HRIŠĆANI, UMIJTE SE OVIM: Voda zahvaćena u badnjedanskoj noći ima magijsko značenje!
Sam Božić je trodnevni praznik, ali njegovo praznovanje počinje Badnjim danom kojim se završava Božićni četrdesetodnevni post, te je Božić četvorodnevna svetkovina okrenuta prvenstveno domu i porodici. U našem narodu proslavljanje ovog praznika je usklađeni spoj crkvenih, liturgijskih i folklornih običaja, koji svojom raznovrsnošću daju posebnu lepotu ovim svečarskim danima.
Praznovanje Božića započinje danas, Badnjim danom, kada rano ujutro domaćin odlazi da iseče badnjak, najčešće je to hrastovo drvce, da bi ga te večeri uneo u kuću i time označio početak Božićnih praznika. Iza toga se nižu razni običaji, koji su zapravo osobenost našeg šarolikog narodnog folklora i koji su se kroz vekove stopili sa onim religioznim hrišćanskim značenjem Božića.
Na badnji dan se ništa ne iznosi iz kuće, obeduje se na slami, jedu se posna jela. Tu je još paljenje badnjaka i unošenje slame i prostiranje slame po podu, uz kvocanje i pijukanje, pa Badnjedanska večera na podu, simbolika sveća, oraha, meda, vina, svenoćnog bdenja u iščekivanju Božića.
Sečenje badnjaka
Na Badnji dan, već u ranu zoru, pucanjem iz pušaka i prangija, objavljuje se odlazak u šumu po badnjak. Badnjak seku isključivo muškarci, najčešće domaćin i najstariji sin, u rano jutro, pre izlaska sunca. Zavisno od krajeva, birani su različiti badnjaci: u istočnoj Srbiji biran je cer, na zapadu su to hrast ili bukva, u smedrevskim selima se ne seče drvo za badnjak, već grana hrasta.
Broj badnjaka, takođe, varira zavisno od kraja. Negde se seče jedan badnjak, negde dva ili tri, ponegde čak i devet, a negde onoliko badnjaka koliko ima muškaraca u kući. Uglavnom je to značilo da se odseče jedna grana drveta, koja bi se tako cela nosila kući, ili se prvo kresala na više jednakih ili nejednakih delova. Ova raznolikost u broju badnjaka takođe ide u prilog predhrišćanskom poreklu badnjaka i Badnjeg dana.
Pre sečenja se drvetu nazove „dobro jutro“, čestita mu se praznik i moli se da donese zdravlje i sreću porodici. Zatim se drvo posipa žitom, a u nekim krajevima mu se daruje kolač, posebno umešen za tu priliku. Drvo se ne sme dodirnuti golim rukama, pa čovek koji ga seče navlači rukavice.
Drvo se uvek zasecalo sa istočne strane, jer je trebalo da padne na istok. Onaj ko je sekao badnjak, trudio se „da se drvo ne muči“, to jest da se obori iz jednog udarca ili najviše sa tri. Ako drvo ne padne ni posle trećeg udarca, mora se kidati rukama jer više udaraca nije dozvoljeno.
Prvi iver koji se odvaja od badnjaka ima takođe magičnu moć. Pazilo se da ovaj iver ne padne na zemlju, pa je sa onime ko seče badnjak išao još jedan muškarac da uhvata prvi iver. Stavljanjem prvog ivera od badnjaka u karlicu verovalo se da će pomoći da se u njoj skuplja kajmak debeo kao iver, ili, ako se stavi na košnice, onda niko neće moći pčelama da naudi, a verovalo se i u lekovitost vode u kojoj je prvi iver potopljen, pa su je oboleli pili radi ozdravljenja. Negde, opet, taj iver stavljaju u košarnik da živina bude uvek na okupu, a negde pod kvasac sa željom da u kući sve raste kao kvasac.
Kada se domaćin vrati iz šume i donese badnjak, stavlja ga na kućni zid.
