EKSKLUZIVNO ZA SD! Srpska novinarka koja je prekršila Trampovo pravilo otkriva da li su joj pretili

Ksenija Pavlović, novinarka srpskog porekla, osnivač i glavni urednik The Pavlovic Today, koja je u subotu bila u centru svetske javnosti zbog toga što je na konferenciji za novinare u Beloj kući koristila aplikaciju Periskop i uživo na internetu emitovala zvučni snimak brifinga portparolke Sare Sanders, iako je to zabranjeno, u ekskluzivnom intervjuu za portal SrbijaDanas.com govori o razlozima zbog kojih je to uradila, o tome da li je Amerika zemlja u kojoj novinari imaju slobodu govora, kako izgleda biti novinar u SAD-u, kao i to kako se ona seća vremena kada je Slobodan Milošević bio na vlasti u Srbiji.

-Amerika je zemlja najvećeg stepena slobode govora i medija. To je zagarantovano prvim amandmanom i uklesano je u ustavna prava američkog sistema. Da li zbog jezičke barijere, ili nepoznavanja detalja situacije, mediji na Balkanu nisu preneli najtačnije kontekst o kome o meni pišu moje kolege iz Vašington posta, Hila, britanskog Independenta, Hafington posta, kao i mog intervjua koji sam dala za CBS. Prevod prosto nije precizan i mnogo toga je ili izvučeno iz konteksta, ili kontest koje dovoljno pojašnjen.

Ja verujem u otvoreno društvo. Moj osvrt na diktaturu Slobodana Miloševića imao je za cilj da objasni moja lična ubeđenja i iskustva borbe za slobodu izražavanja i prava na normalan život u demokratskom društvu. Poznata mi je cena koju je moja generacija morala da plati da bi dobila priliku da živi u demokratiji. Kroz studentske proteste protiv Miloševića, jako rano sam naučila šta znače prava  prvog amandmana, slobode na koje srpsko društvo nije imalo prava, i za koje su tada mnoge starije kolege poput Ćuruvije i Dade Vujasinović izgubili svoje živote. U tom smislu, ja danas živim u Americi, zemlji u kojoj je pravo na slobodu govora zagarantovano, i upravo zato jako dobro znam da to pravo nikada ne smemo da uzmemo zdravo za gotovo.

Američki mediji su najslobodniji mediji na svetu. Pitanje koje sam pokrenula ne tiče se slobode medija, već zahteva na apsolutnu transparentost demokratskog procesa na koje Amerikanci imaju svoje zasluženo i garantovano pravo.  

-Mi, novinari Bele kuće  tražimo da se  ponovo uključe kamere ili da nam se bar dozvoli da puštamo audio u real tajmu. Jako je važno da se napomene da su dnevni brifnizi “on the record” i da mi za njih dobijamo ceo transkript na kraju dana. To nisu nikakve tajne ili poverljive infomracije.  Pravo na transparentnost nema veze sa političkom pripadnošću, već je to uloga novinara koji to pravo na transparentnost moraju da brane i iznova podsećaju na to pravo.

-Pretnje od koga? Nisam dobila nikakve pretnje. Jako bi mi bilo teško da zamislim da u Americi novinar može da dobije bilo kakve pretnje. Kada bi se tako nešto dogodilo, mislim da bi cela Amerika izašla na ulice, da bi sve novinske kuće o tome izveštavale. Prvi Amandman je ustavno pravo, pravo na slobodu štampe i govora i  šta znači biti Amerikanac. Za to su se osnivači Amerike borili i uneli ga u povelju sloboda sa dobrim razlogom. 

-Slobode koje danas uživamo u Americi, dobili smo zbog teškog rada generacija koje su napravile Ameriku. To su bili sve imigranti koji su došli da grade Ameriku, vođeni ničem drugim nego svojom verom i snom. Na pres sekretaru Bele kuće je da donese odluku o tome na koji način će da održava brifinge, ali verujem da bi trebalo da bar omoguće audio prenos kroz društvene mreže, jer ionako za sve te brifinge dobijamo zvaničan transkript. To nisu nikakve tajne ili poverljive infomracije. Audio prenos preko društvenih mreža je najiskreniji načan da se da pristup javnosti Beloj kući i da im se omogući da čuju informacije direktno od pres sekretara uključujići i naša pitanja.

-Konkretno u Beloj kući, mi postavljamo pitanja svakoga dana. Ako ste nekada gledali te brifinge, videćete da se tu postavljaju jako teška politička pitanja i bez ikakvog straha.

Svaki član pres kora Bele kuće može da postavi bilo koje pitanje predsedniku Donaldu Trampu. U Americi vam niko ne zabranjuje da postavite bilo koje goruće pitanje. Novinari pres kora Bele kuće postoje da bi očuvali i zagarantovali transparentsnot i pozivali predsednika na odgovornost, jer to je uloga i svrha medija.

Svaki novinar, svaki građanin ima prava da postavi pitanje svojim liderima jer ti lideri su izabrani od strane naroda, i njemu odgvaraju. A uloga i odgovornost medija je da čuva to pravo i da ga brani. Kako u Srbiji, tako u celom svetu. To je misija naše profesije.

-Donalda Trampa bih pitala da pozove sve novinare Bele kuće na sastanak da napravimo radnu grupu u kojoj bi uspostavili još transparentinji okvir medijskog izveštavanja  i zagarantovali pravila fer pleja pod kojim možemo da radimo svoj posao i koja će unaprediti transparentnost dnevnih brifiga.Verujem da moramo da idemo u podizanje standarda, jer se svet suočava sa veoma teškim globalnim problemima, i u tom smislu Amerika treba da bude primer demokratije i otvorenog društva.

-Američko novinarstvo je takvo da u slučaju da ne može da se dobije direktan odgovor na postavljeno pitanje, novinar će ga i dalje postavljati. Pritom će pisati o tome svakoga dana. Svrha novinara je da postavi teška pitanja i da na njima insistira i da nastavi da ih ponavlja sve dok na njih ne dobije odogovore.

-To poređenje ne bi imalo nikakvih osnova. Amerika je svetionik demokratije, i ne može se nikada, ni u milon godina uporediti sa bilo kojom zemljem u diktaturi.

-Kada pomislim na život u Srbijiu u vreme Miloševiča vidim samo mrak. Vidim ratišta, medijsku propagandu, poniženu intelektualnu elitu, nemaštinu, i život iza ograđane žice. Vidim novinare koji su izgubili živote boreći se za istinu. Vidim svoju majku koja je čekala u redu za hleb i mleko od pet ujutru. Vidim prodavnice sa praznim policama. Vidim proteste na koje smo svi odlazili i lupanje u šerpe u vreme dnevnika. Vidim i jednu građansku Srbiju koja je znala da zaslužuje bolje i koja se nije plašila da izađe na ulice. Vidim i profesore na FPN koji su se suprotstavili cenzuri i dali otkaze.  Mislim da je ta Srbija bila smelija, i zahtevnija i nije želela da popusti pod opersijom i cenzurom. Oni koji su živeli u tom vremenu znaju da smo mi generacija koja ne pristaje na cenzuru ni pod kakvim uslovima. Ja ne pristajem na cenzuru ni pod kakvim uslovima. To je nešto što svi mi, širom sveta dugujemo svima onima koji su izgubili živote boreći se za slobodu štampe i govora.