taoc", pa oni "moraju nas da uzmu kao taoce dok se on ne preda" i tako otprilike, u tom stilu...

- Ja sam rekao:,,Vi radite svoj posao, ja moram da čuvam svoju porodicu. Ja smatram da zakoni treba da važe za sve, a vi radite kako mislite da treba."

- Jeste, videli ste da je to posle bila i predstava za javnost, da je to posle filovano i puštano po medijima, kako bi on video da mi stradamo zbog njega, ne bi li se predao. Sudija kad naredi pretres, on ima pravo da izvrši pretres. Mene je to sve malo podsetilo na ovo što sad rade po Kosovu, kako su upadali ovi šiptarski specijalci. Otprilike je slična metodologija, ali na to su imali pravo. Nisu imali pravo da oduzimaju pravo na rad meni i mojoj ženi, da mi prete otmicom dece. To su radili preko posrednika, preko različitih situacija koje su kreirali, ali bilo je jasno šta je u pitanju.

- Pristupe vam preko prijatelja koje ucene na neki način ili preko nekih poznanika. Dete vam ide na odbojku, a dvojica tetoviranih, nabildovanih upadaju u svlačionice. Pretili su i da može da mi se nađe kilo kokaina u kolima, gepeku, pa da moram da razmišljam šta ću i tako...

- Najotvoreniji je bio neki gospodin koji se predstavio kao Bob Trudić. Ja ne znam da li mu je to pravo ime ili nije, moguće da nije. On se, u doba kad je suđenje Miloševiću došlo u krizu, pojavio kao američki biznismen. Doveo ga je neki tip iz Valjeva koji je od mene kupovao računare. On je hteo kao da mi "pomogne", nudio je neku saradnju, da budem neki predstavnik za uvoz monitora nekih. Tada su kompjuterski monitori bili veliki posao. Ispostavilo se da je došao da bi ponudi Ratku da svedoči protiv Miloševića, u zamenu za kaznu koju bi dobio samo onoliko koliko bi odležao tamo da se obavi to svedočenje. To je bilo neprihvatljivo za Ratka i on mi je rekao da mu kažem da ne mogu da ga nađem. Ja sam mu to rekao, ali on se tu pojavljivao periodično. Bilo je takvih nekih ponuda, ali shvatili su da gube vreme u tom smislu.

- Ne, ne zanima me to, niti imam vremena i resursa da se bavim time. Ima u ovoj državi institucija koji se bave stranim služabama, one su, valjda, radile svoj posao.

- I to je bio deo predstave za Haški tribunal i za tu Zapadnu javnost. Oni su izmaltretirali te ljude bez ikakvog razloga i osnova. Na kraju je dobro što su svi ti ljudi oslobođeni, ali ko sad može njima da nadoknadi to stradanje, kroz koje su prošli bez ikakvog razloga.

- Dosta, neke sam znao, neke nisam znao. Glavne aktere sam poznavao, ali to su sve obični ljudi, ratni vojni invalidi, porodice kao i svaka druga porodica... Tu je država uzela sebi za pravo da ukida prava svojim građana, na pritisak stranih ambasadora. Hvala Bogu, to vreme je sad, nadam se, iza nas.

- Ona je izuzetno jaka žena, žena oficira. Naučila je da u svakakvim vremenima bude uz njega i ta njena hrabrost i snaga su i meni davali snagu. Ja sam dugo vremena njoj i Biljani pričao da je to predstava za javnost, da se ne brinu, da nije to ništa strašno. Tek kad su počeli da nam upadaju u kuće i da direktne pretnje prenose i na njih, onda više nisam mogao na taj način da ih štitim. One su izdržale to junački, i moja supruga, i moja majka. Pokazale su da su jake.

- Kad bi tamo bilo moguće fer suđenje, ta presuda ne bi mogla ni da bude donesena. Gomila je zaključaka bez dokaza, postoje i jasno oborene ekspertize tih njihovih kvazi stručnjaka. Imamo, recimo, situaciju oko Markala, gde sudija Ori priznaje da smo mi srušili veštaka tužilaštva i da
njegovo veštačenje postane potpuno nerelevantno, ali onda se poziva na presuđenu "činjenicu" iz predmeta protiv generala Miloševića, gde je on bio sudija i gde je taj isti veštak bio veštak! Znači, u istoj odluci zaključuje se da njihov veštak nije bio u pravu, da je naš bio, ali on ostaje pri svojoj odluci. Mi smo se od početka žalili na njih, da su u sukobu interesa, da nisu nepristrasni i onda je o tim našim žalbama odlučivao Meron i njegovo veće, koji je sad oglašen kao pristrasan. Moraćemo da se bavimo, ali nemamo dovoljno resursa, i time kako je prvostepeno veće bilo pristrasno. To što se vidi, jeste da je ogromna presuda, ali mi kad govorimo stručnjacima, oni moraju da se uvere u papirima da je to tako
da bi nam verovali, jer ne mogu da veruju da je na jednom međunarodnom sudu takvo kršenje prava uopšte moguće.

