Gde je Srbija 20 godina nakon NATO agresije

Da se još jednom podsetimo, ovo je bio klasičan rat imeđu dve strane, a ne legalna intervencija u svrhu zaštitite obespravljenih nad kojima su vršeni zločini protiv čovečnosti, kako ga uporno prikazuje zapadna medijska mašinerija. Jer, NATO nije imao nikakav legitimitet UN-a za takvu vrstu intervencije.

Odlučio je da napadne suverenu državu da bi podržao terorističku organizaciju OVK koja je imala za cilj odvajanje dela teritorije koja se nalazi u međunarodno priznatim granicama države koja je bila član UN-a. Ma šta neko mislio o bilo čemu iz tog perioda, ovo su činjenice. 

I, to je bio rat koji u kojem Srbija nije izgubila bez obzira na sve čemu je bila izložena.

Tačno je, izgubljen je veliki broj života i pretrpljena je velika materijalna šteta ali nije doživljen poraz i Kosovo nije steklo nezavisnost kao što to jasno potvrđuje Rezolucija 1244 Ujedinjenih nacija.

I, gde je Srbija danas, 20 godina kasnije?

Danas je na skoro istom mestu gde je i tada bila. Ono što im nije uspelo silom, nije im uspelo ni diplomatijom. Čak ni kad su u Srbiji bili na vlasti ubili oni za koje se prosto nije znalo da li su prosto nesposobni jer je i pored njihove najbolje volje izgledalo kao da igraju protivnički tim, nezavisnost Kosova nije dostigla nivo koji se njegovi sponzori trude da prikažu da jeste.

Srbija nije priznala njegovu nezavisnost. U poslednjih sedam godina, predsednik i vlada preokrenuli su mnoge procese koji  su tada izgledali nezaustavljivi. Broj zemalja koje su povukle priznanje Kosova je dvocifren. Nije primljeno u UNESCO i  Interpol.

Srbija insistira na dijalogu i traženju obostrano prihvatljivog rešenja i taj proces, sva je prilika, neće skoro biti završen. Diplomatske bitke tek predstoje. I ne vode se samo na diplomatskom terenu već i na ekonomskom jer samo eknomski stabilna država ima snagu da se bori i za svoje nacionalne interese. Ova Srbija nije ona Srbija od pre sedam godina.

Do tada, u kolektivnom sećanju treba da ostane sačuvano sve što je bilo 1999. i u ovih 20 godina od tada. Treba pamtiti i biti ponosan na junake koji su branili zemlju. Da im se imena pominjemo sa ponosom, a ne da se za njih ne čuje i ne zna kao u prvoj dekadi 21. veka. Treba čuvati sećanja na pilote koji su hrabro poletali protiv nebrojeno jačih i tehničkih superiornijih neprijateljskih snaga, na pripadnike PVO-a koji su branili nebo nad celom Srbijom, na heroje koji su Srbiju branili na Košarama i na svim drugim mestima gde se suočavala sa naoružanim neprijateljima. 

Srpska se vojska časno borila i uspela u onom što niko nije očekivao. Nije bila pobeđena za tri dana, kako su planirali natovci. Nije bila pobeđena ni nakon 78 dana.  Neka se to nikad ne zaboravi.

I neka se nikad ne zaboravi ono što je tada urađeno građanima Srbije. Ljudi sa ovog prostora često lako zaboravljaju i prebrzo opraštaju.

Zaboravljajući da treba oprostiti samo onima koji oproštaj i zatraže. Jer ne možete opraštati nekom ko se ne kaje zbog svojih postupaka.

Do tada, treba pamtiti. I boriti se za Srbiju u miru.