Lazanski otkrio zašto je japanski GENERAL NIŠIMOTO stavio na glavu SRPSKU ŠAJKAČU!

Tog 15. decembra 1994. godine načelnik Združenog generalštaba japanskih samoodbrambenih snaga general Tecua Nišimoto primio me je u svom kabinetu na Akasaka 9745. aveniji tačno u 11 sati, piše Miroslav Lazanski, čiju kolumnu prenosimo u celini: 

Upisujući se u knjigu gostiju kod generalovog sekretara, bacio sam pogled na ime prethodnog gosta, koji je u 10 sati bio kog generala Nišimota. General Dejvid Džons, DIA, američka vojna obaveštajna služba. Dobra je praksa to japansko upisivanje u knjigu gostiju, lepo vidiš ko je sve bio pre tebe.

Kako sam bio prvi jugoslovenski i srpski novinar koji je radio intervju sa načelnikom Generalštaba japanskih samoodbrambenih snaga, a to je službeni naziv japanske vojske, to sam generalu Nišimotu poklonio srpsku kapu šajkaču, flašu rakije i generalske oznake Vojske Jugoslavije, budući da smo te 1994. godine još bili SR Jugoslavija. General je odmah stavio šajkaču i pozirao kao prvi japanski general u istoriji sa šajkačom na glavi.

Kako je SR Jugoslavija te 1994. bila pod političkim, ekonomskim i kulturnim sankcijama Zapada, bio sam zahvalan japanskoj armiji i generalu Nišimotu što su organizovali moju posetu bazama kopnene vojske, ratne mornarice i ratnog vazduhoplovstva. Jer, imao sam tada priliku da razgovaram ne samo sa generalom Nišimotom, inače general sa četiri zvezdice, već i sa šefom vojne obaveštajne službe generalom Reizirom Hikasom i sa savetnikom za vojna pitanja japanskog cara Takemasom Morijaom.

Japanci se tada nisu osvrtali na sankcije Zapada prema našoj zemlji, ali kada sam u Dnevniku RTS-a objavio sliku generala Nišimota sa šajkačom, iz američke ambasade u Beogradu odmah su zvali japansku ambasadu da ih pitaju kako je to moguće. Koliko znam, odgovor japanske ambasade u Beogradu bio je u stilu: „Koliko mi znamo, šajkača je tradicionalna srpska kapa, deo nošnje. Za ostalo pitajte Tokio.”

Tokom mesec dana boravka prokrstario sam te 1994. Japan od severa do juga. Bio sam gost „Fudži” brigade, oklopne jedinice koja ima bazu u podnožju planine Fudži. Organizovali su mi taktičko-tehnički zbor sa po jednim borbenim sredstvom iz arsenala naoružanja brigade, od puške do tenka. Te 1994. u pogledu pešadijskog naoružanja, protivoklopnih raketa, topova i tenkova, video sam da vojska SR Jugoslavije nije nimalo zaostajala za japanskom kopnenom vojskom.

Poseta japanskoj ratnoj mornarici u luci Sasebo na Kjušuu, obilazak razarača klase „Tačikaze”, potvrdio mi je koliko Japanci daju značaja razvoju moderne ratne flote. Tri ratne mornarice u svetu imaju najlepše linije, spoljni dizajn ratnih brodova: ruska, američka i japanska. Obilazak vojne akademije u Jokosuki, na kojoj se školuju sva tri vida vojske, doneo mi je malo iznenađenje. U kompjuterima, u kojima je istorijska građa, nisu imali ništa o ratu Crne Gore protiv Japana.

Vazduhoplovna baza Hjakuri bila je te 1994. godine matični aerodrom za avione F-15J i F-4. Japan je samostalno proizvodio američke lovce F-15 sa svojom elektronikom, osim motora, što mu je zabranjivao sporazum s Amerikancima, pa je otuda i oznaka aviona F-15J. Takođe, Japan može samostalno da proizvodi tenkove, ali ne i topove za tenkove. To im prodaju Amerikanci.

Kada sam u bazi Hjakuri, pomalo nepristojno upitao pilota, potpukovnika sa 2.500 sati naleta na avionu F-15, koliko zarađuje, odgovorio mi je da nije sve u parama.

"Ima nešto i u vojničkoj časti!" On je tada zarađivao oko 4.500 dolara mesečno, što za Japan nije bila velika plata, jer u civilnim kompanijama, kao pilot, imao bi najmanje 14.000 dolara mesečno.

U fabrici „Micubiši hevi industri” u Nagoji video sam te 1994. prototip japanskog lovca tada pod oznakom FX, usavršena kopija američkog F-16. Japanski inženjeri u fabrici bili su iznenađeni da smo mi u SFRJ još 1989. godine imali razvijen kokpit za upravljanje avionom putem glasa pilota. To je bilo razvijeno u okviru programa „Novog aviona”, nadzvučnog jugoslovenskog višenamenskog borbenog aviona. I sve je propalo raspadom SFRJ.

- Pa prodajte taj kokpit nama - rekli su mi te 1994. u fabrici „Micubiši hevi industri”. Mi ni to nismo uradili. Kao što su Japanci hteli da 1962. kupe od Jugoslavije protivavionsku vođenu raketu „vulkan”. Mi smo odustali od proizvodnje i prešli na sovjetske rakete. Treba otići u Tokio i videti kvart Akihabara, gde se prodaje elektronika, pa shvatiti ekonomski bum modernog Japana. 

Godine 2004. bio sam po drugi put gost japanske vojske. Za deset godina Japan je izrastao u ekonomskog džina, u „Hondi” su mi pokazali robota zvanog „Asimo”, u „Tojoti” automobil „prijus” na hibridni pogon. Te 2004. opet sam posetio generalštab, razarač „Sendai” u ratnoj luci Jokosuka, razgovarao sa guvernerom Tokija i na Okinavi sa guvernerom tog ostrva. Pokazali su mi u Jamanašiju voz „maglev” koji juri 600 km na sat.

Japan je dao najveću pojedinačnu humanitarnu pomoć Republici Srpskoj, od oko 200 miliona dolara, i veliku pomoć Srbiji od oko 300 miliona dolara, pomoć i u vreme sankcija. Ambasada Japana nije se evakuisala iz Beograda ni u vreme NATO agresije 1999. Zato da poželimo dobrodošlicu japanskom premijeru Šinzo Abeu, prvom premijeru Japana posle 1987. koji posećuje Beograd.