MOGAO SAM DA IMAM SVE, ALI SAD NEMAM NIŠTA: Žena na ulici, ja na odvikavanju, a dete nam je ...

Nikola je vodio svoj karate klub preko 10 godina dok nije, kako kaže „upropastio sve to“. Nekadašnji instruktor karatea i vlasnik jednog takvog kluba, Beograđanin Nikola M. (36) mogao je da ima sve, uspešnu karijeru, posao koji voli i zdravu porodicu.

Ali od svega toga, ostalo mu je ništa. Žena mu je narkoman, negde na ulici, dete su mu oduzeli, a on se poslednjih osam meseci leči od heroina. Jedna od onih priča o kojima svakodnevno čitamo i kojih ima svuda. Samo što se ova dešava ovde u Srbiji. Sve je počelo kao šala, uz društvo je pušio po koji „džokavac“ i onda je vremenom počeo da gubi kontrolu.

– Sa 14 godina sam krenuo sa marihuanom koja je bila neki uvod u moj svet drogiranja. Nakon toga sam nastavio sa ekstazijima, pa sa LSD-jevima… U početku je sve to moglo da se kontroliše. Već sa 17,18 sam prvi put probao heroin i od tada do danas traje problem sa heroinom.

Kako je vreme odmicalo, shvatio sam kako su mi stvari izmakle kontroli i da sam polako postao zavisnik, jer telo je zahtevalo svoju dozu – priča štićenik „Zemlje živih“ Nikola sa gorkim kajanjem u glasu. Nikola je vodio svoj karate klub preko 10 godina dok nije, kako kaže „upropastio sve to“.

– Posle toga radio sam poslove obezbeđenja, pratnje novca, dok nisam upropastio i to. Prešao sam na moleraje i crnu bravariju, dok nisam upropastio i to, kako to već ide kod nas narkomana. To su legalni poslovi, ali je to manje-više bila neka vrsta fasade za ono što se radilo posle posla.

Bilo je bitno samo da na bilo koji način dođem do onoga što mi je jedino neophodno, a to je da odem da uzmem svoju dozu. Onda je krenulo po inerciji, radio sam što sam morao da radim – iskren je Nikola, ali sa pauzama da uhvati dah da bi mogao da nastavi.

Posle svega, potražio je pomoć u Zajednici „Zemlja živih“ u Čeneju gde boravi poslednjih osam meseci i gde je dočekao našu ekipu. A da od goreg može gore, poverio nam se posle snimanja, rekavši nam da ne zna gde mu je žena i da mu je dete oduzeto.

Rođeni brat koji mu je pomogao da dođe na lečenje, prijavio ga je dan pred ulazak u zajednicu Centru za socijalni rad koji mu je oduzeo dete. Ćerkica je, u međuvremenu, dodeljena na staranje njegovom ocu.

Zbog nje i zbog sebe, on je rešio da da sve od sebe da izdrži da sa imanja u Čeneju izađe zdrav. Mi mu to od srca želimo, a na kraju nismo odoleli da ga ne pitamo šta bi poručio svima koji imaju isti problem:

– Poručio bih im da se spašavaju dok je još vreme i da postoje mesta na kojima mogu da pronađu pomoć, a da to nije samo supstitucija ili ono što država radi, da nas sa jedne droge skida drugim drogama, nego da dođu u zajednicu i da osete moć života.