DRAGAN ĐILAS - od 0 do 619 miliona u rekordnom roku: Afera "Most na Adi" i kilometar koji je Beograd koštao 400 MILIONA

Neko bi rekao bahatost, nemoral i kriminal. Neko bi se odlučio za nasilje, autokratiju i zloupotrebu položaja. Neko bi kombinovao ove varijante. A neko dodao neke sasvim nove reči kojima bi opisao vlast Dragana Đilasa.

Ono oko čega bi se svi složili jeste da se sve ove reči odnose na njegovu vlast i pitanje je da li je Beograd i u okupatorskim upravljačima grada imao bahatijeg čoveka. Nemoralnijeg nije, jer jedino se bahatošću, nemoralom i kriminalom mogu donekle opisati postupci Dragana Đilasa dok je bio na vlasti.

Bahato i nemoralno, a u isto vreme i kriminalno, bilo je graditi studio za Velikog brata na zemljištu SRC "Pionirski park" i sve vreme to predstavljati kao objekat namenjen za smeštaj dece i njihove kulturno – zabavne i rekreativne aktivnosti, da bi se po toj osnovi dobile dozvole.

Koliko je to objekat prihvatljiv za smeštaj dece i kulturno – zabavne i rekreativne aktivnosti, zna svako ko je bar jedan minut gledao Đilasov rijaliti.

Da li je Đilas lio krokodilske suze i kad je bio u kontaku sa ovom decom dok im je obećavao da će to biti dnevni smeštaj za njih, a sve vreme znao da će ga koristiti za rijaliti i brzu i laku zaradu za sebe?

Mada, šta se zaista može očekivati od čoveka koji od svoje dece pravi žrtve tako što preko njih pokušava da zaradi neke jeftine političke poene i koji zaplače na kamermanov znak dok ga snimaju kako govori o svojoj deci? Kad mu njegova nisu ništa više od "političkog kapitala" zar bi bilo normalno očekivati da neka druga jesu?

Iako uvek koristi prilliku da se hvali svojim menadžerskim uspesima i kao privrednik i kao gradonačelnik, činjenice govore da od njegovog menažerisanja on lično ima korist, a Beogradu su ostali dugovi u iznosu od 1,2 milijarde evra, gomila afera i propalih projekata.

Teško da će iko razuman da poveruje u Đilasovo objašnjenje kako se on obogatio "zato što je znao da računa procente, a ostali nisu". Teško da će bilo ko razuman ostati neuvređen posle ovakve tvrdnje jer ona najbolje oslikava koliko je bahat u pružanju svojih objašnjenja. Ako uopšte oseti potrebu da ih pruži.

Za objašnjenje njegovog bogaćenja dovoljno je pogledati kad su mu, kako i koliko rasli prihodi i dobit u firmama. Na kraju krajeva, ne mora se znati procentni račun da bi se tu zbrojilo 2+2. Dok je Đilas bio na državnim funkcijama, prihodi njegovih firmi su porasli 300 puta. Pre 2004. godine bili su 300 miliona dinara, da bi u periodu 2008-11. godine narasli na više od OSAM MILIJARDI dinara. Za razliku od vremena kada se lažno pozivao na Đinđića, sada je mogao direktno i neposredno da preti svojim uticajem i moći kojom raspolaže.

U međuvremenu je stavio šapu i na reklamne sekunde na RTS-u, Studiju B i drugim televizijama i tako zaokružio ponudu i potražnju na monopolističkom nivou od 55% tržišta. Da je medijsko tržište u potpunosti bilo pod njegovom kontrolom posvedočila je Verica Barać 2011. godine koju pored sve svoje moći i pritisaka nije uspeo da ućutka i koja mu je sa državne funkcije rekla da je lopov.

Cifru od zarađenih 619 miliona evra u ovom periodu koja se stalno pominje u javnosti Đilas i ne pokušava do kraja da demantuje. Prosto, radi se o iznosu koji se dobije zbrajanjem finasijskih rezultata njegovih firmi u navedenom periodu, a što je javni podatak koji svako može da izračuna, ako je zainteresovan. Za to vreme, dok je bio uspešan biznismen, kao direktor Narodne kancelarije, Ministar za Nacionalni investicioni plan, a najviše kao gradonačelnik, proslavio se uzaludnim i bahatim trošenjem novca koristeći sve što je mogao kako bi se taj novac prelio u privatne džepove.

Kako drugačije nego uzaludnim bacanjem para nazvati izgradnju čuvenog Pazl grada ili replike Terazija na Novom Beogradu? Podzemnih kontejnera koji su se raspali posle nekoliko meseci? Lista takvih projekata je beskrajna.

Nemilice se preplaćivalo i na infrastrukturnim radovima u gradu i nema ulice koja je rađena, a da je nije pratila afera. Požeška, Južni bulevar, Bulevar kralja Aleksandra. I bilo koja druga. Svaka je bila preplaćena i u svakoj su ostajali propusti zbog kojih je grad ponovo plaćao, jer se sa njihovim prijavljivanjem čekalo dok ne prođe period garancije.

Monopolisao je, što direktno preko svojih firmi, što indirektno preko firmi koje su mu bile podobne, skoro svaku oblast privrede, nijedna firma domaća ili strana, koja njemu nije bila po volji ništa nije mogla da radi u Beogradu, a kako je osvajao vlast isti princip se širio na celu Srbiju.

Lista afera je zaista beskrajna, mnoge su zataškane, dokumentacija već uništena, svedoci zastrašeni, jedna cela državna uprava bi morala da se bavi time godinama, da ne radi ništa drugo da bi dobili bar približnu sliku i opseg upropaštavanja države i društva i veličine perfidne pljačke, ali jedna je zaista kruna Đilasove vladavine Beogradom i nekako u sebi sažima sve. Most na Adi.

Kako god da se krene, Most na Adi je posebna priča. Projektovan da u tom trenutku vodi iz nigde u nigde jer nije bilo pristupnih saobraćajnica, prvobitna planirana lokacija mosta promenjena iz volšebnih razloga. Nepunih kilometar mosta je koštao 400 miliona evra. Najviši most na svetu, "Viaduc de Millau" koštao je 160 miliona po kilometru, poređenja radi. I, to je cena mosta bez pristupnih saobraćajnica, a bez kojih je most skoro pa beskoristan.

Kada se sve sabere i oduzme ništa bolje ne oslikava period Đilasove vladavine od sledeća dva podatka – 1.2 milijarde evra duga u Beogradu i 619 miliona evra u isto vreme na Đilasovim računima. Zato danas svim silama i želi da se vrati na vlast. Jer, njegova poslovna šema se na tome i zasniva. Samo jaka pozicija na vlasti može da mu obezbedi poslovni uspeh.