- To je posebna priča. Nama je zaprećeno, ako se pozvamo na njegovu nesposobnost, da će zavšršiti za šest meseci mrtav.

- Dr Falke je meni lično rekao, negde, to je bio kraj jula ili početak avgusta kad je prebačen tamo, da će, ako se pozovemo na procesnu nesposobnost, da će ga ovi zatvoriti u ludnicu i da će za šest meseci biti mrtav. Eksplicitno mi je to rekao. Tadić je tad bio na vlasti, on ga je isporučio sa osudom da je već ratni zločinac. Govorili su to stalno i praktično nismo imali u kom trenutku da se oslonimo i doneli smo odluku da, kakav god da je, taj tim treba da ga brani, u uslovima u kakvim jesu, sa nedostatkom resursa, sa jednim pristrasnim sudijom koji tera nekim svojim tempom... Niz je takvih stvari. Inače, Haški tribunal za Srbe ima tzv. promenljivo pravilo. Ko god je iskoristio od Srba pravilo u svoju korist, to pravilo je posle promenjeno, tako da niko više nije mogao da ga koristi na taj način, a za generala Mladića su čak prestali i da menjaju pravila, kao da postoji usmeni neki kodeks da on nema prava, pa mu je uskraćena mogućnost da se konsultuje sa advokatima u toku procesa. Praktično, svako njegovo pravo da se brani efikasno je bilo uskraćeno.

- Postoji, pokušavamo i za Moskvu i za Beograd. Te garancije još uvek važe. Mi sad radimo na novoj dokumentaciji, zato što po njihovim pravilima ne možemo da se žalimo na odluku koja je već donesena, iako je taj sudija označen kao pristrasan, nego angažujemo sad opet lekarski tim, koji treba da te nove nalaze analizira i da na osnovu toga dokaže, ono što je već svima tamo jasno, da je on teško bolestan čovek i da mu treba lečenje, pred ovim novim većem i u toku smo priprema za to.

- Nama je samo bitno da se međunarodno pravo sporovodi onako kako je propisano, jer, u suštini, do sad nisu uradili svoj posao.

- Nemaju nijedan validni dokaz. Pomoćnik Orija je na predavanju na jednom predavanju na holandskom fakultetu rekao da nemaju dokaz za izmišljeni sastanak u Srebrenici. Jedini "dokaz" je završna reč tužioca, a ne može tužilac sam sebi da bude dokaz. Oni su to konstatovali, ali su doneli odluku suprotno dokazima. Ako to nije pravno nasilje, onda ne znam šta je. Zato se nadamo da bilo koji nezavisni i objektivni sudija ne može da donese bilo kakvu odluku, nego da odbaci prvostepenu presudu.

- S obzirom na sve okolnosti, iznenađujuće dobro. Ja sam sve vreme zabrinut za njegov život, zato što su to teški uslovi. Pogotovo što leži za stvari za koje nije kriv, u krajnjoj liniji plaća cenu za tuđe greške i za izmišljene događaje. Ja neću da negiram da je bilo žrtva i zločina, bilo je, ali ovde pričamo o odgovornosti generala Mladića, gde se iz celog njegovog postupanja kao komandanta, oficira, vidi da se on suprostavlja, bori protiv različitih paravojski, protiv različitih situacija u ratu, vodeći rat u teškim uslovima, gde imate 2.000km fronta sa 200.000 vojnika, protiv vas ratuju dojučerašnje komšije i prijatelji, pred kojima nemate tajne, podržava ih najveća vojna sila (NATO alijansa), daje im svu moguću podršku, logističku, diplomatsku, vojnu na kraju. Kad su videli da ne mogu da dobiju rat, direktno se uključuju, bombarduju nas u više navrata. I, sad on treba da uzme nekog za ruku i da ga vodi? Tako ne može da se vodi rat! O njegovoj odgovornosti u dokazima nema nikakvih činjenica, to je sve propaganda koja je protiv njega i u presudi napisana, a i sami ste svedoci da je on osuđen daleko pre nego što je otišao tamo, i u medijima, i ceo odnos te Zapadne javnosti je jasan od početka. Od onog trenutka kad je odbio da sluša i realizuje NATO ciljeve na Balkanu, tog trenutka je završio u Hagu.

- Holbruk mu je to nudio, i to pred Miloševićem i Karadžićem u Dobanovcima.

- Najmanje o predmetu, o tome više pričam sa advokatima. Više pričamo o običnim stvarima, o onome kako je porodica, kako ide posao. On se stalno brine za različite ljude. Seća se nekih svojih poginulih oficira i vojnika, da li su njihove porodice zbrinute, kakva je situacija u RS, da li će doći do nekih problema ili neće... Ima u tom smislu savete, do toga da je napisao predsednici opštine Kalinovik pismo koje je, maltene, program za oporavak opštine, u kom je naveo gde treba ribnjak, gde treba pčelinjak, gde treba stoka i kakva... Razmišlja puno o tome da narod što bolje živi.

