Ispovest Ivana iz Beograda koji je dva sata visio nad kanjonom Morače: Samo JEDNA STVAR ga je spasila
Beograđanin Ivan Čolić (46) preživeo je pravu dramu na putu Kolašin-Podgorica kada je upao uprovaliju duboku 50 metara, udarao o drveće i stene, a život mu je spasilo to što je karatista, pa je naučio da ublaži padove.
MANIJAK VREBA GRADOM: Napada žene, obara ih na zemlju i GURA PRSTE po intimnim delovima tela!
Vozači, obratite pažnju na putevima u Crnoj Gori! Evo kakav incident je napravio ZASTOJ (FOTO)
- Padao sam preko 50 metara, udarao telom o drveće, lomio grane, zapinjao za stene i kamenje, prevrtao se i na kraju završio na jednom većem korenu koji me je spasao da se ne survam u još veću provaliju iz koje mi ne bi bilo spasa.
Tu sam pod mračnim nebom sa otvorenim prelomom desne ruke ležao, čini mi se dva sata, dok nisu stigli spasioci i izvukli me iz nedođije. Nisam gubio svest i veoma dobro se sećam drame koju sam pukom slučajnošću uspeo da preživim - priča Ivan za "Novosti".
Na njegovom telu vidni su ožiljci od pada i pravo je čudo kako je prošao samo sa prelomom ruke i tri napukla rebra!
- Spasao me način života. Bavio sam se sportom, bio sam 15 godina karatista. Uspevao sam padove da amortizujem i to me je koliko-toliko sačuvalo - priča Ivan.
On se sa suprugom i dvoje dece obreo u "Lastinom" autobusu sa namerom da provedu nekoliko dana na crnogorskom primorju - u Herceg Novom.
- Negde kod Mioske došlo je do zastoja saobraćaja, kada se naš autobus parkirao na jednom stajalištu. Vozač je otvorio vrata, ja izašao da iskoristim pauzu da mokrim, pretrčao magistralu, preskočio bankinu i survao se dole. Dok sam prilazio kraju ulice, neki od automobila delimično mi je farovima osvetlio taj prostor pa sam uspeo da osmotrim grane drveća i šumarke.
- Mislio sam da nema rupe, nego da ću moći jednostavno da obavim fiziološku potrebu. Na moju žalost, potonuo sam, ne znajući u prvom momentu šta me snađe. Imao sam sreću što mi se u padu isprečio poveći koren nekon drveta koji mi je život značio. Iako sam lupio o njega, preživeo sam. Bog mi je bio naklonjen - nastavlja svoju priču Čolić.
On zahvaljuje ljudima koji su ga izbavili iz ambisa.
- Tek kada me jedan od spasilaca vezao za sebe, shvatio sam da je drami kraj. Čoveku nije bilo lako da me izvuče penjući se uz stranu sve do magistrale gde su nas čekala kola, odakle sam prebačen do Kliničkog centra u Podgorici.
Ivanova porodica stigla je u Herceg Novi. Tamo su se smestili, ali njihove misli okrenute su ka tati i suprugu.
- Zovu svaki čas, interesuju se za mene. Eto, umesto da svi skupa uživamo u moru, ja ću na to zadovoljstvo morati sačekati. Ovo je velika opomena za mene, a nadam se da će biti upozorenje i za sve one koji ovu moju priču budu čitali - kaže Čolić.