Unošenje badnjaka i slame
Na Badnji dan, u toku dana, domaćica u jedno sito stavi sve vrste žitarica, suvih šljiva, oraha i jabuka i to sve stoji u vrhu stola gde se večera. Ponegde sito stave pod sto, a ponegde kod ognjišta. Tim žitom posipa se badnjak, slama i polažajnik.
Pred veče, domaćin unosi badnjak i slamu u kuću. Kuca na vrata, a kada ukućani pitaju „Ko je?“, odgovara „Badnjak vam dolazi u kuću“. Potom mu domaćica otvara i obraćajući se badnjaku govori „Dobro veče badnjače!“. Domaćin, stupajući desnom nogom preko praga, unosi badnjak u kuću i pozdravlja ukućane rečima „Srećno vam Badnje veče“, na šta ga ukućani otpozdravljaju sa „Bog ti dobro dao i sreće imao“, dok ga domaćica dočekuje sipajući po njemu žito iz sita.
Noseći badnjak, domaćin obilazi kuću kvocajući kao kvočka, a domaćica i sva deca idu za njim pijučući kao pilići. Domaćin obilazi sve uglove doma bacajući po jedan orah u svaki ugao, što se smatra žrtvom precima. Ostali orasi i lešnici se ostavljaju i u slami ispod stola i najčešće se jedu sa medom. Orasi koji su u uglovima niko ne uzima.
Po unošenju badnjaka, domaćin ili domaćica unosi slamu i raznosi je po celoj kući, a posebno na mesto gde će biti postavljena večera. Preko slame se postavlja stolnjak, jer se služi i jede na podu. Stolice su iznete iz kuće i sedi se na slami. Posle Božića se ova slama nosi u obor, štalu ili ambar, a njome su i obavijali voćke da bi bolje rodile.
Paljenje badnjaka
Badnjak se celiva, maže medom i stavlja na ognjište. Kada je badnjak stavljen na ognjište, prema njemu se moralo ponašati kao prema živom biću: kitili su ga zelenim granama, ljubili, ali i prelivali vinom, posipali žitom, itd.
Običaj nalaganja badnjaka na vatru vrlo je star i pominje se u pisanim izvorima još 1272. godine, gde se u jednom dokumentu beleži da su na Badnje veče dubrovački brodovlasnici prinosili knezu panj-ceponem i nalagali ga na vatru. A u XVII veku je zabeleženo da je u Istri postojao običaj paljenja i darivanja badnjaka hranom. Sa druge strane, u smederevskom kraju, na primer, ne postoji običaj nalaganja badnjaka, osim možda u kućama doseljenika sa drugih strana.
Deca „džaraju“ vatru, odnosno grančicama raspaljuju i čačkaju vatru izazivajući pregršt varnica i iskri, govoreći „koliko iskrica toliko parica, pilića, košnica“ ... nabrajajući svu stoku i živež čije se blagostanje priželjkuje.
Posle završetka ovoga, domaćin okadi ceo dom i večeru, zapali sveću i pristupa se badnjoj večeri.
Badnja večera
Badnja večera je posna, ali je trpeza bogata. Treba da obiluje jelom i pićem da bi i nova godina bila rodna i puna izobilja. Nekim jelima se pridavao poseban, magijski značaj, pa su i obavezna: med, beli luk (koji ima amajlijsko značenje), pasulj, kupus, riba, voće (orasi, lešnici, jabuke, suve šljive). Večera protiče u miru i tišini.
Slama koja se unosi u kuću, jedenje na podu i raznošenje oraha po kući su deo kulta mrtvih. To veče se u kući očekuju „domaći“ ili „domaći pokojnici“ ili „domaći duhovi“. Svi preci su sa ukućanima, zato je večera tiha da se ne bi oterali i zato se tri dana sa trpeze ne prikuplja nego samo donosi, pa se čak ni ne čisti po kući.
Većina jela sa badnjedanske večere koriste se i pri daćama, tako da je ta večera pre svega žrtveni obred posvećem porodičnim precima. Badnjedanska večera je jedna od najvažnijih večera u čast mrtvima i jedan deo svakog jela se ostavlja za pokojnike. Večera se kadi da bi se za večerom spojili i živi i oni koji to nisu.
