Ispovest srpskog novinara otetog od strane OVK: "Opali čoveče, BOLJE i TO nego da me KOLJEŠ" (FOTO)

Tada novinar Radija B92 Nebojša Radošević radio je kao ratni reporter tokom sukoba na Kosovu i Metohiji, u godinama u kojima je na teritoriji južne srpske pokrajine nestalo osmoro novinara, a on sam proveo je 41 dan u zarobljeništvu terorističke OVK 1998. godine.

Nebojša je otet u oktobru, u danima kada je Srbija za dlaku izbegla bombardovanje NATO snaga.

Kako je Radošević ispričao, sve se desilo 18. oktobra, dan uoči supruzinog rođendana.

- Izašao sam u grad da joj kupim poklon. Inače tog dana nije trebalo ni da radim, iako sam znao da stiže prva delegacija OEBS-a prema mirovnom sporazumu koji je potpisao Milošević. Ipak sam odlučio da pravim kolegi fotoreporteru Kići Dobričiću društvo na zadatku. Išli smo da aerodroma, ali je OEBS delegacija kasnila. Pošto je baš tada počelo povlačenje vojske i policije sa terena u kasarne, odlučili smo da obiđemo rejon prištinskog aerodroma i snimimo gde se sada nalazi policija - kazao je on.

Prema njegovim rečima, bilo je začuđujuće mirno na Kosovu tih prvih dana nakon sporazuma.

- Ispostavilo se da smo se malo zaneli u vožnji službenom "jugo floridom" i na putu ka selu Sedlare naleteli na veću grupu uniformisanih Albanaca. Njih 15 je stajalo pored puta sa puškama, zaustavili su nas, legitimisali. Ispitivali su nas na srpskom jeziku i ponašali dosta pristojno. Izveli su nas iz kola, sklonili sa puta i vezali nam ruke i oči. Ubrzo su nas stavili u auto i odvezli u to selo Sedlare koje petnaestak kilometara od centra Prištine. Ukupno smo bili zarobljeni 41 dan, od čega 20 dana u tom selu - priseća se novinar.

Albanci u PANICI, sami sebe demantovali: Na Jarinju nema srpske vojske

Nastavlja se zastrašivanje Srba: Kamenovane dve srpske kuće u selu Vitine

Prvih deset dana, navodi, bili su u odvojenim sobama, u napuštenoj zgradi Doma zdravlja, nakon čega su ih spojili u istu sobu. On dodaje da je bio uplašen, ali i miran jer je shvatio da je nastupilo primirje, da postoji politički sporazum, te da nikome ne ide u prilog da dvoje novinara strada.- Na kraju se ispostavilo da je tako i bilo. Da je bio neki drugi trenutak otmice, pitanje je kako bi se sve završilo. Pored primirja, stvar koja mi je možda i najviše spasila glavu je moje prezime, odnosno moj otac Dragan Radošević. Još prvog dana kada mi je u tom selu lokalni albanski komandat uzeo ličnu kartu, prvo što je pitao bilo je – "šta je tebi Dragan Radošević?" Ja sam odgovorio da mi je to otac, a on – "ti Radoševiću nemoj ništa da se sekiraš" - tvrdi Radošević.

Njegov otac bio je legendarni fudbaler, kapiten Prištine, a kasnije i trener tog kluba, ujedno jako poštovan i voljen i kod Srba i kod Albanaca. Ipak, njegov sin nije prošao bez torture.

- Četvrtog dana je upala kod nas jedna ekipa od njih 4-5, sa jednim od komandanata OVK. Ne bih sad mogao da ih prepoznam, jer u tom trenutku već nisam imao ni naočare. Taj glavni je ušao u sobu, vrlo agresivno, vikao je, strpao mi je cev od Tompsona u usta, pa stavio na oko, pa opet u usta… Terao me da vičem "UČK" pokazujući na grb na uniformi. Malo je reći da je bilo to sve neprijatno - priča on.

Marko Đurić IZRIČIT povodom NASILJA Albanaca: Zastrašivanje kosovskih Srba se otrglo kontroli!

Kosovska policija NASRNULA na srpske đake: Sprečili ih da odu na EKSKURZIJU na Kosovo!

Radošević ne krije da mu je u tim trenucima svašta prolazilo kroz glavu.

- Čak sam pomislio u jednom trenutku "Hajde, opali čoveče, bolje i to nego da me kolješ". Onda se odjednom smirio, nasmejao, pitao me kako sam, da li me neko dira, ostavio mi cigarete i izađe. Čuo sam ga da je potom ispred pričao sa nekim na srpskom, ali ne znam sa kim. I ode. Posle par dana dobili smo čistu garderobu i cigarete što su nam poslale porodice preko Međunarodnog Crvenog Krsta. I to mi je bio znak da se oko nas nešto dešava - naveo je.