JEDAN IZ STROJA BESMRTNIH JUNAKA SA KOŠARA: Sećanje na Miladina Dogandžića iz Peći
Divne mladiće koji su svojim životima, svojom mladošću, svojim idealima i snovima, svojim nedosanjanim ljubavima, branili slobodu otadžbine.
Među njima je i Miladin Dogandžić iz sela Svrke kod Peći, čija porodica je nakon okupacije Kosova i Metohije izbegla u Veliku Planu.
Miladin je rođen 29. jula 1960. godine a 6. aprila 1999. dobio je poziv da brani Srbiju.
Mobilisan je u 125. motorizovanu brigadu Vojske Jugoslavije, koja će se u sledeća dva meseca ovenčati slavom. Zbog pokazanog herojstva i znanja u bitkama protiv bombardera NATO pakta, pešadije vojske Republike Albanije, terorističke OVK i Atlanske divizije, sastavljene od dobrovoljaca iz svih krajeva sveta, koji su se sjatili da sa Prokletija kidišu na srpsku državu.
OTADŽBINA IM JE BILA SVE Rusi ginuli za Srbiju, pa ostali u njoj da umru! Sahranjena dvojica ruskih dobrovoljaca!
"Neće oni mene da ZAJ*BAVAJU - KOSOVO OSTAJE SRBIJA!" Ovako je Sloba reagovao na UCENU sa Zapada
VOJNI VRH SRBIJE HITNO ZASEDA NA BANJICI! Svi generali su na sastanku! RAZMATRAJU BEZBEDNOST ZEMLJE I OKRUŽENJA
Dogandžića su na rodne gore, tamo gde planine dodiruju nebo, ispratili otac Miloš, majka Zagorka, braća Nikola i Radoje, supruga Ružica i troje maloletne dece: Verica, Sreten i Miodrag. Nisu dočekali da se vrati.
Komanda je Miladina rasporedila na front kod karaule Košare. Tamo gde je najteže, gde se lomila sudbina bitke za Prokletije i gde su upućivani najbolji sinovi Srbije, Republike Srpske i već okupirane Republike Srpske Krajine.
Put do smrti i slave trajao je mesec dana i vodio je kroz pakao svakodnevnih borbi. A na završetku svake od njih pripadnici Vojske Jugoslavije i dobrovoljaca opraštali su se od svojih poginulih i ranjenih saboraca.
Na Miladina je red došao u noći između 10. i 11. maja. Četiri dana ranije, na Đurđevdan, vrhovna komanda je naredila juriš na Raše Košares, jedan od najdominantnijih položaja na srpsko-albanskoj granici, koji je neprijatelj zauzeo već prvih dana agresije.
Bila je to kulminacija bitke za Košare, koja je počela na pravoslavni Veliki petak, 9. aprila 1999. godine, u tri sata ujutro, kada su pogranični položaji Vojske Jugoslavije zasuti žestokom artiljerijskom vatrom iz topova, haubica i minobacača sa teritorije Republike Albanije.
Kada je granatiranje prestalo, 1 500 pripadnika OVK, oficira i vojnika albanske armije, vojnika NATO i dobrovoljaca napalo je na položaje Vojske Jugoslavije koje je branilo manje od 200 vojnika. Uglavnom golobradih mladića koji su se nalazili na odsluženju redovnog vojnog roka.
Albanci su napadali u tri pravca. Prvi je bio prema vrhu Raša Košares, drugi prema karauli Košare i treći prema vrhu Maja Glava. Bitka je trajala celog dana, na frontu širine oko četiri kilometra, sa ljudskim gubicima na obe strane. U pitanju je teško prohodan planinski teren, sa nadmorskom visinom i do dve hiljade metara. Posle podne Albanci su zauzeli vrh Raša Košares i na isti isterali artiljeriju, što im je obezbedilo ogromnu taktičku prednost.
Borbe su nastavljene i tokom noći. Albanci ujutro zauzimaju i Maja Glavu. Izloženi snažnoj artiljerijskoj vatri i sve većem pritisku nadmoćnijeg neprijatelja vojnici sledećeg dana napuštaju karaulu Košare i povlače se na rezervne položaje iznad same karaule, koji su bili znatno lakši za odbranu. Oko 19 časova u napuštenu karaulu su ušli pripadnici OVK, praćeni televizijskim ekipama CNN i BBS.
Sledećeg dana napadnuta jedinica VJ dobila je pojačanje u ljudstvu i artiljeriji. Naredba ja glasila: neprijatelju se ne sme dozvoliti dalje napredovanje.
Tokom noći, uz artiljerijsku podršku iz susedne države, OVK je napao pozicije VJ na vrhu Opljaz. Napadi su odbijeni uz velike gubitke.
I sledeći dani protekli su u pokušajima pešadijskih prodora iz Albanije, ali napadnute položaje više nisu branili samo ratu nevični vojnici, već i pripadnici 63. padobranske i 72. specijalne brigade Vojske Jugoslavije, veterani iz ratova u Hrvatskoj i BiH.
Artiljerija sa Maja Glave i Raša Košaresa svakodnevno je tukla srpsku liniju odbrane. Vojska Jugoslavije je 14. aprila izvela snažan pešadijski napad, s ciljem da povrati Maja Glavu. Pokušaj je samo delimično uspeo. Vrh nije osvojen, ali su Albanci bili prisiljeni da sa njega povuku artiljeriju. Rastojanje između dva reda rovova nije bilo veće od pedeset, a na pojedinom mestima iznosilo je samo desetak metara. Na tom delu fronta stanje nije menjano do kraja rata.
U aprilu više nije bilo promena na Raša Košaresu. Srbi su najviše stradali od artiljeriji i avijacije, Albanci u bezuspešnim pešadijskim pokušajima da zauzmu srpske rovove. Početkom maja VJ je u nekoliko navrata pokušavala da povrati tu kotu, ali bezuspešno.
Odsudni napad počeo je na Đurđevdan. Četiri dana kasnije, uspešnom upotrebom dva tenka T 55, koja su se preko skoro neprohodnog terena popela na planinu i zahvaljujući ludoj hrabrosti posada bukvalno pregazila prve albanske rovove, VJ je uspela da pomeri liniju fronta stotinak metara prema granici.
Usledio je odgovor NATO pakta. Sat vremena pre ponoći na izgubljeni položaj poslao je avion bombarder, sa kasetnim bombama. Koje su zabranjene. Osim ako se ne bacaju na Srbe. Nedugo posle prvog usledio je i drugi napad.
Preživeli svedoče da je to bio pakao. Stotine bombi su bukvalno preorale srpske položaje. Izmenile pejzaž. Iskidale drveće i kamenje. A kamoli da ne iskidaju žive ljude.
Zoru nije dočekalo osam junaka, jedan oficir i sedmorica vojnika. Stariji vodnik Milijan Tošković i vojnici Vladimir Đorđević, Oliver Taricić, zvani Švaba, Saša Vasiljević, zvani Đavo, Milan Kenić, Dragan Marinković, Izet Čolaković, Vukoman Tešović....
Više od 40 mučenika bilo je ranjeno. Među njima i Miladin Dogandžić. Prebačen je u Kliničko bolnički centar u Prištini gde je u noći između 13. i 14. maja ispustio dušu.