Bdenje
U badnjedanskoj noći se peče božićna pečenica, namenjena sutrašnjem danu - Božiću.
Tokom noći se pazilo kad će badnjak da pregori. Onome ko prvi spazi pripadala je nagrada od domaćina, a sam trenutak pregorevanja domaćin je oglašavao pucnjem iz oružja. Znalo se da kad počnu pucnji da se razležu, značilo je da badnjaci prispevaju.
Nekada su svi ukućani ostajali budni dok badnjak ne pregori, a kasnije je samo jedan muškarac ostajao da bdi. U Crnoj Gori jedan je muškarac čekao da pregori badnjak i za to vreme često čarkao vatru, govoreći „Ovoliko u našem toru bilo ovaca, koza...“
Zahvatanje vode
Vodi koja se zahvati u badnjedanskoj noći, pre izlaska sunca, takođe se pridaje magijsko značenje. U nekim krajevima se ona zove „jakova voda“.
Pre zahvatanja vode, izvor, reka ili bunar daruju se žitom, novcem ili voćem. Vodu pozdravljaju sa „Dobro jutro vodice, i srećan ti Božić!“.
Po pravilu je zahvataju devojke, a njome se umivaju svi članovi domaćinstva po starešinstvu i svako daruje devojku koja ih poliva.
Ovom vodom se mesi česnica i nad njom se moli domaćin za zdravlje porodice, a devojka koja nosi vodu moli se da u njoj vidi lik momka za koga će se udati.
Hrišćanski elementi i smisao
Običaj sečenja badnjaka se vezuje za to što su vitlejemski pastiri, na znak Zvezde da se rodio Hristos Spasitelj, nasekli granja i poneli ga u pećinu da nalože vatru i ogreju Hrista i njegovu majku. Badnjak, dakle, predstavlja ono drvo koje je Josif založio u hladnoj pećini, kada se Hristos rodio. Badnjak, dalje, nagoveštava i drvo Krsta Hristovog.
Posipanje žitom na Badnji dan i Božić simbolizuje žito koje je Majka Božija, kada joj se rodio sin, bacala stoci koja je bila u štali, da stoka ne bi grizla slamu na kojoj je Hrist ležao.
Slama u domu se tumači kao sećanje na to da se Isus Hrist rodio na slami, i time je badnjedanska slama simbol jasli u Vitlejemskoj pećini.
Kađenje doma je simbol smirne i tamjana koji su donošeni kao darovi novorođenom Isusu. Orasi u slami u uglovima kuće simbolišu vlast Božju na sve četiri strane sveta.
Pogača koja se lomi simboliše reči Isusove „Ja sam hleb živi“, a vino krv njegovu. Riba je simbol Sina Božjeg, so božanske sile, a med sladosti večnog života pod okriljem Boga. Sveća koja se pali za Badnji dan i Božić predstavlja svetlost Božiju i simboliše Isusove reči „Ja sam svetlost svetu“.
Paljenje badnjaka označava završetak Badnjeg dana i uvod u Božić.
Savremena urbana proslava Badnjeg dana
U današnjim, urbanim uslovima proslava Badnjeg dana izvodi se u donekle promenjenom i prilagođenom obliku.
U nemogućnosti seče badnjaka u šumi i spaljivanja na ognjištu sačuvane su neke druge osobenosti ovog dana, a to je posna, ali bogata trpeza, kupljeni badnjak u obliku par hrastovih grančica i nešto slame (negde se doda i grana drena), uvezanih crvenom vrpcom.
Posvećenost ognjištu se ogleda u okupljanju cele porodice za trpezom. Ranije se večeralo na slami na kućnom podu, pa se zato i danas, ispod stola za kojim se večera, stavi malo slame i grančica badnjaka.
Spaljivanje badnjaka se obavlja, uglavnom, paljenjem par listova hrasta u pogodnom prostoru. U novije vreme se širom Srbije javilo kolektivno nalaganje badnjaka ispred crkve, odnošenjem u crkvenu portu, ili ispred manastira, gde se kućni badnjak spaljuje na velikom badnjaku.