NASELJE IZGRAĐENO IZ IZBEGLIČKE KOLONE: Busije zovu "Krajina u malom", a ovako danas žive ljudi iz "Oluje" (FOTO)
Žitelji Busija, naselja između Batajnice i Ugrinovaca, gde se večeras održava centralna manifestacija sećanja na stradale i prognane Srbe u hrvatskoj vojnoj akciji "Oluja", danas pričaju iste ili slične priče, sećajući se tragičnih događaja započetih 4. avgusta 1995. godine, kada su krenuli u kolonu koja ih je vodila u neizvesnost.
POTPUNO BEZBEDNO: Evo kako najlakše da zaštite i vas i vaše mališane od komaraca
HRONIKA RATNOG ZLOČINCA - FRANJO TUĐMAN: Ko je Titov propali general koji je svoje snove ostvario proteravši ČITAV JEDAN NAROD
Srbija primila više od 650.000 prognanih: Tokom "Oluje" nastradalo 2.000 ljudi, a gde su srpske izbeglice danas?
Busije, najveće krajiško, a sigurno i najveće izbegličko naselje u Srbiji, sada su grad koji su podigli ljudi iz krajiške kolone.
Ovde danas, oko 30 kilometara od centra Beograda, živi oko pet do šest hiljada stanovnika, uglavnom izbeglica iz Hrvatske, kao i iz Bosne i Hercegovine i njihovih potomaka, ali i raseljinih sa Kosova i Metohije.
Ima svoju crkvu, fudbalski klub, ambulantu, kulturno umetničko društvo. Dobili su i školu prošle godine i trude se da nazivima koje daju ulicama i negovanjem tradicije i običaja sačuvaju sećanje na zavičaj.
Za oko 70 krajiških porodica, koje su ovde 1998. kupile placeve i opočele novi život, uspomene ne blede.
Svakog 4. avgusta, oni ponovo proživljavaju najteži dan svojih života, pomole se za stradale i nestale, ali i prisete izgubljenog doma, izgubljene zemlje, izgubljenog života...
- Na traktoru do Banjaluke tri noći tako. U Banjaluci još par dana čekam da mi je sin pojavi il'' živ il'' mrtav i tako. Nastavljate dalje ka Srbiji. Na Rači ne daju vam proći, vraćaju vas na Zvornik prema Kosovu. Tu onda tumaram po Sremu, od Rume, Inđije, Batajnice, Banovaca.Puni tuge, čemera, jadi. Otac, majka, žena, ja, dvoje dece. Teško je bilo, vrlo vrlo teško. Traumatično. Trebalo je ostati na neki način normalan - priča Jovo Vučenović.
Od njegovog, nekad velelepnog imanja, kaže, nije ostalo ništa.
- Najpre se tamo uselio jedan hrvatski bojovnik po njihovom rešenju, njihove vlasti. On je koristio kuću dok je nije ispraznio. Nije ostavio ni ekser jedan. Tad kad sam bio, 2015. u selu, onda sam sa ostatka, ruševina očeve kuće doneo jedan kamen. I to mi je uspomena na zavičaj gde su živeli naši preci - seća se Jovan.
Uspomene na zavičaj koji joj je oduzet u ranom detinjstvu, čuva i Jovanova komšinica iz Busija, Stanislava Grubješić.
U njenom dvorištu nalazi se traktor kojim je kao 12- godišnja devojčica sa porodicom izbegla iz Petrinje.
- Deda je nas je prekrio crnim najlonom i tako smo izasli iz dvorišta. Nisam znala gde su mi otac i stric danima, ali smo se ipak na kraju svi okupili. Ovde smo napravili novi dom, ali nažalost nismo svi na okupu. Tata i deda nisu više živi, pa smo ostali samo stric, baka i ja sa kćerkicom. Svakog 4. avgusta proživljavamo ponovo sve što nam se desilo i pitamo se šta bi bilo da smo ostali u Petrinji - priča ona.
Nakon izbeglištva živeli su u prihvatnim centrima i kod rođaka. U Busije su se doselili 1998. nakon što je njen otac prodao drugi traktor i kupio plac.
- Ovo moj dom, jer tu mi odrasta kćerka, ali mi je žao što nije nikad videla kuću u kojoj sam ja odrastala. Tamo više, nažalost, nema ništa. Kuća nam je spaljena, a ono što je ostalo od nje srušeno je u zemljotresu koji je pogodio Petrinju prošle godine. Ovde je sada naša budućnost i osećam pripadnost ovom naselju najviše zbog toga što sam okružena svojim sunarodnicima, koji su proživeli isto što i ja - kaže Stanislava.
Jedan od njenih suseda je Boško Kozlina, koji je tokom akcije "Oluja" izbegao iz Dalmacije. Sa ženom i dvoje dece napravio je kuću u Busijama, teškim radom.
- Žena je bila u osmom mesecu trudnoće kad smo morali da napustimo kuću. Živeli smo u sabirnim centrima po Srbiji skoro punu deceniju. Radio sam u senjskom rudniku, a ona je čistila vrganje i tako smo uspeli da zaradimo neki novac da kupimo zemlju u Busijama. Slagao bih kada bih rekao da ne patim za imanjem u Hrvatskoj, ali tamo više nije moj dom. Deca su nam rođena u Srbiji, a ovo naselje je sada naša Krajina - priča on.
Da su Busije "Krajina u malom", pokazuju i imena ulica ovog naselja. Kad je naselje nastajalo, ulice su se zvale Prva, Druga, Peta, Dvanaesta itd, ali one danas nose nazive poznatih Krajišnika, od vojskovođa do svetitelja. Tako u Busijama mozete naići na ulicu Sekule Vitkovića, prote Jeftimija Ivanovića, Nikole Begovića, Sime Šolaje…
Svakog 4. avgusta, Krajišnici iz Busina se skupljaju u obližnjoj crkvi Svetog Chirila i Metodija.
Uspomene su i dalje tu, ali im je lakše što su nekako opet na okupu, u jednom naselju.
Predsednik opštine Zemun, Gavrilo Kovačević ističe da Busije faktički simbolizuju ovu najveću tragediju srpskog naroda posle Drugog svetskog rata.
- Ovde su ljudi mahom Krajišnici. Sećanja na ''Oluju'' i na sva ta dešavanja rata 90-ih i dalje traju, ljudi to ne zaboravljaju bez obzira što su ovde zasnovali novi život, stvorili porodice itd. I dalje se sećaju tih dešavanja i kraja odakle su došli - kaže Kovačević.
Tokom hrvatske vojne operacije "Oluja" proterano je više od 200.000 Srba. Oni su preko noći ostali bez ičega i retko ko je imao čemu da se vrati. Doseljavali su se širom Srbije, a veliki broj njih došao je baš u Busije, koje danas predstvalja "Krajinu u malom".