- Sjajan je odnos. Oni jedva čekaju da idu tamo, bez obzira da je to jedna loša atmosfera, on uspe tako da napravi kao da smo kući. Mi budemo od 9h do 17h sa njim i igramo šah, karte, pričamo, on deli savete, nekad ih i podučava različitim stvarima, pokušava da ih animira i uspeva u tome. Deca jedva čekaju da idu kod njega.

- Moram da kažem da je to bilo potpuno slučajno. Niti sam ja znao da će on da me zove, niti je on znao da sam ja u studiju. Osim toga, ja sam mislio da su reklame već počele, inače ga ne bih ni uključio u javnost. Na kraju krajeva, ja mislim da jedino Šešelj u toj situaciji ima pravo da se žali jer je Ratko obznanio da ga je pobedio 7:1 u šahu. On je tu jedini oštećeni i čim se on ne buni, ne vidim zašto bi se neko
drugi bunio.

- Sigurno je da nisu srećni zbog toga, ali šta da im radim. Ne možemo mi da ispunjavamo njihove želje. Ja se borim za svog oca, borim se za komandanta vojske RS. Ja bih voleo da neko umesto te histerije u medijima, pročita knjigu, pa da kaže šta tu nije tačno.

- On je pročitao. Meni su objasnili, da bi uopšte došlo to toga da knjiga uđe u njegovu biblioteku, prvo je moralo nekoliko nivoa činovnika da pročita i da je odobri i na kraju on je mogao, a i nije morao da pročita. Nemamo informaciju da li je pročitao, mada po tome kako su išle neke reakcije, rekao bih da je i on lično pročitao. Mi ćemo je prevesti u Srbiji, pa imaće priliku i naši čitaoci da pročitaju i da komentarišu. Inače smatram da ta histerija pokazuje koliko ta druga strana nema argumenata. Sva njihova energija je usmerena na to da mi ne smemo ništa da progovorimo o generalu, da ne smemo da komentarišemo ništa o suđenju, a oni mogu da lažu koliko hoće i tako je 30 godina. I, sad kad nisu 30 godina uspeli da promene sliku o generalu u narodu, ja ne znam šta više hoće. Toliko para su potrošili, mada dobro razumem ove iz tog NVO sektora koji su se obogatili pljuvajući na generala. Voleo bih da neko podvuče crtu da vidi koliko miliona dolara je dato za tu propagandu. Ne vidim zašto se toliko drami oko toga. Mi iznosimo činjenice, ne iznosimo laži. Od bilo čega što sam ja rekao, voleo bih da neko pokaže da to nije tačno. Ako hoće da zagovaraju demokratsko društvo i bilo kakve vrednosti, evropske ili bilo kakve, hajde da vidimo kakva je vredost istina. Kakva je to istina koja mora silom da se brani, rezolucijama i dekretima da niko ne sme da kaže ništa drugo osim onog što je Haški tribunal rekao.

- Ja to ne znam, ali činjenice jesu da se vremena menjaju i to je istorijski neminovno. Nijedan poredak, bez obzira koliko bio krut i jak, ne opstaje i ne odoleva zubu vremena. Ja se samo nadam da će u jednom trenutku moći objektivno da se razgovara o generalu Mladiću, na sve četiri strane sveta. Malo sam i pesimista, ako pogledate odnos Zapada prema I svetskom ratu sad. To nam ne daje nadu za optimizam. Ako smo u I svetskom  ratu tolike žrtve podneli, doneli odlučujuću pobedu u tom ratu i da sad sto godina posle toga nas tretiraju na taj način, onda ne znam koliko ima nade da Zapad postane objektivan, van nekih svojih trenutnih interesa, ali to nije naša briga. Mi treba da gledamo kako da mi budemo što bolji, a oni neka budu kakvi oni hoće da budu.

Hapšenja, a preciznije je reći kindapovanja sopstvenih državljana, i izručivanje u "sud" koji je nelegalan od samog svog osnivanja, kao i maltretiranje njih i njihovih porodica od zvaničnih državnih organa, jeste jedna od najvećih i retkih sramota u velikoj istoriji našeg naroda. Drugostepena presuda generalu Mladiću najavljena je za kraj 2020. godine, a general je uhapšen još 2011. godine. Hag se, do sada, nije potrudio ni da napravi privid bilo kakve objektivnosti, te je na sudijama drugostepenog veća u procesu protiv generala Mladića da pokažu da li će odlučivati po pravu ili će presuda Ratku Mladiću biti samo još jedna u nizu osuda Srbina, bez dokaza i bez poštovanja međunarodnog krivičnog prava, uz brutalno gaženje ljudskih prava čoveka kome je hitno potrebno lečenje.